Ima 21 godinu, ŽIVI u ŠATORU na Fruškoj gori i čuva 300 OVACA: Miloš Škorić ne bi menjao svoj život ni za šta!

Na obroncima Fruške gore, daleko od gradske vreve, 21-godišnji Miloš Škorić vodi svakodnevicu koju retko ko bira, ali koju on ne bi menjao ni za šta.

Dok se grad tek budi uz zvukove notifikacija i miris prve kafe, dvadesetogodišnji Miloš već uveliko gazi mraz. Njegova kancelarija je pod otvorenim nebom, a saradnici su stado ovaca koje ne poznaje praznik ni neradni dan. Najveći izazov za ovog mladog čoveka su "mališani" koji ostanu bez majčinske podrške, pa Miloš preuzima ulogu koja zahteva strpljenje i cuclu u rukama.

Preporučujemo

"- Ne mogu ona da napreduju kao kad su pod majkom. Od nje dobijaju češće i kvalitetnije mleko. Ali nisu ni ovako loša, samo sporije napreduju" – objašnjava on u emisiji Izazovi avanturu.

Zima na selu nije idilična slika sa razglednice, već surova borba za svaki novi život. Kada padne mrak, a termometar ode duboko ispod nule, Miloš ne spava. Svako jagnjenje u tim uslovima zahteva brzu reakciju kako trud koji je ugan u stado tokom cele godine ne bi propao u jednoj ledenoj noći.

"- Kad je jak minus i kad se jagnje noću, prvo ga podojimo, pa ga unesemo da se ugreje. Ako to ne uradiš, kao da si celu godinu čuvao ovcu džabe" – kaže Miloš.

Njegov sistem rada razlikuje se od onog na koji smo navikli. Umesto oslanjanja isključivo na seno, on je razradio sopstveni recept za vitalnost stada, koristeći snagu kukuruza i energetska svojstva suncokreta tokom najtežih meseci.

"- Suncokret je dobar zbog mleka. To dajemo dva do tri meseca zimi, kad nema paše. Kad ima trave, onda ih samo malo prihranimo" – kaže on, napominjući da seno gotovo i ne koriste.

Ipak, bez obzira na svu modernu prihranu i dodatke, Miloš veruje da priroda daje najbolje rešenje, pa svaki slobodan trenutak koristi da stado izvede tamo gde je hrana najsvežija.

"- Trava im je najbolja hrana" – dodaje on.

Ono što je za mnoge danas samo neobičan hobi ili težak fizički rad, za Miloša je prirodan put koji je trasirao još kao dečak, prateći instinkte koje je nasledio iz porodičnih korena.

- Bio sam sedmi razred osnovne kada smo kupili prvo jagnje. Od tada je sve krenulo - priseća se.

Već tokom srednje škole imao je dvadesetak ovaca, ali prekretnica se dogodila kada je dobio priliku da proširi stado.

- Dogovorili smo se da ih isplatim na rate, za godinu dana. Uspeo sam i tada sam počeo samostalno da radim - kaže Miloš.

Sve što danas ima, ističe, stekao je sopstvenim trudom.

- Radio sam šta god sam mogao - šišanje ovaca, dnevnice, prodaja jagnjadi, šišao ovce uslužno, šta god sam mogao, samo da skupim novac i proširim stado - dodaje.

- Sve sam stekao uz pomoć njih. I školovanje sam finansirao od toga. Nisam zavisio ni od majke ni od oca - naglašava Miloš.

Njegov način života podrazumeva stalno kretanje sa stadom u potrazi za boljom ispašom.

- Kad ovce opasu jedan teren, mi se selimo dalje. Prilagođavamo se njima - objašnjava.

To često znači i višemesečni boravak van kuće.

- Dešava se da po dva-tri meseca živimo u šatoru. Imamo akumulator za telefon, da se čujemo sa porodicom. Mi smo 365 dana napolju - kaže on.

Stalne štale nemaju, a ovce se jagnje čak i tokom zime, neretko i na snegu. Iako bi mnogi pomislili da su divlje životinje najveća opasnost, Miloš tvrdi drugačije.

- Najveći problem su psi lutalice. Ljudi ih ostave u šumi, a oni dođu na pašnjak. Jedan pas za noć može da udavi 15 jagnjadi - upozorava.

Takvi gubici, kako kaže, ostaju bez nadoknade.

- To znači da sam te ovce čuvao godinu dana za džabe - kaže.

Ipak, uprkos svim izazovima, od ovog načina života ne odustaje.

- Ne bih ih držao da ih ne volim. I da sve prodam, uvek bih imao bar deset ovaca, iz ljubavi - iskreno priznaje.

Pored svakodnevnih obaveza, Miloš pronalazi vreme i za folklor, koji mu predstavlja važan deo života.

- Tu sam stekao mnogo prijatelja. To mi je nešto što me ispunjava i daje mi energiju - kaže Miloš.

(Telegraf.rs)