Nebeska sahrana na osam hiljada metara: Dren Mandić stradao tokom najstrašnije ekspedicije na K2!

U rano jutro 1. avgusta 2008. godine, nebo iznad Karakoruma imalo je boju hladnog čelika. Na visini od preko osam hiljada metara, tamo gde vetar briše svaku iluziju o ljudskoj nadmoći, stajao je K2, monolit od leda i granita koji ne oprašta ni najmanji treptaj nepažnje. Za alpiniste, taj vrh nije samo geografska tačka, već mračna kraljica koja sama bira koga će pustiti na svoj krov, a koga će zauvek zadržati u svom večnom, ledenom zagrljaju.

Tog dneva, bela tišina Karakoruma pretvorila se u krik. Među onima čiji su se snovi zaledili u sekundi bio je i tridesetjednogodišnji Dren Mandić. Harizmatični Subotičanin izgubio je život u tragediji koja će ostati upisana kao jedna od najtežih i najpotresnijih u istoriji svetskog planinarstva. Ipak, iza naslova o nesreći u zoni smrti ostala je priča o čoveku izrazitog sportskog duha, ultramaratoncu, humanisti i alpinisti koji je za svega nekoliko godina postao jedan od najboljih penjača koje je Srbija imala.

Preporučujemo

Foto: Shutterstock/Hussain Warraich

Dren Mandić je rođen 13. decembra 1976. godine u Subotici. Odrastajući u ravnici, njegov istraživački i nemirni duh ubrzo ga je povukao ka prirodi. Školovao se u rodnom gradu, gde je završio Građevinsku školu. Prve ozbiljne korake nije napravio na stenskim masivima, već u izviđačkoj organizaciji Odreda "Đuro Salaj". Od 1995. godine radio je kao instruktor i obučavao mlađe generacije, učeći ih poštovanju prema prirodi i timskom duhu. Iste te godine napravio je i svoje prve planinarske uspone na crnogorskom Durmitoru, osvojivši Savin kuk i Bobotov kuk, gde je definitivno rođena njegova strast prema visinama.

Iako je profesionalno radio u privatnom sektoru i kompaniji za proizvodnju sokova, Mandić je svaki slobodan trenutak posvećivao sportu, radu sa mladima i humanitarnim akcijama. Bio je višestruki dobrovoljni davalac krvi, pasionirani ljubitelj teraristike i egzotičnih životinja, ali pre svega neumorni atletičar. Bio je jedan od osnivača Atletsko-rekreativnog kluba "TRON" sa Palića. Njegove pripreme za surove alpinističke napore nisu se odvijale u teretanama, već na ekstremnim trkačkim deonicama, redovno je učestvovao na Fruškogorskom maratonu, trčeći najteže ultramaratonske deonice od preko stotinu kilometara.

Njegov alpinistički uspon bio je meteorski. Nakon što je prva iskustva u sportskom penjanju i usponima stekao u klubu "Pauk", 2004. godine zvanično postaje član Železničkog planinarskog kluba "Spartak" iz Subotice. Već 2003. godine uspešno je ispenjao Ararat u Turskoj na preko pet hiljada metara, kao i Elbrus na Kavkazu. Zbog svoje fizičke spremnosti, smirenosti na steni i pouzdanosti, ubrzo je postao jedan od ključnih oslonaca vojvođanskog i srpskog alpinizma, kao i jedan od najzaslužnijih entuzijasta za izgradnju i promociju veštačkih stena za sportsko penjanje u Vojvodini.

San o najvišim vrhovima sveta počeo je da se ostvaruje u okviru višegodišnjeg projekta koji je započeo usponom na Kilimandžaro. Kruna njegovog dotadašnjeg rada usledila je 2007. godine, kada je u sklopu ekspedicije uspešno savladao Broad Peak, osmiotisućnjak u vencu Karakorum visok osam hiljada i četrdeset sedam metara. Te iste godine proglašen je za najbolje rangiranog alpinistu u Srbiji.

