Drama srpske porodice na Halkidikiju: Sa decom bežali od požara, a onda se desilo nešto što će zauvek pamtiti

"Gledaš sa terase crne oblake dima kako se približavaju i shvataš da nemaš vremena ni da razmišljaš", ovako svoju dramatičnu ispovest počinje Srpkinja Maja, koja je sa porodicom doživela pravi pakao tokom velikih šumskih požara u grčkom letovalištu Siviri na Halkidikiju. U haosu i panici morala je da se evakuiše sa suprugom i troje dece, a tešku, besanu noć proveli su na podu jednog hotela. Njihovo letovanje iz snova u trenu se pretvorilo u noćnu moru.

Svoju priču objavila je u Fejsbuk grupi "Grčka info". U potresnoj objavi opisala je kako su za svega nekoliko minuta spakovali najosnovnije stvari i kako su im u najtežem trenutku pomogli ljudi koje do tada uopšte nisu poznavali.

Preporučujemo

Foto: Tanjug/AP

"Gledaš sa terase crne oblake dima i u jednom trenutku shvatiš da nemaš vremena ni da razmišljaš. Pakovanje za pet minuta. Suprug, ja i troje dece. Brzo u auto. A onda shvatimo da je porodica koja je bila smeštena sa nama došla autobusom. Kako će oni? Gde će oni? 'Ma ljudi, hajdete sa nama'", piše Maja.

Niko, kako opisuje, nije znao gde ide niti šta se dešava, a onda ih se sačekala kolona vozila, a u kolima četvoro dece.

"Izlazimo iz dvorišta smeštaja, može samo levo. Kolona automobila duga nekoliko kilometara. Niko ne zna gde ide, niko ne zna šta se dešava. Ma samo da se spasemo živi i zdravi. Četvoro dece u kolima. Vozi. Gde svi, tu i mi", dodaje.

Stigli su do mesta Sveta Petka, do spa centra gde su odlučili da zastanu i okrepe se, pa da "vide šta dalje". Sve vreme sa njima je i porodica koju su povezli i pomogli im da se evakuišu.

"Svi u strahu. Nema mnogo Srba. Kada ljudi čuju da smo evakuisani, neki nude smeštaj. Ali mi govorimo: "Ne, mi ćemo ovako zajedno." Nas osmoro. A ovu porodicu pre toga uopšte nismo poznavali. Ma upoznaćemo ih! Krećemo dalje i vraćamo se nekih 550 metara, u selo Loutra. Stajemo na parking i prvo što pomislimo – daj da nađemo neki giros.

Gladni smo, iscrpljeni, umorni…

Deca sve osećaju, ali se trudimo da im ne pokažemo koliko smo uplašeni.

Ulazimo da uzmemo giros.

"Ne može, tek za sat i po."

Uh… dugo nam je da čekamo. Tražimo dalje. Nema nigde. Dobro. Imamo malo slanine, kulena, šunke… Kupujemo hleb, sir i čajnu za mališane i svi zajedno sedamo pored našeg auta i jedemo. Dobro… A sada? Plan je da se malo prošetamo i pronađemo smeštaj makar za jednu noć", piše ona u svojoj objavi.

Požar u Siviriju

U međuvremenu, kaže, kontaktirali su ih i ljudi iz agencije da ih obaveste da je sve pod kontrolom, ali, ipak odlučuju da ostanu tu gde jesu.

"Ne. Noćas ostajemo ovde. Pa makar svi spavali u kolima. Spavaćemo na smenu. Sedamo u jedan kafić da popijemo sok. Deca od osam i pet godina su već toliko iscrpljena da su zaspala na stolicama. Pitamo gazdu da li možemo da ostanemo u bašti dok deca spavaju. Prvo kaže ne i šalje nas pored mora, na ležaljke.

"Alo, čoveče, biće im hladno…" Ipak nam dozvoli da ostanemo. Donese nam desetak peškira da ih pokrijemo. I to je to. Spavaćemo na smenu. Šta sad…Muškarci odlaze da preparkiraju auto pored nekih ljudi iz Beograda, ali nisu mirni. Kreću da traže smeštaj. Nigde ništa. Sve je puno" piše ona.

