Redžep (89) čuva poslednju vunovlačaru na Pešteri: "Radilo se po 100kg dnevno, sad neće niko time da se bavi"

Na prostranstvima Gornje Pešteri, u selu Leskova, još uvek se čuje zvuk starih mašina koje su nekada hranile čitave porodice i povezivale sela od Boroštice do Donje Pešteri. U trošnoj, ali ponosnoj vunovlačari, 89-godišnji Redžep Holić i danas povremeno pali mašine, čuvajući zanat koji polako nestaje pred naletom modernog vremena.

Dok su mnogi stari zanati odavno ugašeni, Holić već više od četiri decenije odbija da stavi katanac na vrata svoje vunovlačare. Nekada je, kaže, dnevno prerađivao i do stotinu kilograma vune, a danas se desi da mašinu ne pokrene mesecima. Ipak, ljubav prema poslu ne dozvoljava mu da odustane.

Preporučujemo

"Ovo je težak posao, prašnjav i nezdrav, ali hvala Allahu, zdravlje me služi. Ljudi se čude kako sam živ i zdrav posle toliko godina rada sa vunom", priča starina Redžep sa osmehom koji otkriva ponos čoveka koji je ceo život proveo radeći pošteno.

U njegovoj radionici nekada su redovno dolazili ljudi iz celog pešterskog kraja, ali i stočari iz Crne Gore. Vuna se donosila u velikim količinama, a posao je bio toliko unosan da, kako kaže, ni gastarbajteri u Nemačkoj nisu mogli lako zaraditi više.

"Radilo se po sto kila dnevno. Jesen je bila najjača sezona. Od ovog zanata moglo je lepo da se živi", priseća se Holić.

Ali ono po čemu ga ljudi posebno pamte jeste poštenje. Sa emocijama govori o staroj balanđi – vagi koju je kupio kako nikoga ne bi zakinuo.

"Jedan čovek mi je rekao: 'Uzmi ovu vagu, možda manje pokazuje, ali ćeš imati obraz pred ljudima.' Poslušao sam ga i nikada mi niko nije došao da se požali. To mi je bilo najvažnije", priča Redžep.

Njegova vunovlačara godinama je bila otvorena i bez nadzora, ali niko nije dirao ni vunu ni mašine. Ljudi su, kaže, poštovali trud i rad. Danas, međutim, vremena su drugačija. Mladi ne žele težak fizički posao niti život kakav je on imao.

"Došla nova vremena, nova tehnika. Ovo što sam ja radio danas niko neće", kaže starina sa setom.

Iako je zakoračio u desetu deceniju života, Redžep i dalje sedne pored mašina kada neko donese vunu. Nekada sam ubacuje vunu i skida kudelju, iako ga noge više ne služe kao pre. Na kraju razgovora tiho priznaje da bi možda prodao mašine. Ali dok to govori, u njegovom glasu oseti se tuga čoveka koji zna da sa njima ne odlazi samo posao – već čitava jedna epoha života na Pešteri.

Priča Redžepa Holića nije samo priča o vunovlačarstvu. To je priča o vremenu kada su reč, poštenje i zanat vredeli više od svega. O ljudima koji su živeli teško, ali dostojanstveno. I o Pešteri koja još uvek, kroz poslednje stare majstore, čuva duh prošlih vremena.

(Telegraf.rs/Sandžak danas)