Ekspedicija "Srbija - K2 2008", u organizaciji Planinarsko-smučarskog saveza Vojvodine i pod vođstvom Milivoja Erdeljana, predstavljala je najveći izazov u njegovoj karijeri. Pored Drena Mandića, penjački tim činili su iskusni alpinisti Iso Planić i Predrag Zagorac. Na put ka Pakistanu krenuli su početkom juna.

Nakon višenedeljne aklimatizacije, krajem jula srpski tim započeo je završni uspon iz baznog kampa ka višim logorima, zajedno sa međunarodnim ekspedicijama iz Holandije, Južne Koreje, Norveške, Irske, Francuske, Pakistana i Nepala. Ukupno je oko trideset penjača pokušavalo završni uspon ka vrhu.

Planina je od samog početka pokazivala zube. Prema svedočenjima članova srpske ekspedicije, neposredno pred završni uspon razboleo se njihov pakistanski visinski nosač. Iso, Dren i Predrag odlučili su da pomognu u organizovanju njegovog sigunog povratka ka nižim logorima, što ih je dodatno iscrpelo i odložilo njihov polazak ka Kampu 4 na osam hiljada metara. Taj humani čin oduzeo im je dragoceno vreme i odmor, ali za njih nije bilo dileme kada je u pitanju pomoć kolegi na planini.

U noći između 31. jula i 1. avgusta, oko dva sata posle ponoći, penjači su napustili Kamp 4. Pred njima je ležao najozloglašeniji deo uspona, Bottleneck (Grlić flaše). To je uska, jezivo strma staza na visini od preko 8.200 metara, nagnuta pod uglom od oko 50 do 60 stepeni, iznad koje visi kolosalni, nestabilni ledeni serak.

Već na početku završnog uspona postalo je jasno da postoje ozbiljni problemi sa postavljanjem fiksnih užadi. Zbog nedovoljne količine užeta, loše koordinacije između međunarodnih ekspedicija i nesporazuma među timovima, najopasniji deo rute nije bio u potpunosti osiguran. Kada su penjači stigli do najstrmijeg dela ispod seraka, morali su da čekaju dok se užad premešta i postavlja na kritične deonice.

Dragoceni sati, kada je temperatura bila najniža, a led najstabilniji, izgubljeni su u tom zastoju. Kašnjenje je iznosilo između četiri i pet sati. Zbog toga se u Bottleneck-u stvorila velika gužva, oko trideset alpinista našlo se praktično zarobljeno u koloni, stojeći satima u zoni smrti, gde svaki minut troši zalihe kiseonika i poslednje rezerve snage. Ljudi su postajali iscrpljeni, promrzli i dehidrirani.

Oko 11 časova pre podne, Dren Mandić nalazio se u gornjem delu Bottlenecka, na približno 8.240 metara visine.

Tačan sled događaja nikada nije u potpunosti razjašnjen. Prema rekonstrukciji, Dren je morao da uradi manevar koji se na tim visinama izvodi sa maksimalnim oprezom, odlučio je da se nakratko otkači sa fiksnog užeta kako bi sredio sistem za kiseonik i propustio Sesili Skog, norvešku alpinistkinju, koja je išla u suprotnom smeru.

Tada se dogodilo ono najgore. U sekundi, na uskoj i zaleđenoj stazi, Dren je izgubio ravnotežu. Prilikom pada zakačio je i oborio Sesili Skog (koja je, srećom, ostala vezana za uže), dok je on sam počeo nezadrživo da klizi niz strmu, zaleđenu padinu. Survao se više od dve stotine metara niz zaleđenu planinu, zaustavivši se na visini od oko 8.020 metara.

Iz Kampa 4 penjači su durbinima uočili telo koje nepomično leži u snegu. Iso Planić odmah je krenuo ka njemu, rizikujući sopstveni život i pokušavajući da što pre stigne do svog prijatelja. Pronašao ga je teško povređenog, bez znakova života, ali je uprkos tome pokušao reanimaciju. Ubrzo su do njih stigli Predrag Zagorac i američki alpinista Džerard Mekdonel.

