Da li je ispravno krstiti se u gradskom prevozu? Teolog rešio večitu nedoumicu Srba, pa IZNENADIO odgovorom

Niste u Srbiji ako se neko, dok prolazite pored crkve, tokom vožnje gradskim prevozom, šetnje ili u automobilu, ne prekrsti. Možda čak i vi spadate u tu grupu vernika kojoj je nezamislivo da pored svetog mesta prođe bez ovog čina. Iako je kod nas ta navika ustaljena, često se pitamo koliko je zapravo ispravna. Teolog Nebojša Lazić za Telegraf.rs otkrio je da li kršćenje tada ima smisla ili je sasvim pogrešan postupak, ali i koji još srpski verski običaji mogu da budu problematični.

Na samom početku razgovora teolog je izričit - ne postoji pravilo kada se krstimo, a kada ne, kaže nam on, jer je, dodaje, zakrštavanje akt slobode.

Preporučujemo

"Autentični izraz naše vere i pobožnosti, umesto da ga doživimo kao slobodu, mi smo počeli da imamo pogrešnu interpretaciju i da ga doživljavamo kao prepreku. To što se krstimo kada prolazimo pored crkve jeste suštinski jedan čin zahvalnosti. Savremeni čovek koji je u žurbi, jurnjavi i poslu, kada vidi hram Božiji, zahvali se Bogu, seti se Boga i svega što nam je dao. Zahvalnost nije pod moranje, inače ne bi bila zahvalnost. Tako je i sa ovim aktom kada se prekrstimo ispred hrama, crkve ili krsta", govori nam teolog.

I sada kada smo rešili ovu veliku nedoumicu, upitali smo teologa koji su to još običaji koje Srbi praktikuju u pravoslavlju, a nekima bi mogli da se učine čak i paganskim. Prvi od njih je, ističe teolog, iznošenje hrane na grob pokojnika, koje nikako nije, govori nam dalje, hrišćanski čin.

"To je narodni običaj koji se utemeljio kod nas. To su ostaci onog bazičnog čovekovog osećanja šta bi trebalo da uradi. To su ostaci paganskih običaja koji potiču iz vremena pre nego što smo primili hrišćanstvo. Običaj ostavljanja alkoholnih pića i cigareta na grobovima preminulih bližnjih predstavlja direktno iskrivljavanje istinske hrišćanske vere i nema nikakvo uporište u crkvenom učenju. Ipak, tu počivaju naši najmiliji, pa je etički pogrešno da nam njihov grob služi kao švedski sto", govori nam on dalje.

Priča nam još teolog Lazić kako svi običaji imaju svoje utemeljenje i objašnjenje, pa je potanko objasnio i jedan vezan sa sahrane, a kada se sa povorskom staje na tri mesta, kao i zašto je to baš tako.

"Neki od njih, na primer oni vezani za sahranu, specifični su. Zašto se pokojnik nosi povorkom i zašto se staje na tri mesta? Nastalo je iz praktičnih razloga. U doba srednjeg veka i kasnije, tokom epidemija raznih bolesti, pokojnici su se sahranjivali što dalje od naseljenih mesta, pa je prilikom nošenja sanduka praktično nastala potreba za predahom. Zašto se, na primer, uzima ugljevlje nakon sahrane i potom peru ruke? Nije ni to nikakav magijski, tajni ritual mističnosti, nego je to učinjeno sa ciljem higijene, radi prevencije različitih zaraznih bolesti", jasan je teolog Lazić.

Neki običaji su, pak, dodaje, čak zakonom zabranjivani, jer nisu, kako kaže, bili samo antihrišćanski, nego i protiv ljudskog dostojanstva. Jedan takav je običaj kupovine mlade.

"Danas je taj običaj sveden na jedan performans, a nekada je to bila stvarnost. Mladoženja ulazi u kuću i novcem (ranije dukatima) otkupljuje mladu od rodbine, koja se pritom cenka i podiže cenu. Koliko je običaj bio poštovan i zastupljen, govori i to što su ponekad svote iznuđenog novca bile basnoslovne. Knez Aleksandar Karađorđević je 1846. godine izdao naredbu koja je glasila: 'Iskanje i davanje novca i zlata za devojku ukida se kao običaj protivan dostojanstvu čovečijem...'", priča nam teolog, pa ističe kako je time ovaj običaj ukinut, a danas su od njega ostale samo šale u vidu simboličnog otkupa mlade.

Pored navedenih, neki običaji su, priča još teolog, imali za cilj prikazivanje sposobnosti za brak i tu su nastali kao svedočanstvo vremena.

"Kao dokaz svoje sposobnosti, ali i vrednosti da brani kuću i ženu, tast je pred budućeg zeta postavljao izazov da sa najvišeg drveta u dvorištu puškom skine jabuku. Tek ako u toj nameri uspe, mladoženja može da vodi mladu. Ne treba robovati običajima. Bog je iznad običaja i nikada nije suprotno. Rituali i običaji su deo kulturnog nasleđa, a ne verski obredni momenti, ako nisu vezani za Crkvu. Na koncu, banalno bi bilo da nam Bog daje sreću i blagoslove po vodi koja je prolivena za nama, ili da demon vreba ako ne kucnemo u drvo. Sve to je simpatično, ali je samo deo paganskog nasleđa. Vera oslobađa, a ne porobljava", zaključuje teolog Nebojša Lazić za Telegraf.rs.

(Telegraf.rs)