Strašna priča novinarke Nataše Dimitrijević, na terapiji otkrila jezivu istinu o majci: Htela je da me UNIŠTI

Suočavanje sa traumama iz detinjstva često je najteži i najduži proces u životu svakog čoveka, a kada se iza fasade "porodičnog sklada" krije višedecenijsko zlostavljanje i odbacivanje od strane onih koji bi trebalo da nas najviše vole, rane postaju neizbrisive. Novinarka Nataša Dimitrijević kroz proces psihoterapije uspela je da podigne tešku zavesu poricanja i javno progovori o stravičnom emotivnom i fizičkom zlostavljanju koje je preživela od rođene majke.

Njena ispovest, ogoljena, teška i bolno iskrena, svedoči o tome da majčinska ljubav, nažalost, nije univerzalno pravilo.

Preporučujemo

"Ne tako davno, pre 15 godina živela je osoba za koju smatram da je bila najgora na svetu. U životu nisam mislila da ću to napisati za rođenu majku. Onda, ne tako davno, pre nekih osam godina, kao da sam do tad živela pod nekom teškom mrenom, zavesa od pliša i baršuna se najednom podigla i svetlost je pronašla put do mene. Moja majka je bila najgora osoba koju sam ikad upoznala. Nikad u životu nisam upoznala niti srela osobu koja mrzi svoje dete. Život je sve uredio da sa jednom takvom živim. Decenijama svog bivstvovanja, imala je jedan cilj. Da svoje prvorođeno dete uništi. Bila bi najsrećnija da sam umrla, jer bi tako mogla da bude i mučenica."

Nataša opisuje svoju majku kao ženu duboko labilne psihe, ograničenih intelektualnih i emotivnih kapaciteta, čija je surovost prema prvorođenom detetu počela bukvalno od prvih dana bebinog života. Udavši se "jer je takav red" za čoveka koga nije volela i koji ju je lagao, majka je u sopstvenom detetu videla neprijatelja.

"Samu vrlo labilne psihe, uz taj spektar se lako uplela zloba i neobrazovanost, bez elokvencije, ali sa rečima koje umeju da probodu i osakate. Ograničenih sposobnosti poput nerazumevanja izgovorenog ili pročitanog, sem da ponavlja dobro naučene radnje poput mešanja amalgama, ustajanja u šest ujutru, odlaska na posao, kuvanja jednog od nekoliko jela, pijenja kafe i pušenja desetina cigareta dnevno, u životu je nisam videla da je uzela knjigu u ruke. Ograničenih intelektualnih sposobnosti, i neke traume koju nikad nije obradila, uspela je da se uda za čoveka koga nije volela, koji ju je nervirao i povrh svega - lagao. Uspeo je da joj proda priču na koju ni jedna pre nje nije "pala". Udala se kao baba devojka, jer je takav bio red. Rodila je, jer je i to bio neki red. I tu, tu se desio neki kvrc."

U svesti njene majke, tek rođena devojčica postala je projekcija svega lošeg u braku i porodici. Iracionalan strah i odbacivanje počeli su odmah.

"Dete je plod odnosa sa čovekom koga je ona smatrala lošim, koji je hteo da je odvoji od majke i oca. Ta beba je plakala, jer je bila gladna. Bebi nisu očistili mlečac iz usta, a ona se uplašila da je ne proglase čedomorkom, pa je ipak pozvala patronažnu službu. Ta beba je u prvim danima ličila na njenu "zlu" svekrvu. Realno, ta žena jeste bila zla, ali za svog sina, ne i za ovu nesrećnu snajku. Samim tim, i beba je bila zla. Njen mozak više od toga nije mogao da pojmi. Sećam se, davnih dana mi je spočitavala da sam mnogo plakala kao beba i da se zbog toga plašila kakva će biti druga beba kad je bude rodila. Srećom, druga beba je bila i ostala moja suprotnost. Da, prva beba sam bila ja."

Kako je Nataša rasla, njena inteligencija, radoznalost i rano sazrevanje umesto ponosa, kod majke su izazivali agresiju. Kada bi joj to odgovaralo, koristila bi detetove talente kao trofej pred rodbinom, ali unutar četiri zida, svaka svest i neposlušnost kažnjavane su brutalnim batinama.

