"Hrastov sanduk ne pere grehe" Evica okončala život skokom sa mosta: Porodica je napustila, a tišina je ubila

Sremska Mitrovica i danas pamti 24. april 2023. godine, kada je mlada Evica Umetić (29) tragično okončala svoj život skokom sa pešačkog mosta u Savu. Da joj se sudbina barem malo nasmešila, ona bi ovog juna napunila 33 godine. Iza nje je ostala zbirka pesama simboličnog naslova "Isušivanje plača", kao jedini svedok duše koja je decenijama tražila mrvu ljubavi i prihvatanja.

Iako je imala biološku porodicu, oca, brata i tri sestre, Evica je odrasla kao dete bez roditeljskog staranja. Životni krah počeo je i pre njenog rođenja.

Preporučujemo

- Otac i majka su se razveli dok je ona bila trudna sa mnom. Pošto je on bio težak alkoholičar, tetka je prihvatila moju braću i sestre, ali za mene nije bilo mesta, ja sam kao beba morala kod hranitelja. Majka je sa mnom, nakon 20 godina braka, trudna isterana na ulicu. Imam brata i tri sestre, nisam ni bila rođena kada sam izbačena iz porodične kuće - pričala je Evica svojevremeno.

Majka joj je preminula devet dana pre njenog šestog rođendana, a otac kada je imala dvanaest. Uprkos postojanju brojne rodbine, niko nije želeo da preuzme brigu o devojčici.

- Baba je tada pričala da je prešla godine, što se tiče starosti, a familija se uvek ograđivala, jer kako je meni majčina sestra rekla: 'Ti nisi Milanovo dete, šta ti hoćeš, tebe Umetići neće iz tog razloga što ti nisi Milanovo dete'. Iako me taj čovek priznao mimo znanja porodice, porodica me nikad nije priznala. On je dao dobrovoljni pristanak da ja idem u dom - prepričala je.

Smeštena u dom "Spomenak" u Pančevu, Evica se suočila sa surovom realnošću kolektivnog smeštaja i etiketiranjem sredine.

- Pančeva se sećam kao 'Sivog doma', one zgradurine kao neki koncetracioni logor, meni su oni tada, kao malom detetu, zvučali katastrofalno. U domu je maksimalna disciplina kao u vojsci i gde kada vas neko pogleda, morate sve da razumete. Mi njima nismo smeli da se suprotstavljamo, inače ćemo dobiti batine.“

U potrazi za toplinom, odlazila je u hraniteljske porodice, ali ni tamo nije pronalazila mir. Promenila je tri hranitelja, da bi se na kraju vratila u dom, a zatim u Dečje selo, koje je pamtila po najlepšim trenucima svog mladog života. Bila je odličan učenik i student Pravnog fakulteta, ali teret koji je nosila bio je pretežak.

Najveću bol nanosila joj je činjenica da njeni najbliži, koji su živeli u istom gradu ili obližnjem Laćarku, nisu želeli nikakav kontakt s njom.

- Svi moji žive u Mitrovici ili Laćarku, koji je vrlo blizu, ali me niko nikada nije pozvao. Teško je sretati najrođenije na ulici, a ne čuti ni pozdrav. Brat nikad nije došao da me obiđe. Niko tu mi nije hteo dobro, hteli su da se ograde, ničiju krivicu ili pokajanje nisam videla - rekla je.

Prijatelj Zoran, koji danas čuva sećanje na nju, ističe da se Evica do poslednjeg dana borila za dostojanstven život i stambeni smeštaj koji joj je kao bivšoj štićenici doma pripadao. Ipak, tišina porodice i institucija bila je glasnija od njene borbe.

Tuga koja se godinama taložila, na kraju je pobedila. Evica je digla ruke od sebe, a sugrađani su se od nje oprostili rečima koje opominju:

- Neko se setio da ima sestru, samo kasno. Hrastov sanduk ne pere grehe.

Njene sopstvene reči najbolje opisuju unutrašnju eskalaciju koja ju je dovela do mosta.

- Naslagane emocije, znam ja sama po sebi, ja sam u 3-4 navrata sigurno bila da završim sa svojim životom. Znam šta je eskalacija emocija, znam šta je kad neko ćuti i trpi, gutaj. Svi ljudi ti pričaju 'ti si dobar, lako ćeš ti', a ne znaju šta se dešava - rekla je.

Sahranjena je 26. aprila na Novom groblju u Sremskoj Mitrovici, ostavivši iza sebe stihove i bolno podsećanje na to koliko ljudska ravnodušnost može biti smrtonosna.

(Telegraf.rs)