MILAN ANTONIJEVIĆ OTVORENO: Govor koji ne povređuje drugog nije slabost, već snaga koja društvo vodi napred

U vremenu kada se svakodnevno susrećemo sa vestima o nerazumevanju i podelama, pitanje zaštite osnovnih ljudskih prava postaje važnije nego ikada. Gde je granica između proklamovanog prava i stvarnog života, i zašto je dostojanstvo pojedinca prva vrednost koja se nađe na udaru? U otvorenom razgovoru za Telegraf.rs, poverenik Milan Antonijević analizira duboki jaz u percepciji rodne ravnopravnosti, otkriva kako se stereotipi nesvesno prenose na najmlađe i objašnjava zašto ključne odgovore moramo tražiti u jačanju institucija i obrazovanju.

Preporučujemo

• Pričali smo danas o pravima mnogih ranjivih grupa u Srbiji. Koje je danas najugroženije ljudsko pravo u Srbiji, ako možemo izdvojiti, a da o njemu možda ne pričamo dovoljno?

Pa možda da izvučemo jednu reč iz našeg Ustava, koja jeste u u delu koji se odnosi na ljudska prava, a to je dostojanstvo čoveka. Dostojanstvo svakog čoveka, koje štiti i Ustav. Kasnije se ono razrađuje kroz nekoliko zakona, između ostalog i Zakon po kome postupa institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Razlaže se onda na različite delove našeg dostojanstva, nekih ličnih svojstava koje nosimo, i koji su u stvari nekada meta napada onima koji ne razumeju različitosti, ne razumeju ni pojam jednakosti, ni ravnopravnosti. Tu pre svega mislim na rodnu ravnopravnost. Mislim da nam treba 100 i nešto godina dominacije žena u politici da bismo bili ravnopravni, ako pričamo o politici na primer. Pa da onda kasnije, nakon tih 100 godina, govorimo o ravnopravnosti i paritetu, da imamo jednak broj muškaraca i žena.

• Dostojanstvo se tiče svake kategorije, svakog čoveka, je l' tako? Imate li neki primer kada se zaista možemo požaliti da nam je dostojanstvo narušeno?

Na, primer, dostojanstvo svih onih koji ulaze u javni prostor, žena koje se bave politikom, način na koji se njihovo dostojanstvo vređa, koliko se tih pritisaka pravi, govore upravo o tome da da ne postoji svest o o posledicama. Da neke od tih napada gleda vaša porodica, gledaju vaša deca i da zaista niko ne zaslužuje da se nađe u toj u toj poziciji, da se negira mogućnost žena da budu u političkom životu, da se negira mogućnost da vi imate jasne stavove, pa da onda to prenesemo i na neke druge oblasti. Niko ne mora birati između karijere i porodice, to su komplementarne stvari. Ako to mogu muškarci da rade, ne vidim zašto bi bilo ko od muškaraca zamerao ženama kada imaju i ambicije, kada su odlučne, kada donose neke dobre odluke i tu ravnopravnost možemo odmah da krenemo da promovišemo.

• Evo, žene u našoj redakciji vam aplaudiraju na ovome. I pričale smo baš danas, pre nego što ste došli, o tim podacima, o tom jazu u percepciji koji ste nedavno pomenuli, da je jedno istraživanje pokazalo da čak 62% muškaraca misli da je rodna ravnopravnost u Srbiji postignuta, dok sa druge strane nijedna žena ne deli to mišljenje. Kako onda to komentarišete?

Da, 60 i nešto je procenata muškaraca koji misle da je pitanje rodne ravnopravnosti u potpunosti rešeno u Srbiji, da nema potrebe ništa tu tu menjati. A onda kada iste te muškarce, koji misle da je sve rešeno, pitate o različitim situacijama i izazovima sa kojima se žena suočava, s kojima se mi ne suočavamo, onda uđete i u stereotipe i u neke rodne uloge, posao, karijeru i porodicu, i naravno sva pitanja koja su vezana za za trudnoću i neke druge izazove, tu vidimo mnogo nekih stavova koji ne odgovaraju toj ravnopravnosti. I upravo zato i želi,mo da se da se na takav način borimo, da se svako od tih pitanja osvetli, da i žene osete podršku muškaraca upravo u toj borbi, a ne da imaju spoticanje i ne da imaju nerazumevanje. I zato je i zadatak i nezavisnih institucija, i vas kao medija da na ovakav način otvarate prostor, da i u oblasti rada i u oblasti mnogih drugih segmenata života gde provodimo ceo naš deo dana kada smo budni, da na toj ravnopravnosti radimo.

• Znači, ruši se taj mit o Balkancima, da su muškarci na Balkanu najtvrđi po tom pitanju, da oni ne prihvataju rodnu ravnopravnost?

Pa ruši se donekle, ali opet jako mali broj muškaraca prepoznajesve probleme i to nas malo zabrinjava. Moguće da je sada neki neki period i nakon Kovida, mnogih nekih izazova koje smo imali, da smo možda malo manje racionalni. Pre svega mislim na nas muškarce, ali upravo kroz kampanje, upravo kroz razgovore, kada objasnite šta su izgovorili, da to jeste stereotip, oni shvataju šta su šta su izgovorili, da su nekim svojim stavom mogli da povrede nekog drugog. Tako da, govor koji ne povređuje drugog je ispravan i to nije slabost. to je snaga koja koja vodi jedno društvo napred.

• Kada bi građani Srbije mogli da zapamte samo jednu stvar o svojim pravima, šta bi to moralo da bude?

