TRUBA SPAJA NESPOJIVO: Od Zelenortskih Ostrva do ruske krune, pitali smo strance kako doživljavaju Guču

Dok prašina sa ulica sela u Dragačevu poleće ka nebu nošena zvukom stotina limenih instrumenata, Guča ovih dana ne govori samo srpski. Na stolu pod jednim od prepunih šatora, tik uz posudu sa toplim svadbarskim kupusom, sreli smo ljude iz celog sveta. Svako od njih stigao je iz potpuno drugog kraja planete, potpuno samostalno, vođen istom željom da oseti čuveni balkanski duh i tradiciju.

Preporučujemo

Sabor trubača u Guči odavno je prešao granice Balkana. Privlači ljude željne zabave, emocije i kulture.

Na šanku smo zatekli momka sa Zelenortskih Ostrva koji živi u Francuskoj. Sa šeširom na glavi, majicom sa motivima ostrvskog festivala i pivom u ruci, on je sa širokim osmehom širio ruke u ritmu narodne muzike.

- Kod nas na imamo pojam 'morabeza' – to je naša reč za toplinu i dušu u narodu. Nisam ni sanjao da ću tu istu dušu pronaći u jednom malom mestu usred Srbije - kaže on.

Foto: Nikola Tomić

U samom centru, nemoguće je bilo ne zapaziti jednu Ruskinju. Ona je sa ponosom nosila tradicionalni crveni sarafan i raskošni kokošnik – lepezasto, bogato ukrašeno oglavlje sa biserima i zlatnim vezom kakvo su vekovima nosile žene u Rusiji. Sa čašom piva u ruci i blagim, zadovoljnim osmehom, stajala je nadomak glavne bine.

- Svi su me pitali zašto sam obukla narodnu nošnju na 40 stepeni. Htela sam da donesem delić naše tradicije ovde jer osećam ogromnu bliskost sa srpskim narodom. Rusi i Srbi deluju različito na prvu loptu, ali čim truba zasvira, isti smo - kaže ona.

Foto: Nikola Tomić

Ispred velike bine se viorila i zastava Portugala. Tri momka koja su je držala su nam rekli da su ovde u prolazu, ali da će se sigurno vratiti i sledeće godine.

Foto: Nikola Tomić

Dok god truba svira, Guča ostaje mesto gde je ceo svet jedna velika, bučna i nasmejana porodica.

(Telegraf.rs)