Čak 800 ljudi sastalo se na magičnom mestu gde nema kafića, prodavnica ni dometa! Sve ih veže ista strast

U zelenilu nestvarne nijanse koje pokriva nebeske vrhove, bele se samo granični belezi. Dole, niz strmoglavu liticu stiže se do bugarskih sela, a pogled seže daleko u nepreglednu Vlašku niziju koju preseca Dunav. Ko bi rekao da tako izgleda Krov centralne Srbije, kako Staru Planinu često zovu.

Na jednom od najviših vrhova, Tri čuke (1.938 mnv), u nedelju se sastalo oko 200 planinara iz čitave zemlje. To je bila samo jedna od aktivnosti u okviru Dana planinara Srbije koji su proteklog vikenda održani u Dojkincima i koji su raznim sadržajima povezali 800 ljubitelja planine, trčanja i prirode.

Prethodnog dana planinari su obišli jedan od najlepših vodopada – Tupavica, biser Arbinja, inače specifičnog predela Stare Planine koji je prekriven gustom šumom.

“U subotu smo imali organizovano i takmičenje u planinarskom trekingu i trejlu, a dan kasnije u planinarskoj orijentaciji. Takođe su organizovani i tehnički dani za službu vodiča gde su naši vodiči bili u prilici da provere svoja znanja i veštine”, ispričao nam je Nenad Lečić, predsednik Planinarskog saveza Srbije.

Ideja da se planinari okupe baš na Staroj planini potekla je od jedne inicijative PD “Vidlič” iz Pirota, koje ove godine slavi pet decenija postojanja. Planinarski savez Srbije odlučio je da se jedna od najlepših i najvažnijih manifestacija u kalendaru održi baš u ovom prelepom, divljem i veoma udaljenom kraju Srbije koji svakako morate posetiti. Letovanje je nekada lepše na planini!

“Stara Planina je sigurno jedan od najlepših predela koje Srbija ima. Bogatstvo vode, biodiverziteta, to nema na previše mesta u našoj zemlji”, dodao je Lečić.

I zaista, iz guste šume kao u nekoj bajci, koju presecaju bučni, brzi potoci i kojom se širi huk brojnih vodopada, izlazi se na gole, dramatične vrhove, ali veoma pristupačne sa srpske strane, ispresecane stazicama koje vode kroz kameniti i livadski predeo naše najviše planine van prostora Kosova i Metohije.

Posebna je to čarolija, kazao nam je Iso Planić, planinar i profesor, koji je donedavno bio i predsednik Planinarskog saveza.

“Stara Planina ima neku čaroliju u koju je teško proniknuti i opisati rečima. Od Vrške čuke, prvog vrha, pa sve do Srebrne glave, planina je duga 100 kilometara, sa tri vrha iznad 2.000 metara (Martinova čuka, Midžor i Dupljak). Ovako možete ceo dan šetati visovima i uživati u fenomenalnim pogledima. Okolo je sve prelepo, zeleno, mirno, tiho, izolovano. Ono što Staru planinu karakteriše je infrastrukturna, saobraćajna izolovanost, bar ovog dela u kojem se sada nalazimo”, kazao je Planić.

On nam je izneo i jednu neverovatnu činjenicu:

“Ovaj kamen je svedok da je na ovom prostoru nekada, davno, pre mnogo stotina miliona godina bila pustinja. Neverovatno.”

I zaista, kada pogledate crvenkastu boju koja je ostala u žilama belog kamenja, možete zamisliti potpuno golu, crvenu, pustu planinu, kao na nekoj drugoj planeti.

“Stara Planina nas je oduševila svojom lepotom i autentičnošću. Tokom ture imali smo priliku da upoznamo skrivene kutke ovog kraja i uživamo u jedinstvenim pejzažima. Odlazimo puni lepih utisaka i želje da ponovo dođemo”, kazao nam je Dušan, kome je ovaj predeo, inače, blizak.

S druge strane nalazi se čuveno Zavojsko jezero, takođe deo ove planine.

Što se takmičarskog dela tiče, veoma su popularne trke Treking i trejl lige Srbije, koje se po pravilu održavaju na stazama tri različite dužine i težine. Reč je o pešačenju i trčanju, ali na distancama i tempom koji prevazilazi “klasično” planinarenje, ali ipak bez previše stenovitih i strmih staza na kojima bi trkači mogli da se povrede. Za rekreativce ovo je odlična prilika da hodaju i džogiraju u prirodi svojim tempom, po obeleženim stazama i sa takmičarskom knjižicom.

Na maloj stazi iznenadile su nas Subotičanke. Kako kažu, Vojvođani važe za vrsne planinare, jer, iako nekad mogu da vežbaju samo na stepenicama solitera, imaju posebnu motivaciju i želju da se nađu u ovako prekrasnom delu naše domovine.

“Staza je bila odlična, ali je bilo jako teško, prvih pet kilometara je bio uspon, a onda je deset kilometara bilo nizbrdo. Ne mogu da se odlučim šta je tu teže, uzbrdo ili nizbrdo, ali vreme je bilo idealno. U Subotici se trenira po ravnom. Ali mi dolazimo često na planinu. Mislim da ljudima iz Vojvodine nije teško da putuju satima do planine i mislim da nas možda ima čak i najviše”, ispričala nam je Vida Medić, pobednica trejl trke na maloj stazi u apsolutnoj kategoriji.

Srebrno je osvojila njena sestra Milica, a dok su razgovarale s nama čekale su da stazu završi i njihova majka!

“Svi smo od malena voleli prirodu i da budemo aktivni i roditelji su nas često vodili napolje gde god su mogli, kad su mogli, da se igramo. To je avanturizam odmalena.”

Iz subotičkog kluba “Spartak” je i pobednica na maloj stazi u kategoriji veteranki, Vesna Jovanović.

“Pripreme kod nas su u zgradama, stepenište gore-dole, šesti sprat i eto planine. Tako se Vojvođani pripremaju. Ili odeš na Frušku goru, nema ti druge”, kazala nam je Vesna.

(Telegraf.rs)