Pa pre svega, ljudska prava jesu neprikosnovena. Ona imaju taj jedan jasan okvir i zakonsku zaštitu. Znam da zakoni nisu mnogo atraktivni građanima, ali moramo graditi poverenje u institucije, one koje štite naša prava, jer nema drugih mehanizama. Naravno da je dobro imati glas, koristiti slobodu okupljanja, signalizirati koji su problemi u društvu na sve moguće načine, ali opet institucionalni odgovor je onaj koji koji dovodi do suštinske promene. Neka upornost ljudi koji su na čelu institucija znači, ali mnogo više znači upornost onih koji su unutar tih institucija, koji su zaposleni, koji imaju i te kako mnogo osećaja za ispravljanje nepravdi, da se oni motivišu, da vide i promenu.

• Predložili ste i uvođenje rodno senzitivnih kurikuluma za školsku decu. Šta to zapravo konkretno znači? 

To znači  da se od malih nogu razgovara o o tome, osećaju za za drugi pol, za ravnopravnost, za rodnu rodnu senzitivnost koja nikoga ne povređuje. Naša istorija i tradicija to prepoznaju. Ako govorimo o rodno senzitivnom jeziku, vi imate upraviteljku manastira u knjigama koje su iz 19. veka, i to je jedna reč koja je naša i prihvaćena i ni na koji način ne ugrožava bilo koga. Reč jeste teška i ona veoma često može da ugrozi, ali rodna senzitivnost i osećaj za za drugu stranu, za slabije, za onoga ko je ugroženiji, ne može nikoga ugroziti, naprotiv, može samo da da snagu. Da budemo ponosni kada evo, kao ovih dana, imamo jedan događaj koji se u Beogradu dešava, globalnu konferenciju Interparlamentarne unije žena parlamentarki koje donose jako mnogo  zanimljivog sadržaja i neke borbe koja je očigledno globalna. I treba biti ponosan što je Srbija domaćin. Srbija je druga nakon Meksika koja je organizovala ovako nešto i to su te neke situacije u kojima se probija led i gde možemo da budemo ponosni na svoju državu, na institucije. A to ne vidimo nažalost u svim medijima.

• U razgovoru pre snimanja smo pomenuli i Rome kao jednu od najugroženijih, najranjivijih populacija u našem društvu. Kako stojimo po tom pitanju?

Pa tu je najveća socijalna distanca. Sva istraživanja koja smo radili u prethodnim godinama govore da postoji ogromna socijalna distanca između većinske populacije i romske populacije, podjednako kao i prema albanskoj populaciji i podjednako kao i prema onima koji su drugačije seksualne orijentacije. Znači, to su sve stvari na kojima vredi raditi i opet osvetliti sve stereotipe koji postoje. Pre nekoliko dana smo imali jednu prilično neprimerenu reakciju u jednom od medija na koju smo reagovali i mislim da da je to pravi put, znači da imamo reakciju, da to bude zaista u medijima, da pokrećemo postupke, da se nijedno romsko dete ne vrati iz škole uplakano zbog nekih reči koje su izgovorene i da svako od starijih koji u medijima plasira neke od stereotipa zna da će možda ta reč ponukati nekoga da pomisli da je dozvoljeno diskriminisati. Mi smo i u kancelariji imali jednog od kolega čija je ćerka imala takav jedan incident i to nam govori o o velikom putu koji moramo preći. Naravno i uslovi ekonomski i socijalni, popravljanje njih i i pre svega obrazovanje, su taj odgovor države koji ona mora imati prema svakoj ugroženoj grupi, i prema romskoj naročito. Govorimo i o stanovanju kao takvom, sada je bio i proces ovog upisivanja objekata. Znači, to su sve neke konkretne situacije u kojima država može i mora reagovati.

• Pričala nam je koleginica nedavno na poslu, pa smo se potresli tom pričom, da jednu devojčicu u osnovnoj školi u Beogradu nisu zvali na rođendan drugari iz odeljenja zato što je Romkinja. Nama je bilo iznenađujuće jer je u pitanju Beograd, uvek mislite da smo mi u gradovima možda podigli svest malo više.

Pa ne, mislim da je percepcija potpuno pogrešna. Zaista, osetljivost za manjine mi nalazimo i kada odlazimo u udaljene krajeve Srbije, gde imate veliki broj onih koji su obespravljeni u nekom socijalnom smislu i onda mnogo više osećaju te ljudske probleme i saosećaju sa romskom populacijom. U gradovima možda ljudi ipak nekako o sebi da misle mnogo bolje nego što jesu i onda dozvoljavaju ulazak u te vode koje su i diskriminatorne, i gde ne vide u stvari svoju poziciju kao nekoga ko ugrožava tuđa prava. Često se to vidi i u ovim grupama, viber grupama roditelja, tamo zaista vidite jako mnogo problema i to je srž u stvari. Da vi vašem detetu, ako imate takve stavove koje iznosite javno, to prenesete,  jer diskriminacija ne postoji u prvoj, drugoj, trećoj, četvrtoj godini, ona se kasnije negde rađa, podstiče lošim obrazovanjem, možda lošim nekim porodičnim uzorima i upravo na tome treba raditi.

• Kako glasi vaša definicija idealne Srbije za 10 godina, ali u samo tri reči?

Dostojanstvena, ravnopravna i demokratska, to su tri reči koje bih izabrao, a možda i da to podvučemo sa jednom rečju koja već sada jeste, a to je evropska Srbija.

(Telegraf.rs)