"Nevoljeno dete je, sem što je prvo i nevoljeno postalo i opasnost. Sve ono što ona nije. Brzo je učilo, shvatalo, pokazivalo talente... Ona je to videla kao trofej za pokazivanje i pohvalu, jer je dete sa tri godine znalo da čita i piše, a tako bi je deo malobrojne familije prihvatio i pohvalio. Istim principom, mislila je da je ubola premiju kad je muž u pitanju. I da se ne lažemo, jeste. To će, možda, shvatiti tek kasnije. Ali tad, on je bio jedina osoba koja ju je htela bez mnogo razmišljanja. I lagao je. Sve. Ono najgore, bio je patološki vezan za majku, koja ga je maltretirala i ubila ono malo muškosti što je, možda nekad, u naznakama, imao."

Otac, i sam traumatizovan sopstvenom majkom koja ga je napustila i zlostavljala, nije bio zaštita. Naprotiv, izbegavao je konflikte i svesno ostavljao ćerku na milost i nemilost nasilnoj supruzi. Nataša je rasla u dubokom uverenju da je ona ta koja je loša i kriva za sve, tražeći u vrištanju jedini način da se odbrani.

"Otac je znao da mi zameri da sam loša, jer ostavljam dete zbog posla, a njega je rođena majka ostavila na pet godina, bez da ga je za to vreme ijednom videla. I tukla do puštanja krvi. Moje dete nikad nije dobilo batine. Moj oca nikad nisam videla da plače. Moja majka ga je videla u suzama samo na sahrani njegove majke. Moja baba, majčina majka, je uvek govorila da moj otac nije ni za porodicu, ni za decu. I bila je u pravu. Isto kao i njena ćerka. Da se vratimo na temu. Dete, to jest ja, pokazivalo je i znake svesti, radoznalosti i po poimanju moje majke - pokazivalo je neposlušnost. Dete je dobijalo batine, svakodnevno šibom ili prutom i - varjačom. Često po goloj koži. Batine su toliko bile učestale da ju je rođeni otac, onako bolestan, jednom pitao: "Što toliko tučeš dete?". Tu je sindrom tatine princeze, koja ona realno nikad nije bila, poprilično srozan, pa su se batine dešavale u drugom stanu. Sećam se da sam gledala u svoju sliku u pasošu i pitala se da nisam ružna? Jer nisam razumela tolike batine, sem da sam - ružna."

Mehanizmi odbrane deteta bili su dramatični, svedočeći o nivou straha u kojem je živela. Čak i svest o tome da otac zna šta se dešava, došla je prekasno.

"Otac mi je tamo negde pred smrt priznao da nije smeo da me ostavi samu s njom na nekoliko godina, zbog posla u Angoli, jer se plašio za mene. Do spoznaje, mislila sam da sa mnom nešto nije u redu i kad sam bila mala. Ne. Zapravo, ja sam našla mehanizam da se odbranim od nasilne majke. Varjaču sam uzela u ruke tek posle njene smrti. I u kuhinji sam postala bolja od nje, a to nije bilo teško. Ah da, govorila je da ja ne volim kuhinju. Ne, nisam volela nju u kuhinji. Ni da jedem. Svaki put kad bih duže ostajala sama s njom, ja bih počela da vrištim iz petnih žila. Plašila se toga, a ja sam bila sigurna da me tako neće napadati. Sećam se, moj otac je smešten u bolnicu kad sam imala tri godine. Ostavljajući ga, počela sam da toliko vrištim da je moj ujak moju majku pitao šta sa mnom nije u redu, dok se ona vadila da sam mnogo vezana za oca. Inače, te godine je trebalo da se razvedu. I tad sam, kad me je otac pitao s kim želim da idem, odgovorila: "Sa tatom". Tad mi je potpisao smrtnu presudu. Moji roditelji su ostali do kraja u braku."

Jedan od najjezivijih događaja iz detinjstva desio se kada je imala samo pet godina, kada ju je rođena majka povredila, a potom primorala da sakrije istinu od oca.

"Majka me je gurnula niz liticu u parkiću kad sam imala pet godina, jer sam potrčala ka njoj da joj nešto pokažem, dok je ona pričala sa komšinicom, pa sam lepo udarila potiljak kad sam se survala. Hitno su me vodili u zdravstvenu službu, ali mi je rekla da ne kažem tati, nego da pričam da sam se saplela ili okliznula. U životu mi majka ništa nije verovala. Nikad ništa. Iako nisam lagala. Nazivala ne je pogrdnim imenima, spočitavala nešto što ona nikad nije mogla biti."

Čak i u trenucima kada je Nataša bila uzorno dete, devojka bez mrlje, uvrede nisu prestajale. Otac je, s druge strane, kroz nerealne ambicije sprovodio sopstveni pritisak, dok je Natašina dužnost bila da bude podređena sestri – pišući joj pismene zadatke i diplomske radove.

