Obišli smo grob patrijarha Pavla i zanemeli pred onim što smo ugledali: Ovo mu je ostavljeno posle 17 godina

Najvoljeniji srpski patrijarh, patrijarh Pavle, tokom svog života uz mudrost i skromnost stekao je veliko poštovanje u našem narodu. Ta emocija živi među nama i danas, 17 godina kasnije, a čini se da će živeti još dugo.

Kao neko ko je u trenutku smrti patrijarha imao samo 10 godina, moja sećanja na njega zapravo nisu lična. Ona su zbir kolektivnih uspomena ljudi koji sa ponosom govore o tom divnom čoveku, koji je na naš narod ostavio neizbrisiv trag. Gledajući sa strane, bez ličnih sećanja, deluje mi kao oličenje onoga što želimo da budemo kao ljudi.

Preporučujemo

"Budimo ljudi, nikako neljudi", ispisano je na grobu blaženopočivšeg patrijarha, a čini se da u savremeno doba ta rečenica znači više nego ikada.

Dok sam stajala ispred njegovog groba u Manastiru Rakovica, osetila sam smirenost kakvu dugo nisam i suze u očima bez jasnog razloga, uz jednostavnu molbu u srcu: "neka bude sve dobro". Čini se da su tu istu molbu, možda u drugačijim oblicima, ponavljali i brojni vernici koji su se smenjivali. Posmatrali su grob, ljubili ga i šaputali svoje najveće nade i strahove, odlazeći sa olakšanjem koje zovemo verom - da će sutra biti bolje, da će sve doći na svoje, da će Bog pokazati pravi put.

Ljudi su se nizali i, iako nisu želeli da razgovaraju sa mnom, činilo mi se da ih razumem. Poštovanje iskazano na grobu i u samim manastirskim zidinama, pogledi uprti u pod, pokret ruke preko nadgrobnog spomenika - sve je govorilo koliko i danas, jednog običnog radnog utorka, ljudi osećaju potrebu da se obrate nekadašnjem patrijarhu.

Na njegovom grobu nalazile su se lale, bombonice i novac. Neko je ostavio evre. Sveća je gorela.

Mi smo otišli, uvereni da će nekog radnog utorka, za 17 godina, neki drugi ljudi posećivati omiljenog srpskog patrijarha i zateći istu scenu kao i mi danas.

Slava mu.

(Telegraf.rs)