SIMBOL BEZBEDNOSTI ILI ŽRTVA POLITIKE: Ko je bio Leka Ranković, Titova desna ruka i najmoćniji čovek iz senke?

Aleksandar Leka Ranković (1909–1983) bio je jedna od najuticajnijih i najkontroverznijih političkih figura socijalističke Jugoslavije. Kao dugogodišnji šef službi bezbednosti, ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik SFRJ, važio je za drugog čoveka u državi, odmah iza Josipa Broza Tita, sve do političkog pada 1966. godine.

Od ilegalca do prvog obaveštajca Jugoslavije

Rođen u selu Draževac kod Obrenovca, Ranković se već u mladosti priključio radničkom pokretu i Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ). Zbog političkog delovanja u Kraljevini Jugoslaviji osuđen je na višegodišnju robiju, gde se dodatno zbližio sa vodećim komunističkim kadrovima.

Preporučujemo

Tokom Drugog svetskog rata bio je jedan od ključnih organizatora partizanskog pokreta i najbližih saradnika Josipa Broza Tita. Godine 1944. osnovao je Odeljenje za zaštitu naroda (OZNA), tajnu službu koja je imala presudnu ulogu u eliminaciji političkih protivnika, neutralisanju kvislinških snaga i učvršćivanju komunističke vlasti u posleratnom periodu.

Ključne uloge u posleratnom sistemu

Nakon rata, Ranković je preuzeo vođenje Resora državne bezbednosti (kasnije UDBA) i Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ. U tom periodu uobličio je bezbednosni aparat države:

Slučaj Goli otok (1948): Nakon rezolucije Informbiroa i sukoba Staljina i Tita, UDBA pod njegovom kontrolom sprovodila je masovna hapšenja i izolaciju osumnjičenih za prosovjetske stavove na Golom otoku.

Čvrsta centralizovana vlast: Zagovarao je jaku centralnu državu i rigidan bezbednosni sistem, zbog čega je u delu javnosti i političkog vrha viđen kao kočnica reformama.

Potpredsednik države: Godine 1963. izabran je za potpredsednika SFRJ, čime je formalno potvrđen kao potencijalni Titov naslednik.

Brionski plenum 1966: Politički pad

Prekretnica u njegovom životu dogodila se na IV plenumu CK SKJ na Brionima 1966. godine. Ranković je optužen za zloupotrebu državne bezbednosti, samovolju i navodno prisluškivanje političkog vrha, uključujući i samog Tita.

Iako su optužbe za prisluškivanje ostale predmet istorijskih rasprava i bez čvrstih materijalnih dokaza, pozadina smene bila je duboko politička. Rankovićevo uklanjanje otvorilo je put decentralizaciji i federalizaciji Jugoslavije, što je kasnije krunisano Ustavom iz 1974. godine.

Nakon smene, penzionisan je i isključen iz političkog života. Preostali deo života proveo je mirno u Beogradu i Dubrovniku, van javnosti.

Istorijsko nasleđe i sahrana

Smrt Aleksandra Rankovića u avgustu 1983. godine izazvala je neočekivanu reakciju javnosti. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu prisustvovalo je više od sto hiljada ljudi. Taj događaj u istorijskoj nauci često se tumači kao jedan od prvih masovnih izliva nezadovoljstva i nagoveštaj srpskog nacionalnog buđenja u kasnim osamdesetim godinama.

U savremenoj istoriografiji, Leka Ranković posmatran je dvojako: za jedne je bio strog graditelj bezbednosnog aparata i simbol represije ranog komunističkog režima, dok je za druge predstavljao zaštitnika državnog jedinstva i žrtvu političkih obračuna unutar partijskog vrha.

(Telegraf.rs)