ŠOK PREDVIĐANJE ZA PRVI MAJ 2051. GODINE: Evo šta je sve najavio naš čuveni pisac

Dok je svet 1951. godine još uvek vidao rane Drugog svetskog rata, književnik Ivan Ivanji objavio je tekst koji je pokušao da predvidi kako će izgledati proslava Prvog maja tačno sto godina kasnije. Kroz pismo Milovana Jovanovića, radnika novosadskog "Novkabela", upućeno prijatelju Janezu u Celje, autor nam crta fascinantnu sliku 2051. godine: svet u kojem se iz Novog Sada do Beograda stiže za 8 minuta, gde roboti obavljaju težak rad, a trolejbus je zaboravljeni "užas" iz muzeja.

Njegov neverovatan tekst prenosimo sa yugopapir.com u celosti, a vi procenite koliko je istine u mudrom predviđenju čuvenog književnika. Ima u tom predviđanju i nešto što svi priželjkujemo, a tiče se radnog vremena, pa baš otkrijte u nastavku:

Preporučujemo

"Pismo livca novosadskog velekombinata "Novkabel" Milovana Jovanovića svom dobrom drugu elektromonteru Janezu Grašniku iz Celja o prvomajskoj proslavi u Beogradu 2051 godine.

Dragi Janeze,

Priznajem, da ti zaista već vrlo dugo nisam pisao i da je to isključivo moja greška. Čini mi se da sam ti se zadnji put javio kada je naš radnički savet smanjio radno vreme u kombinatu sa pet na četiri sata. Sada su neki već predložili da se smanji na tri i po sata, ali većina je još protiv.

I ja sam mislim da ne treba vreme skraćivati pre nego što ćemo toliko usavršiti mehanizaciju, da se možemo zadovoljiti sa tri sata radnog vremena. Dotle zaista ne vredi da razbijamo glavu oko trideset minuta.

Sada mi pada na um - pa ti mi ni na to pismo još nisi odgovorio. Ja sam te pitao da li je istina da se u vašoj tvornici radi punih 6 sati - pa šta je s tim?

Neću da preduhitrim, ali nekako mi se čini da je, ako je tako, to vaša krivica. Najzad, radnički saveti su uvedeni već ravno sto godina i vaš je zaista već mogao da se snađe i da poboljša za toliko proizvodnju.

Eno vam drugova iz "Litostroja", čitao sam u novinama da od ovog prvog maja rade tri sata. To je sposoban kolektiv i fin radnički savet!

Ipak ću da se izvinem zašto sam toliko zakasnio sa ovim pismom. Učim fagot već tri meseca. Kao što si možda video na televiziskom aparatu, naše radničko kulturno društvo osnovalo je malu operu za naše radničko naselje.

Neki su rekli da je malo preterano, da je ovih dosadašnjih devet opera i operetskih pozorišta u Bačkoj dovoljno, ali mi i ne mislimo da konkurišemo njima. Namenili smo to samo onako, za naš kolektiv i najprisnije prijatelje.

Najzad, cilj nam nije toliko ni da sviramo i pevamo za veliku publiku, koliko da sami uživamo u sopstvenom izvođenju, a u svom užem krugu biće uvek interesovanja, kada kolege pevaju. I tako, pošto fagot niko od nas do sada nije svirao, jedan spoljni radnik i ja rešili smo da popunimo tu rupu u orkestru. Radimo na tome po četiri, pet sati dnevno.

Taj spoljni radnik, neki Grujičić, mislim da ga ne znaš, baš mi je pričao, kada smo leteli na prvomajsku proslavu u Beograd, kako su radili spoljni radnici u "Novkabelu" i sličnim fabrikama još i posle drugog svetskog rata.

Znaš, on se naročito zanima istorijom radničkog pokreta i životom radnika uopšte. Zamisli, tada se sve tovarilo i istovaralo iz i u kamione i to rukom! O robotima su samo znali naučnici, a praktične primene nije još nigde bilo. Ti ljudi su radili vrlo teško - po osam sati na dan!

