Tajna zgrade u centru BG i veza sa Ribnikarima: Ova porodica je zauvek zadužila Srbiju i srpski narod

Bilo da je automobilom, gradskim prevozom ili pešice, desetine hiljada ljudi svakodnevno prolazi pored Muzičke škole "Stanković" koja se nalazi u centru Beograda. Njena arhitektura, sa kraja 19. veka, prkosi modernoj arhitekturi koja je okružuje.

Uski prozori kriju mnoge priče, a jedna koja je, možda, malo i zaboravljena među Beograđanima je o jednoj češkoj porodici koja je oblikovala prestonicu, a time i međuratni period ove zemlje.

Preporučujemo

Kada je Emil Hajek postao direktor ove ustanove, 1929. godine, od prvog dana je bilo jasno da će on joj dati nova krila i podići je na na svetski nivo.

I cipele svojih prethodnika koje je morao da nosi su bile velike. To su bile cipele Stanislava Biničkog i Petra Krstića.

Foto: Wikipedia/Dungodung

Rođen u 1886. godine u Hradec Kralovima, kao mladić je pohađao klavir kod legendarnog Antonina Dvoržaka, jednog od najvećih kompozitora svih vremena.

Time je duh kompozitora koji je postao obavezan u muzičkim školama širom sveta, kroz ruke svog učenika Emila, došao upravo u Beograd. Nema sumnje da su nade u uspeh ove ustanove bile velike, a pritisak na Emila Hajeka još veći.

Bio je direktor muzičke škole "Stanković" svega šest godina, do 1935. godine.

A ipak, za to vreme, ta zgrada u ulici Kneza Miloša je doživela višedecenijski skok u ugledu i kvalitetu predavanja. Kruna tog marljivog i teškog rada, pomešanim sa Hajekovim beskrajno važnim iskustvom bilo je krunisano najvećom časti koju jedna muzička ustanova može da dobije.

Hajek je došao u Beograd i postao direktor jedne muzičke škole. Kada mu je održana poslednja priredba pred odlazak sa te odgovorne pozicije, na adresi Kneza Miloša 1a se umesto još jedne muzičke škola sada nalazio - Konzervatorijum.

Na prvi pogled bi se reklo da je Emil Hajek uspešno završio svoju misiju i da će se vratiti u Češku. Međutim, u njemu se probudila ljubav prema Beogradu i prema Srbiji i on je odlučio da ostane.

Još mnogo godina je proveo kao redovni profesor i šef katedre za klavir na Muzičkoj akademiji u Beogradu (današnji Fakultet muzičke umetnosti), od 1937. do 1963. godine.

Nije napustio Srbiju ni u najtežim trenucima, kada su na nju padale bombe i gazile je nemačke čizme. Nije posustao, već je nastavio da živi sa svojim srpskim narodom.

Preminuo je u 1974. godine, u svojoj 89. godini.

Međutim, tu priči nije kraj. Sa Emilom Hajekom je u Beograd došla i njegova porodica, uključujući i njegovu ćerku Jaroslavu, poznatiju kao Jara. Ona se udala za Vladislava S. Ribnikara, Slobodanovog sina, jednog od dvojice čuvene braće Ribnikar.

Printskrin: HRT 3

On je bio direktor lista "Politika", kao i jedan od osnivača "Tanjuga". Njih dvoje su se najviše istakli upravo tokom Drugog svetskog rata, kada su kao članovi KPJ aktivno učestovali u borbi protiv okupatora. Jara je vršila kurirske dužnosti, a veliki deo rata je provela sa mužem u oslobođenoj teritoriji, tzv. Bihaćkoj republici. Jara Ribnikar je takođe predvodila i jugoslovenski Crveni krst.

Nakon rata, Jara je postala predsednica Udruženja književnika Srbije i poslanica Veća naroda Savezne skupštine SFRJ. Dobitnica je mnogih nagrada od kojih su najpoznatije Sedmojulska i Nagrada Ivan Goran Kovačić, kao i brojnih jugoslovenskih odlikovanja.

Napisala je pregršt romana, knjiga u prozi i zbirki pripovedaka i pesama. Preminula je 2007. godine u Beogradu, kao i njen otac. Doživela je duboku starost, 94 godine.

Ipak, jedan deo porodice je, očekivano, ostao u Češkoj. Najistaknutiji član tog ogranka je Jarin sestrić Jirži Dinstbir.

Foto: Doležal Michal / ČTK / Profimedia

Kao i Emil i Jara, i on se hrabro suprotstavljao okupatorskim silama, a njegova borba je bila najizraženija tokom sovjetske okupacije Čehoslovačke 1968. godine.

Kao da je lik iz romana Milana Kundere, on je bio dopisnik za "Čehoslovački radio", a nakon okupacije je izbačen sa posla i odbačen na marginu, a godine je proveo i u zatvoru kao disident.

Tek nakon pada Gvozdene zavese, on postaje prvi ne-komunistički ministar spoljnih poslova Čehoslovačke. Zbog porodičnih veza koje je imao u Srbiji, on je od 1998. do 2001. godine bio izvestilac za ljudska prava u bivšoj Jugoslaviji.

Bio je jedan od najvećih protivnika bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine, a do kraja svog života, a preminuo je 2011. godine, se žustro protivio nezavisnosti tzv. Kosova.

Uvek na strani pravde, prkoseći jačima, nikada nisu posustali i uvek pomagali. Srbija ne sme da zaboravi njihovo zalaganje i neprocenjivu zaostavštinu kojom su nas sve zadužili.

Hvala Emilu, Jari i Jiržiju. Zahvaljujući Emilovoj smelosti da iz udobnosti Češkoslovačke ode u jednu malu, ali bratsku Jugoslaviju, fasada Muzičke škole "Stanković" će zauvek ostati spomen na sve ono što je učinio za srpski narod. Ta smelost se proširila na celu porodicu. Zato, još jednom, večna im slava i hvala.

(Telegraf.rs)