"Nikad nisam razumela da me je majka, ničim neizazvana, nazvala kurvom sa 18 godina, a tad nisam imala ni dečka, a kamoli seksualne odnose, samo zato što joj je nešto u mom odgovoru gde sam i s kim bila za Prvi maj nije prijalo. Očeva naklonost ka meni je jenjavala, ali ne i kad su neke njegove ambicije u pitanju. Bez realnog pogleda na svet, hteo je da budem sve za šta sam i za šta nisam pokazala talenat. Na primer, tenis. Za to nikad nisam pokazala zainteresovanost, ali je on ipak kupio reket i loptice. Ježila sam se od njegovog glasa i šaka, ali sam uvek bila prinuđena da između dva zla biram manje. Upropastio mi je matematiku i francuski jezik za ceo život. Moja dužnost je bila da pomažem sestri. Ne daj Bože da se oglušim i to! Odmah bi poletelo drvlje i kamenje! O njenim talentima nije bilo reči. Nije ih ni imala. Imala je mene za pismene iz srpskog i diplomski. Majka je imala trenutke naklonosti, a to su bili retki momenti praćeni kičerastom garderobom, koju mi je ona, u vreme dok je para bilo, kupovala. Samo zbog pohvala slatkorečivih majki mojih drugarica na račun mog oblačenja, na rođendanima."

Porodična svakodnevica bila je prožeta jezivim scenama, očevim mutnim poslovima, dugovima i laganjem. Kada su zbog neplaćenih računa morali da prodaju veliki stan na Novom Beogradu, krivica je ponovo svaljena na Natašu, jer je zatrudnela i odlučila da rodi vanbračno dete.

"Majčin i očev brak je bio jeziv. Jurila ga je noževima, sve nas maltretirala svaki put kad pred sobom nema tri pakle cigareta dnevno. Moj otac, sa nekim opasnim zastojem u mozgu, tokom devedesetih godina prošlog veka se upleo sa nekim kriminalcima, dugovao novac. Večito je lagao i muljao. I večito smo mi, njegova porodica ispaštali. Zato je sebe, kad nam je ostavljao stan, stavio u fus notu ili zabeležebu da ne možemo da ga izbacimo. Za njegovog života tako nešto nisam pomislila. On je na sve mislio, sem na svoju decu. Čista savest? Mora da je to. U početku, mislila sam da je otac naivan, dobar. Međutim, istina je bila drugačija. Nit' je naivan, niti dobar, već je pogrešno razumeo šta mu se govori i kao da je imao filter koji jasne reči pretvara u mumlanje. Kad nam je jednom neki veći novac ušao u kuću, brže bolje je i nestao. To nam je bilo za račune i dugove. Džaba. Nikad nije rekao šta se s tim novcem desilo. Majku je večito lagao, pa čak i za kamatu za Infostan koju je uzeo kad smo prodali lep, veliki stan u Novom Beogradu. I taj stan je prodat mojim krivicom, bar tako bi rekli moji roditelji, jer sam rodila vanbračno dete i to je bila bruka, a ne zbog dugova za komunalije koje nismo mogli da isplatimo. Živeli smo siromašno tih godina. Nisam imala ni za užinu. Moja majka je uvek imala za cigarete."

Nataša svedoči i o potpunom zdravstvenom zanemarivanju. Majka, koja je radila na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA), odbijala je da joj pomogne kada je bila bolesna, optužujući je da folira bolove. Čak i kada je saznala da Nataša ima ozbiljne zdravstvene probleme, njena empatija je bila lažna. Vrhunac zlobe usledio je tokom Natašine trudnoće.

"Nekoliko puta sam bila bolesna. Ni jednom nije htela da mi pomogne, svojevoljno, iako je radila u Vojnomedicinskoj akademiji. Mislila je da foliram bol u levoj nozi i da ćopam iz obesti, a koju godinu kasnije folirala potresenost kad joj je hematolog saopštio da, najverovatnije, imam leukemiju. Posle velikih emotivnih i psihičkih trauma o kojima moja majka nije imala pojma, dok je uvek navijala da mi se nešto loše desi, ostala sam u drugom stanju i htela da rodim. Ćutala sam. Onda sam pred kraj trudnoće roditeljima saopštila tu "užasnu" vest, kao i moju odluku. Moja majka samo što u nesvest nije pala. Bruka! Ah da, raspitivala se da li ikako mogu da pobacim. Svašta je pričala o meni, ali ono što ju je najviše bolelo je što sam bolja majka od nje i što je to video. Zloba koja je tom prilikom isijavala iz nje bila je tolika da, kad me je moja bivša drugarica pitala da presvuče bebu, moja majka je zaključila da je bolje da je ona rodila dete nego ja, jer se snalazi bolje u tim stvarima. U tom trenutku, ja sama presvlačim bebu, čuvam i vodim računa o svemu bar mesec dana, bez ičije pomoći, a rođenoj majci sam zabranila da prilazi bebi. Oštećenom mozgu poput njenog bilo je dovoljno da u trenutku izlaska iz porodilišta krenem bez korpe gde je beba i da to bude njen adut za sve dalje tvrdnje kakva sam ja majka. Loša, naravno."