Da, ali da njihovog rada i požrtvovanja nije bilo, ne bi danas Grujičić i njegove kolege morale svega četiri sata da stoje pored radarske prekidačke ploče i da samo upravljaju svojim bataljonom robota i teretnim helikopterima.

Spomenuo sam ti da sam na prvomajskoj proslavi bio u Beogradu. Grujičić i ja dobili smo na lozu karte za tribinu na Terazijama. (Verovatno znaš da se kod nas više ništa ne daje "po zasluzi", jer svi potpuno jednako radimo i jednako se zalažemo. Ako se ponekad nešto dobija što ne mogu svi da prime - izvlačimo na sreću. Uostalom, ostali mogu da gledaju preko televiziskog aparata, ali znaš kako je, lično prisustvovati na takvoj proslavi ipak je specijalna draž.)

Grujičić me je poveo u svom malom dvosednom helikopteru, da vidiš samo kakvu je galamu digla moja petogodišnja ćerkica. Moraću na kraju da popustim i sam da kupim jedan. Do sada se nikako nisam rešio - šta će to meni? Retko putujem i imam dobre veze na sve strane. Ali, sad će mi sin imati već dvanaest, moraću makar zbog njega.

Foto-kolaž: Google Earth, Marko Jovanović

Ne mogu da se uzdržim, da ti odmah unapred ne kažem, proslava je zaista bila doživljaj koji se ne zaboravlja. Sigurno si čuo, ove godine je parada održana na istim mestima i na isti način kao pre devedest-pet, sto godina. Centralne tribine su bile na Terazijama, koje se, kako su nam objasnili, po tlocrtu nisu mnogo promenile od velike omladinske akcije još odmah posle drugog svetskog rata.

Već leteći iznad Novog Beograda, primećivalo se da gornji deo grada nije svakidanji. Nije bilo ni jednog helikoptera u vazduhu, a znaš da inače uvek čitavi rojevi kruže nad glavnim gradom. Sve je bilo uređeno kao pre sto godina, a tada kod nas još nije bilo ovakvih letećih aparata. Zato je utoliko veća gužva bila na periferijama grada, gde su sletali helikopteri iz svih krajeva zemlje.

I sudara je bilo dosta. Sada se pokazalo da sigurnosni uređaji nisu suvišni. Nebo je bilo pokriveno belim cvetovima padobrana, koji su polako spuštali i aparate i putnike. Ozbiljnijih šteta naravno nije bilo, samo smo se prilično smejali začuđenim licima karambolista.

Peške smo pošli preko jednog od osam savskih mostova ka glavnom trgu. Sada tek uviđam kakva je šteta što nikada još nisam peške prolazio kroz naš glavni grad. Uvek sam išao samo helikoptobusom i skakao sa malim padobranom pred zgradu koja mi je bila potrebna ako nije slučajno bila blizu stanice.

A lepo je ponekad pešačiti kroz nepoznati grad.

Mi smo svi navikli da se šetamo samo u parkovima i prirodi, čari jednog tuđeg grada ne otkrivamo - a zar nije sramota da za Beograd kažem "tuđi grad" kada je na četrdeset pet minuta helikopterom, a na osam minuta stratoavionom od Novog Sada?

Terazije su čudno izgledale. Njihov svakidašnji izgled ipak poznajem, ali sada je sve bilo drukčije. Izgledale su potpuno kao pre sto godina. Mnoga mesta na kojima zasigurno znam da su palate bili su prazni placevi.

Začudio sam se, zar je moguće da su se samo radi jedne proslave razgradile zgrade. A šta onda u međuvremenu rade stanovnici? Ali Grujičić je i na to znao odgovor.

Te zgrade su samo pokrivene neobično tankom tkaninom kroz koju se s jedne strane providi a sa druge ne, tako da stanovnici kuće iz svojih prozora sasvim normalno vide trg i paradu, dok se sa druge strane vidi samo bela površina.

