Otišla sam kod drugarice na kafu, a nećete verovati kad vidite šta mi je stavila u vodu!

Kao dete koje je odraslo na beogradskom asfaltu, moram priznati da nemam baš previše dodira sa seoskim poslovima, njivama i onim pravim, dubokim kultom zemlje. Za mene je kafa s drugaricom obično samo to, kafa, čaša vode i tračarenje o svakodnevici. Međutim, moje jučerašnje druženje sa drugaricom iz Arilja u stanu kod Vukovog spomenika, pretvorilo se u pravu pravcatu lekciju o tradiciji, ponosu i jednoj voćki koja tamo dole u zapadnoj Srbiji bukvalno predstavlja život.

Sve je počelo potpuno bezazleno. Pošto je napolju pržilo beogradsko sunce, u stan sam ušla potpuno iscrpljena i žedna. Na njeno pitanje šta želim da popijem, zatražila sam ono najjednostavnije. običnu, hladnu vodu. Ali, moja domaćica iz Arilja jednostavnost očigledno ne priznaje. Kada se vratila iz kuhinje, u čaši me je, pored kockica leda, dočekalo nešto što me je odmah nateralo na glasan smeh. Unutra su plivale krupne, zamrznute maline. Pogledale smo se i prasnule u smeh, jer. ima li ičeg očiglednijeg i tipičnijeg za nekoga ko dolazi iz prestonice srpske maline?

Preporučujemo

Foto: Telegraf.rs

Razgovor je tekao opušteno, uz šalu i prepričavanje lokalnih anegdota, a onda je na red došlo pitanje da li sam raspoložena za sladoled. Rekla sam "što da ne", očekujući da će izvući neku kupovnu kutiju iz zamrzivača. Umesto toga, ona je izvadila punu činiju domaćih malina i bukvalno na licu mesta, pred mojim očima, smutili smo osvežavajući domaći sladoled. Usledila je nova tura smeha i njen komentar koji me je potpuno razoružao.

Kroz osmeh mi je dobacila kako kod njih maline idu i u supu, a onda mi je otkrila koliko je ta priča zapravo ozbiljna. Kada u Arilju krene sezona, ceo svet staje i sve se podređuje tom crvenom zlatu. Ispričala mi je da je njena majka lekar, ali da u jeku berbe čak ni ona nema posla u ordinaciji. Tamo su maline najbitnije, pa makar čovek umirao, lekaru se ide tek kad se završi posao u malinjaku.

Ova priča me je duboko zamislila i ganula. Takvu vrstu posvećenosti, zajedništva i iskrene ljubavi prema zemlji i njenim plodovima mi u Beogradu retko imamo priliku da osetimo. Fascinirala me je činjenica da neko može toliko da poštuje i slavi tradiciju svog kraja, čak i kada promeni adresu i živi u centru velegrada, skoro celu deceniju.

Foto: Telegraf.rs

Beskrajno sam zahvalna svojoj drugarici što mi je u svom beogradskom domu otvorila vrata svog divnog ariljskog kraja. Pokazala mi je šta znači pravo, domaćinsko gostoljublje i dozvolila mi da te čuvene maline osetim i probam na sto različitih načina. Shvatila sam da to za njih nije samo biznis ili sezonski rad. To je čist ponos, identitet i ljubav upakovana u svaku crvenu bobicu.

(Telegraf.rs)