Ova strašna dinamika ostavila je trajne posledice na Natašino dete, koje je godinama bilo izloženo bakinim i dedinim pričama dok je Nataša naporno radila da ih prehrani.

"Imala je opasne, nelečene kvrceve, pokušavala je zluradim komentarima da se ljudima uneredi u živote i to je prolazilo nekažnjeno i - nelečeno. To što je dečko, a kasnije muž moje sestre postao sitni narko diler je, po mojim roditeljima, bilo sasvim u redu. Jer ne znam kako bih drugačije objasnila da tad mlađahna ljubav moje sestre drži robu u stanu gde živim i ja sa jedva trogodišnjim detetom i da niko ništa ne preduzima oko toga? To je, verovatno, definicija ljubavi prema unuci, ne znam. Moja sestra i da je najgori kriminalac, bila bi najbolja. Ja, da sam se proslavila u bilo čemu ikada, bila bih najgora. I to je tako. Eto, mamina ćera je i fakultet upisala, samo zla baba nije sačekala i diplomu kao i udaju za naočitog "fakultetski obrazovanog" zemunskog kulova. Ni drugu unukicu, koju je ta ista baba u saradnji sa dedom častila genetskom bolešću. Moja sestra je sve ono što nisam ja, u tom trenutku. Ipak, ja sam u najgrubljoj definiciji, porodicu obrukala rođenjem deteta i uvek imala, koliko toliko, dobre momke. I ko zna šta je moje dete tih godina slušalo o meni dok je živelo s babom i dedom, a dok sam ja radila? Žao mi je što nisam mogla da odmah izađem iz toksičnog doma i svoje dete gajim kako znam i umem. Ovako, dala sam majci i ocu oružje u ruke, da me na sitno kolju."

Iako je majka pre smrti uspela da okrene celu familiju protiv Nataše, ona ju je ipak ispratila dostojanstveno, boreći se sa nametnutim osećajem krivice. Danas, deceniju i po nakon njene smrti, Nataša kroz terapiju shvata razmere manipulacije pod kojom je živela, ali i činjenicu da majčina senka i dalje pokušava da truje odnose u porodici.

"A onda, pre nekih 15 godina baš u ovo vreme moja majka pokazivala je naznake bolesti koja ju je izjedala. Pa opet, umrla je dostojanstveno, sahranila sam je kako dolikuje, ubeđena da sam i za njenu bolest kriva, kao što je uspela da me ubedi da sam loša ćerka. Mojoj majci nikad se nisam poverila. Nikad nije znala ni za šta u mom životu, nikad joj svojevoljno nisam rekla da je volim. Čudila sam se kako moje drugarice imaju dobar odnos s majkama i pokušala sam nekoliko puta da i ja imam takav odnos, optuživajući sebe za to. Nije išlo. Pred smrt, svima u familiji je uspela da promeni percepciju i da im objasni da sam ja neko loš, dok je moja mlađa sestra zapravo divna osoba i da se familija ogrešila o nju. Pu, majku mu! Tako ju je ta loša osoba, sa svim počastima koje dobijaju druge majke koje vole svoju decu, ispratila na večni počinak. Međutim, njen uticaj ne jenjava i posle skoro 15 godina od smrti. Uspela je da razdvoji moju sestru i mene, uspela je i oca da ubedi da nisam dobra, a neposredno čak i sad utiče i na stav mog deteta putem moje sestre. Znaci pored puta govore da nečija karma i dalje lebdi. Jer ne možeš činiti zlo, a da se to nekako ne vrati. I vratilo se. Nedužnom biću, kako to biva. Tu tako jasnu poruku, onaj koji treba da vidi ne želi da vidi. Umno i duhovno slepilo je jače od očinjeg. Danas bi, da je nemajka živa, napunila 83. Danas, ja obeležavam 14 i po godina života", završava ona ovu strašnu priču.

(Telegraf.rs)