A u susednim zgradama nalaze se dnevni kinoprojektori koji bacaju na tkaninu slike zgrada iz onog doba ili ogradu i plavetnilo neba sa oblacima - ako još nije bilo ničeg sagrađenog.

Tako sam primetio da se od današnjih najstarijih poznatih zgrada baš tada gradila palata "Jugoslovenske knjige", bila je sva u skelama.

U vazduhu iznad ulice bile su razapete nekakve žice. Prvo nisam shvatao šta je to.

Tek kada je zvučnik najavio da ćemo pre parade videti prevozna sredstva stara sto godina i kada je prošla nekakva nezgrapna crvena kutija koja se pipcima držala za te žice shvatio sam im svrhu. To se zvalo, čekaj da se setim, trolejbus, ili tako nekako.

Foto: Mateja Beljan

Dakle užasno, užasno nešto.

Ružno, sporo, puno ljudi da jedni drugima stoje bukvalno na nogama, ne možeš sići gde želiš, nego gde stane, a čak i tada se moraš probijati kroz tu gužvu.

A Grujičić mi je objasnio da je to bila velika stvar za ono doba, tada jedno od najbržih prevoznih sredstava i jeftino. Zamisli jeftino! Tada se još plaćalo za prevoz... ja se sećam kada sam bio mali još se plaćalo, ali to sam sasvim izgubio iz vida.

Kako se vremena menjaju, što je onda bio uspeh i dostignuće, sada izaziva osmeh, ali i ponos što smo toliko napredovali.

O samoj paradi neću mnogo da ti govorim, jer sam uveren da si je gledao ili televiziski ili da si uzeo film i gledao u svojoj kući.

Samo još da ti naglasim svoj utisak sa prvog dela parade, sa defilovanja vojske. Veruj mi, nisam plakao od svog mladićkog doba, od svoje prve nesrećne ljubavi, pa, sigurno već ima dvadeset i pet godina.

Ali kada je prolazila vojska, ja sam nekako i plakao i bio srećan.

Tako su se čudna osećanja pomešala u meni. Bio sam i ponosan na tu vojsku, u to vreme jedinu kao celina socijalističku vojsku na svetu, koja je tako mnogo značila pri postizanju večnog mira, iako je bila po broju i oružju tako mala.

Bio sam neverovatno srećan što sam njihov potomak, što sam njihove krvi, iako davno već nisam ni mislio na to da sam, sem toga što sam čovek - i Jugosloven.

A bilo mi je i žao tih divnih ljudi koji su se toliko borili i toliko radili da bi mi, njihovi sinovi i unuci ovako živeli.

Zaista, Janeze, nikada jedna generacija nije toliko dugovala prethodnim kao naša. Teši me samo da su sigurno znali šta će izvojevati za nas i da im je to saznanje moglo dati sreću i zadovoljstvo, možda tako veliko, da ga mi čak i ne možemo zamisliti.

Kako ste ti i tvoji?

Kroz koju nedelju doći ću jedne subote uveče kod vas na crnu kafu. Novi stratoavion na liniji Beograd - Ljubljana stiže, kako čujem, za dvanaest minuta. Znači, mogu za četrdesetak minuta da budem kod tebe.

Kada pomislim da je tim trolejbusima trebalo četrdeset minuta s jednog kraja grada do drugog!

Kuda ćete na letovanje?

Mi ćemo izgleda na Havaje. Moj sin navalio i ne da se ubediti. Ja lično ništa više ne cenim od našeg Jadranskog mora, ali možda je dobro što sam mu obećao da ću ga poslušati. U njegovim godinama hoće da se sve vidi.

Pa neka se uveri da nigde nije lepše nego kod nas.

Odužio sam sa ovim pisanjem. Diktafon mi se sasvim zagrejao, ne znam šta mu je, moraću kupiti drugi.

Mnogo pozdravlja tebe i tvoju porodicu

tvoj stari drug Milovan"

(Telegraf.rs/yugopapir.com)