Lutala 139 dana i prešla stotine krvavih ratnih kilometara "Oluje": Slika koja bi mogla da bude u udžbeniku

Jedna stara fotografija na društvenim mrežama, objašnjenje i salva osećanja isprepletanih poput nekog od najkopleksnijih vezova. Svaka emocija jasno izražena tako da se ne može omašiti - strah, tuga, panika, osećaj hitnosti, beznađa, a opet i ljubav, nada, neverica, uzbuđenje, zahvalnost... To nije obična slika, kao što ni iza nje nije obična priča, naprotiv.

Već prva rečenica opisa pokazuje da će u narednim redovima uslediti nešto neverovatno. Dečačić u zimskoj jakni je Goran, a on mazi i grli svoju Denu, psa koji je prošao krvave ratne kilometre da bi stigao do svoje porodice.

Preporučujemo

Crni otisci "Oluje" osećaju se i danas, period ispisan tragedijom ostavio je neizbrisiv trag u životima previše ljudi, a za Radanoviće sve je počelo, a mnogo toga i stalo u Petrinji.

Dena je bila mešanka rođena 1991. godine kod komšija koje su je poklonile Radanovićima. Deca su joj dala ime i radovala se sa njom bez ikakve pomisli na sudbinu koja je usledila. Nju ipak ispisaše neki drugi ljudi.

Slaganjem delova tugom izrezane slagalice porodice Radanović koja je ostala bez svog porodičnog doma, priča o njihovom begu pred hrvatskom vojskom i tome kako je keruša ostala u Petrinji, govori o jednom danu okovanom strahom. Toga naizgled nisu bili svesni pojedini koji su na njihov bol odgovorili srdžbom zbog "ostavljanja ljubimca" kada su naišli na fotografiju i odlučili da sami presude šta se dogodilo zanemarujući činjenicu da detalje nemaju.

Radanovići nisu ostavili Danu. Tog mučnog dana hrvatska vojska je brzo napredovala prema Petrinji, narod je sve jasnije mogao čuti pucnje i granate koji su označavali i smrt, pa na njih ni životinje nisu imune. Tokom pakovanja koje su ljudi bili primorani da realizuju brzo strahujući od sigurnog zla koje im se bliži jesu zastali i pokušali da nađu svoju ljubimicu. Ipak, siroto kuče se toliko uplašilo da ni oni nisu uspevali da je pronađu nigde u blizini.

Na nagovor komšija i pod stegom panike, na kraju su pošli bez nje što je zasigurno osnaživalo teskobu, tugu i bol koji su im se uvlačili u živote svakim metrom koji ih je sve više udaljavao od zavičaja i približavao izbegličkom centru u Rumi.

Tamo su pokušavali da krenu iznova život, ali ne iz početka jer ta odrednica nije pravedna prema ljudima koje je zadesila sudbina poput njihove, no trudili su se svakim danom koliko je to bilo moguće. Danu su mislili da više nikada neće videti, ali njihova ljubimica je imala posve drugačiji plan.

Mešanka se odvažila na neverovatan podvig sačinjen od 139 dana traganja i lutanja, ne želeći da prihvati pomisao da je ostala bez porodice. Nakon čak nekoliko stotina kilometara, gradova, šuma, pa i reka, obrela se kod svojih ljudi i to kao pravo novogodišnje iznenađenje pred 1996. godinu, ono koju Radanovići nisu smeli ni da dozvole sebi da zamisle.

- Mama, došla nam je Dena - priča nalaže da se tada prolomio dečiji poklik potpunog šoka.

Samo mezimica Radanovića nije ličila baš na kuče koje su pamtili. Mnogo je smršala, a šape su joj bile krvave jer je u svom podvigu sve nokte izgubila. Stotine kilometara uzele su danak.

Dena je uprkos svemu poživela uz svoju porodicu, čak je dobila i štence pre nego što su novi dom potražili u dalekoj Kanadi gde je uginula od starosti. No, pred Radanovićima bilo je još jedno iznenađenje.

Po povratku u Srbiju videli su da jedna Maja traži dom. Maja je izgledala poput njihove neprežaljene Dene i nisu časili ni trena nego su pohitali da je udome.

Njihova priča bila je i medijski ispraćena, ali s vremena na vreme nije loše podsetiti radi njene vežanosti, onih kojima je značila tada, ali još više onih koji za nju nisu čuli.

Dakle, nije u pitanju neka jednostavna fotografija koja je objavljena na društvenim mrežama. U pitanju je omaž tamnog perioda, neverovatnog obrta koji je ublažio barem deo urezanog bola, a dobrim delom i podsetnik da ne smemo sve olako shvatati i dozvoljavati sebi osudu lagodno poput koračanja. Valjalo bi da znamo bolje od toga.

(Telegraf.rs)