Nikad objavljene slike Leke Rankovića: Od odrastanja u bedi do Titovog kuma i najmoćnijeg čoveka Jugoslavije

Arhivske fotografije i dokumentarna svedočanstva osvetljavaju rano detinjstvo i porodični život Aleksandra Leke Rankovića. Iza lika jednog od najmoćnijih ljudi posleratne Jugoslavije krije se teška priča o odrastanju u selu Draževac kod Obrenovca.

Odrastanje bez oca i borba za opstanak

Aleksandar Ranković rođen je 28. novembra 1909. godine u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Njegovo detinjstvo obeležila je velika porodična tragedija. Otac Milivoje, artiljerijski podnarednik srpske vojske koji je prošao sve strahote Balkanskih i Prvog svetskog rata, vratio se kući narušenog zdravlja. Od posledica tuberkuloze umro je 1920. godine.

Preporučujemo

Tada jedanaestogodišnji Aleksandar ostaje bez oca, a celokupan teret podizanja troje dece, Aleksandra, njegove mlađe sestre Katarine i brata Dragomira, pao je na majku Darinku i strica Ljubivoja.

Foto: Telegraf.rs

Iz sela u grad: Od seoskog đaka do beogradskog šegrta

Nakon što je završio četvorogodišnju osnovnu školu u rodnom Draževcu, teški uslovi života nisu ostavljali mnogo izbora. Majka Darinka, kako bi mu obezbedila hleb u rukama, šalje ga u Beograd.

U proleće 1922. godine, sa svega trinaest godina, Aleksandar dolazi u prestonicu i zapošljava se kao krojački šegrt. Radio je u abadžijskoj radnji „Stajković–Popović“ u Sarajevskoj ulici u Beogradu. Istorijski snimci zabeležili su dvanaestogodišnjeg šegrta Aleksandra Rankovića zajedno sa vlasnicima radnje, kalfom i ostalim dečacima koji su, umesto dečijih igara, svakodnevno radili od jutra do mraka.

Foto:

Prva supruga Anđa i tragičan ratni gubitak

Nakon izlaska sa višegodišnje robije 1935. godine, Ranković u Beogradu upoznaje Anđeliju Anđu Jovanović, mladu tekstilnu radnicu i odanu aktivistkinju revolucionarnog pokreta. Anđa je još tokom njegovog boravka u zatvoru obilazila njegovu majku Darinku i pružala joj podršku. Venčali su se uoči Drugog svetskog rata, a 1939. godine dobili su sina Milivoja – Miću.

Foto: Telegraf.rs

Početkom okupacije 1941. godine, Anđa i Leka odlaze u duboku ilegalu. Upravo je Anđa učestvovala u pripremi čuvene akcije spasavanja Rankovića iz zatvorske bolnice u Vidadinskoj ulici u Beogradu u leto 1941. godine. Međutim, porodičnu sreću prekinuo je rat. Kako bi spasili jednoipogodišnjeg sina Miću, predali su ga na čuvanje Anđinoj sestri u Beogradu i Lekinoj majci u Draževcu.

Anđa je otišla u partizane, gde je poginula juna 1942. godine u teškim borbama, braneći odstupnicu svojim saborcima. Ranković je vest o pogibiji supruge primio na terenu, od Milovana Đilasa, što je bio njegov drugi teški ratni udarac, prethodno su mu četnici u Obrenovcu streljali mlađeg brata Dragomira.

Foto: Telegraf.rs

Drugi brak sa Slavkom i sin Slobodan

Nakon završetka rata, Ranković se ponovo oženio Ladislavom Slavkom Janjević, rodom iz Vršca, koja je takođe bila predratna komunistkinja i Partizanka. Sa Slavkom je dobio drugog sina, Slobodana.

Foto: Telegraf.rs

Porodični dom Rankovića bio je uvek pod posebnom pažnjom javnosti, ali u samoj kući vladala je stroga disciplina. Sinovi Mića i Slobodan odrastali su uz oca koji je, prema njihovim kasnijim svedočenjima, bio izuzetno strog, ali pravedan i privržen porodici.

Mića Ranković izrastao je u cenjenog beogradskog arhitektu, dok se Slobodan posvetio ekonomiji. Nakon Brionskog plenuma 1966. godine i naglog pada njihovog oca sa vlasti, celokupna porodica živela je pod višedecenijskim nadzorom službi bezbednosti, u izolaciji, držeći se čvrsto zajedno u godinama tišine i politizacije njihovog prezimena.

Foto: Telegraf.rs

Venčani kum Josipa Broza Tita

Pored dugogodišnjeg suboračkog i prijateljskog odnosa, Ranković i Josip Broz Tito obezbedili su i formalne porodične veze. Kada se Tito u aprilu 1952. godine na tajnoj ceremoniji venčao sa Jovankom Budisavljević u vili „Dunavka“ kod Iloka, Aleksandar Leka Ranković bio je Titov venčani kum.

To kumstvo bilo je kruna decenijskog poverenja, Leka je bio čovek od najvećeg Titovog poverenja, zadužen za bezbednost države i samog predsednika.

Međutim, istorijski preokret iz 1966. godine i optužbe na račun Rankovića na Brionskom plenumu označili su ne samo politički pad drugog čoveka države, već i potpun i trajan prekid ovog kumstva i ličnog prijateljstva, koje nikada nakon toga nije obnovljeno. Leka Ranković se povukao u privatnost, živodeći sa suprugom Slavkom između Beograda i Dubrovnika sve do smrti 1983. godine.

Kada je preminuo u Dubrovniku u noći između 18. i 19. avgusta 1983. godine od posledica srčanog udara, državni mediji su vest preneli šturo i kratko. Međutim, njegova sahrana 22. avgusta na Novom groblju u Beogradu pretvorila se u događaj nezabeležen u posleratnoj istoriji Jugoslavije. Iako nije bilo zvaničnih državnih poziva, u Aleji narodnih heroja spontano se okupilo, prema procenama, između 100.000 i 150.000 ljudi.

Foto: Telegraf.rs

Prolomili su se gromoglasni aplauzi, skandiranje njegovog imena i spontano pevanje pesama, što je predstavljalo prvi masovni narodni bunt i javni protest protiv tadašnjeg partijskog rukovodstva nakon Titove smrti. Taj masovni ispraćaj u Beogradu, koji je iznenadio i zatekao državne službe bezbednosti, ostao je zabeležen kao prelomni trenutak koji je nagovestio kasniju političku krizu i raspad jugoslovenske države.

(Telegraf.rs)