Umro Dušan Ristić, mladić koji se 16 godina borio sa opakom bolešću

Dušan Ristić (34), mladić koji je bolovao od kardiomiopatije dilative, preminuo je juče, objavljeno je na Fejsbuk stranici KK Crvena zvezda Beograd.

On će biti sahranjen u utorak na Svetoiliјskom groblju u Leskovcu, u 13 časova.

Preporučujemo

Dušan je od 2008. godine vodio borbu sa opakom bolešću. Pre mesec dana je otišao na transplantaciju, ali se nije vratio.

Dugi niz godina bio je i administrator stranice KK Crvena zvezda. U objavi, povećenoj njemu, navodi se da je Dule bio "večito vedar".

"Kada sam pre par godina polazio u Leskovac, drugar mi je rekao da neću sresti većeg zajeb**ta od Duleta. Na moje „Đe si“ dočekao me je šeretskim kezom i opaskom „Ovde sa kaže kude si“ i skrenuo kod Sandokana na uštipke i kobasicu. Tako je počelo naše druženje sa Dušanom".

"Dušan je osnivač i admin ove stranice. Momčina i ljudina koji je više godina nosio veštačko srce čekajući transplantaciju. Nikada se nije žalio, večito vedar i raspoložen za teranje šege, naš urednik vesti, najbolja transfer krtica i špijun svih prelaznih rokova".

"Dule je otišao na transplantaciju pre mesec dana, ali se nije vratio. Vest o dugo čekanom događaju nam je saopštio ležerno kao da ide do trafike po cigare. Borba je trajala do danas pre podne, ali kako naš Dulo reče za svaki poraz Crvene zvezde: „Pa ne mož’ baš sve da pobedimo“.

"Ja bih takav stav poželeo svakome od nas u životu. On je svakako morao znati šta ga čeka, ali se sudario sa tim kao i sa ostalim životnim izazovima koje je junački nosio. Dušan nije bio, on je i dalje admin i urednik. Naš brat i drugar, jedan od heroja Srbije.“

Iznenada se srušio posle fizičkog

Dušanovi zdravstveni problemi počeli su 2008. godine, kada je imao 16 godina. Posle časa fizičkog vaspitanja,, iznenada se srušio i izgubio svest u hodniku ispred učionice u Hemijsko-tehnološkoj školi. Od tada je počela borba za zdravlje i život.

"Lečenje je trajalo dva meseca u Nišu i Niškoj Banji, gde su lekari utvrdili da bolujem od kardiomiopatije dilative. Tada mi je u Nišu prof. dr Zoran Perišić ugradio ICD i rekli su mi da je najbolje rešenje za mene transplantacija srca, ali je moj oporavak tekao veoma dobro uz terapiju i redovne kontrole kod kardiologa. I bilo je tako sve do 1. maja 2021. godine kad mi se stanje opet iznenada pogoršalo. Frakcija je pala od 50 na 23 odsto i hitno su me, srećom, poslali na Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje”, ispričao je Dušan pre tri godine za Politiku.

"Stanje mi je bilo veoma loše… Frakcija je pala na 15 odsto, pa su mi u nadi da će mi biti bolje uradili ablaciju srca. I jeste mi bilo malo bolje, ali veoma kratko. Kada sam otišao na prvu kontrolu posle otpusta sa bolničkog lečenja, dr Dragana Košević je rekla mojim roditeljima da je transplantacija jedino rešenje ili ugradnja totalnog veštačkog srca (TAH). U razgovoru sa dr Košević i kardiohirurgom dr Sašom Borovićem predočili su da je to jedino rešenje za mene jer se transplantacije zbog kovida nisu radile u Srbiji. Transplantacija srca je veoma malo jer nema dovoljno donora, zbog čega smo izbačeni iz „Evrotranplanta”. Ne znam koji je razlog malog broja donora, ali znam da su transplantacija i donorstvo potrebni ne samo nama koji čekamo transplantaciju nego i celoj Srbiji, jer to pokazuje koliki su svest i razumevanje naroda po tom pitanju".

"Zahvaljujući lekarima instituta i direktoru prof. dr Milovanu Bojiću, kao i dr Sanji Radojević Škodrić, direktorki Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koja je odobrila kupovinu TAH-a, meni je 2. septembra 2021. ugrađen TAH. Operaciju je uspešno uradila ekipa lekara na čelu sa dr Sašom Borovićem, postoperativni tok je tekao vrlo dobro zahvaljujući svim lekarima i sestrama sa instituta".

"Sada se osećam dobro u odnosu na period pre operacije kada nisam mogao da hodam, jedem, govorim i dišem… Bukvalno nisam mogao ništa da radim i to mi je bio najgori period u životu kada sam se osećao bespomoćno i iznemoglo. Sada se osećam dobro – šetam, družim se sa prijateljima. Sada mogu sve, ali znam da TAH nije trajno rešenje, već most do transplantacije, jer se ne odvajam od svog „drajvera” koji kuca za mene i koji mi je spasio život. Ali, on ima i ograničenja jer moram da vodim računa o baterijama, moram da vodim računa o punjaču, da ga ne pokvasim i da redovno previjam izlazna mesta.

(Telegraf.rs)