Konačno dolaze do jednog hotela i tu kreće ono čemu se nisu nadali. Potez radnika im je vratio veru u ljude.

"Ušli su u Hotel Loutra Beach. Pitaju da li imaju smeštaj. Nemaju. Ali čovek kaže da mogu da nas smeste u hodnik hotela, gde imaju fotelje i male sofe, samo da deca mogu malo da odspavaju.

"Može!" Čoveče… svaka ti čast. Kakva si ti legenda od čoveka. Kapa do poda!

Požar u Siviriju

Smestimo se. Deca spavaju. Moj suprug spava na podu, jer mora da se odmori – sutra nas opet on vozi dalje. Komšija Dejan i ja celu noć nismo spavali. Stalno smo dežurali. U sedam ujutru dolaze radnici hotela, požele nam dobro jutro i kažu:"Menadžer hotela je rekao da ostanete, popijete kafu i da svi doručkujete, pa onda krenete dalje"

“Da li ste sigurni? Da svi osmoro doručkujemo i da ne platimo?"

"Da. Ljudi, okrepite se, pa krenite dalje. Ako vam opet nešto zatreba, slobodno dođite."

U tom trenutku shvatiš da u najtežim trenucima ipak postoje ljudi koji vrate veru u ljude. Hvala vam, dobri ljudi iz Loutra Beach hotela. Hvala vam na svemu. Ovo nikada nećemo zaboraviti. Naklon do poda!

Pakujemo se u auto i krećemo nazad ka našem smeštaju. Kažu da je sve pod kontrolom. Ima još žarišta, ali možemo da se vratimo.Vraćamo se. Policija je svuda. Ne može da se prolazi tamo gde je požar izbio. Požar je zahvatio oko 350 hektara zemljišta, izgorele su neke kuće, automobili…Nije ti svejedno.Avioni, helikopteri… Ceo dan nadleću. Kažu da zalivaju žarišta .A meni ipak nije svejedno. Ali verujem da će biti dobro. Jer dok god postoje ovakvi ljudi – postoji nada.

I moramo posebno da se zahvalimo našim prijateljima koji su takođe u Grčkoj na odmoru, neki čak i po 100 kilometara udaljeni od nas, a koji su nas odmah pozvali i ponudili nam pomoć i smeštaj kod njih.

"Dođite kod nas, ako ne možete svi, makar decu smestite kod nas." Te reči u trenutku kada ne znaš šta će biti za sat vremena znače više nego što može da se opiše. Hvala puno i svim ljudima iz Srbije koji su nas zvali, koji su bili spremni da krenu po nas, koji su se uplašili za nas i koji su danima brinuli, proveravali gde smo i kako smo.

Hvala vam što ste mislili na nas. Hvala vam što ste bili tu, čak i kada ste bili kilometrima daleko.

Požar u Siviriju

Ovaj požar nas je uplašio, ali nas je i podsetio koliko je malo potrebno da potpuno nepoznati ljudi postanu „naši ljudi“.

Jedno „Hajdete sa nama.“

Jedno mesto u hodniku hotela.

Jedan peškir za dete.

Jedan doručak.

Jedna dobrota.

I odjednom, u najtežoj noći, nisi sam.

U ovakvim trenucima čovek shvati da nije bogat onim što ima, već ljudima koje ima.

Zato, posle svega što se desilo, mogu samo da kažem:

HVALA. Od srca. Svima.

Hvala svim dobrim ljudima koji su nam se našli.

Hvala prijateljima.

Hvala nepoznatim ljudima.

Hvala ljudima iz Srbije.

Hvala ljudima iz Grčke.

Hvala svima koji su brinuli, zvali, nudili pomoć i bili uz nas.

Ovo nikada nećemo zaboraviti.

Jer dok god postoje ovakvi ljudi – postoji nada - zaključila je Maja.

(Telegraf.rs)