U spuštanju tela pomagao je i Jehan Beg, pakistanski nosač angažovan od strane francuskog tima, koji je tog jutra pokazivao ozbiljne znake visinske bolesti. Jedan od najdramatičnijih momenata koji je usledio ostao je zabeležen na zaboravljenom zvučnom snimku. Kada je švedsko-američki alpinista Fredrik Štrang krenuo iz Kampa 4 ka mestu gde je ležao Dren, nosio je uključen radio i kameru u džepu, zaboravivši da isključi snimanje.

Audio-snimak je zabeležio trenutak kada je Jehan Beg, spuštajući Drenovo telo, izgubio ravnotežu. Na snimku se čuje kako Štrang panično viče: "Release the rope!" ("Pusti uže!"). Beg je pustio uže, ali umesto da upotrebi cepin za samospašavanje, ostao je bez reakcije i otklizao u ambis ka kineskoj strani planine. Nakon ove druge žrtve, akcija spuštanja Drenovog tela morala je biti obustavljena jer je postala previše opasna po živote ostalih.

Svesni da bi dalji transport tela niz K2 ugrozio živote preostalih članova, srpski alpinisti su doneli najtežu odluku, Drenovo telo umotali su u državnu zastavu, osigurali ga na visini od oko 7.900 metara i oprostili se od svog prijatelja pre nego što su prekinuli ekspediciju i krenuli nazad. Time su ovom alpinisti ispunili najveću želju.

- Meni je on uvek govorio: "Mama, ako mi se negde nešto desi, nemojte me donositi, meni bi ovde u ravnici bilo dosadno - ispričala je Drenova majka u filmu "K2 - poslednji uspon".

Drenova pogibija bila je prvi gubitak u tragediji koja će narednih sati prerasti u jednu od najtežih katastrofa u istoriji alpinizma. Dok su se srpski alpinisti spuštali, drugi penjači nastavili su ka vrhu uprkos kasnom satima. Tokom večeri, sa ogromnog seraka otkinula se masivna ledena stena, otkinuvši fiksnu užad. U narednih 36 sati planina je uzela ukupno 11 života u potpunom mraku. Među poginulima bio je i Džerard Mekdonel, koji je samo nekoliko sati ranije nesebično pomagao srpskom timu oko Drenovog tela.

Nepalski šerpa Pemba Đalje, jedan od najvećih heroja tragedije na K2 koji je spasio nekoliko života, kasnije je sažeo čitavu nesreću rečenicom koja se danas citira u alpinističkim analima:

- Da su svi timovi pokazali poštovanje prema planini i ljudskom životu kao što su to uradili članovi srpske ekspedicije, i da su se svi okrenuli i krenuli nazad nakon pada Drena Mandića, K2 bi te godine uzeo samo jedan život umesto jedanaest.

Drenov odlazak duboko je potresao Srbiju i svetsku planinarsku zajednicu. Dren nije stradao zbog nedostatka veštine, već u spletu nesrećnih okolnosti na jednoj od najopasnijih planina sveta.

U znak sećanja na svog sugrađanina i klupskog druga, u Subotici i na Paliću svake godine se održava Memorijalna trka "Dren Mandić". Dužina staze ove trke iznosi tačno 8.240 metara, što simbolizuje visinu na kojoj je Dren izgubio život i na kojoj je ostao. U subotičkom parku Dudova šuma podignut mu je i spomenik, dok je 2009. godine snimljen dokumentarni film "K2 - Poslednji uspon" reditelja Srđana Olmana, u kome o Drenovom životu svedoče njegova majka Gizela Mandić, devojka Mirjana i klupski drugovi.

Dren Mandić je ostao tamo gde je najviše želeo da bude, na visinama, bliže zvezdama nego zemlji, obavijen srpskom zastavom, čuvajući večnu stražu na K2.

(Telegraf.rs/outdoortested)