Gledao sam Raifu Dizdareviću u oči dok mu je masa zviždala: Branio je Jugoslaviju, dok su svi čekali Slobu!

Sećam se tog dana, 28. februara 1989. godine. Bio sam srednjoškolac i sa gomilom drugih ljudi našao sam se ispred Skupštine Jugoslavije. Beograd je tih dana bio nešto između političkog mitinga, uličnog spektakla i najave nečega što tada nismo umeli da prepoznamo.

Čekalo se obraćanje Slobodana Miloševića.

Preporučujemo

Pričalo se o Kosovu, o Azemu Vlasiju, o rudarima, o nepravdi, o autonomiji, o Jugoslaviji. Sve je bilo veliko, dramatično i nekako mnogo ozbiljnije nego što je izgledalo jednom srednjoškolcu koji je pobegao od svakodnevice da vidi istoriju uživo.

A onda je pred masu izašao Raif Dizdarević, tada predsednik Predsedništva SFRJ.

Čovek koji je formalno bio na samom vrhu države.

I bio je izviždan.

Njegove reči o Jugoslaviji, zajedništvu i potrebi da se kriza rešava kroz institucije države nisu bile ono što je masa želela da čuje. Prema svedočenjima iz tog vremena, okupljeni su ga ispratili povicima „Ništa nisi rekao“.

Mnogo godina kasnije, kada sam čitao i gledao njegove intervjue, shvatio sam koliko je taj prizor zapravo bio simboličan.

Dizdarević je stajao ispred Skupštine Jugoslavije, ali je država kojoj je bio predsednik već počela da mu izmiče iz ruku.

Danas je Raif Dizdarević preminuo u Sarajevu, u 100. godini života. Vest o njegovoj smrti objavljena je jutros, 2. septembra 2026. godine.

Iza njega je ostala karijera kakvu je imalo malo političara iz bivše Jugoslavije, ali i jedno veliko istorijsko pitanje: šta je mogao da uradi čovek koji je pokušavao da sačuva državu upravo u trenutku kada su njene republike, partije i političke elite počele da rade jedna protiv druge?

Od partizana do vrha Jugoslavije

Raif Dizdarević rođen je 9. decembra 1926. godine u Fojnici.

U Narodnooslobodilačku borbu uključio se još kao tinejdžer. Njegova porodica bila je snažno vezana za partizanski pokret, a trojica njegove braće poginulo je tokom rata. Dizdarević je 1945. postao član Komunističke partije. Posle rata počinje njegov uspon kroz državni i diplomatski aparat.

Radio je u državnoj bezbednosti, a potom prelazi u diplomatiju. Bio je na službi u jugoslovenskim ambasadama u Bugarskoj, Sovjetskom Savezu i Čehoslovačkoj. Kasnije je postao visoki funkcioner savezne diplomatije.

To nije bila karijera čoveka koji se probio preko jednog spektakularnog političkog nastupa. Dizdarević je pripadao generaciji jugoslovenskih funkcionera koja je decenijama gradila državni sistem - od partizanskog pokreta, preko diplomatske službe, do najviših institucija federacije.

Bio je predsednik Predsedništva SR Bosne i Hercegovine od 1978. do 1982, zatim predsednik Savezne skupštine, a od 1984. do 1987. godine savezni sekretar za inostrane poslove, odnosno šef jugoslovenske diplomatije. A onda je došao red na najvišu funkciju. Predsednik Jugoslavije u najgorem mogućem trenutku Dizdarević je 15. maja 1988. postao predsednik Predsedništva SFRJ. Njegov mandat trajao je samo godinu dana.

Ali bila je to verovatno najdramatičnija godina u modernoj istoriji Jugoslavije.

Zemlja je već bila duboko u ekonomskoj krizi. Spoljni dug bio je ogroman, inflacija je rasla, a politički sukobi između republika postajali su sve otvoreniji. Istovremeno je kosovska kriza prerasla u pitanje koje je potresalo čitavu federaciju. Na ulicama Srbije održavali su se masovni mitinzi. Milošević je postajao najmoćnija politička figura u Srbiji. Na Kosovu su rasli strah i nezadovoljstvo među Albancima. U Sloveniji se sve otvorenije govorilo o drugačijem odnosu prema federaciji.

A čovek koji je formalno predstavljao čitavu Jugoslaviju pokušavao je da govori jezikom kompromisa u vremenu u kojem su kompromisi sve manje prolazili.

Onaj miting koji je promenio sećanje na Jugoslaviju

Upravo zato je scena koje se seća jedan srednjoškolac iz Beograda toliko važna.

Krajem februara i početkom marta 1989. Beograd je bio preplavljen ljudima tokom masovnih okupljanja povezanih sa krizom na Kosovu i događajima oko rudara Trepče. Dizdarević se pojavio pred okupljenima ispred Savezne skupštine, ali je njegov nastup dočekan zvižducima i pogrdnim povicima.

Predsednik Jugoslavije više nije mogao da računa ni na autoritet funkcije koju je obavljao.

Masa je čekala Miloševića. To je možda najkraća moguća slika kraja osamdesetih. Jedan čovek je imao funkciju predsednika cele države. Drugi je imao masu. Istorija je pokazala ko je tada imao veću političku snagu.

Dizdarević je samo nekoliko meseci kasnije otišao sa funkcije. Njegov mandat predsednika Predsedništva SFRJ završen je 15. maja 1989, a nasledio ga je Slovenac Janez Drnovšek.

Čovek koji je pokušavao da zaustavi raspad

Dizdarević se kasnije nije predstavljao kao čovek koji je sve predvideo. U svojim memoarima, među kojima su najpoznatije knjige „Od smrti Tita do smrti Jugoslavije“ i „Put u raspad“, pokušavao je da rekonstruiše kako je država koju je decenijama gradio politički sistem počela da se raspada.

Njegova kasnija tumačenja bila su veoma kritična prema nacionalističkim politikama koje su preuzele primat krajem osamdesetih.

Govorio je da su „dobitnici samo oligarhijski, nacionalistički vrhovi koji vladaju“, uz ocenu da su političke partije koje su se pozivale na demokratiju često bile daleko od demokratskih odnosa unutar sopstvenih struktura.

U jednom kasnijem intervjuu bio je još direktniji kada je govorio o odgovornosti za raspad Jugoslavije. Politiku rukovodstva Slobodana Miloševića ocenio je kao politiku koja je išla ka razaranju jugoslovenskog jedinstva i uspostavljanju hegemonog položaja Srbije, ali je istovremeno govorio i o separatizmu koji je jačao u Sloveniji i o nacionalizmima uopšte.

Drugim rečima, Dizdarević nije raspad Jugoslavije video kao priču sa samo jednim krivcem, već kao proces u kojem su različiti nacionalni projekti, političke elite i institucionalna slabost federacije doveli do kraja države.

„Svi smo izgubili“

Možda je upravo zato jedna njegova rečenica, izrečena mnogo godina nakon raspada, ostala upečatljiva: „Svi smo izgubili raspadom Jugoslavije.“

U istom razgovoru govorio je o tome da su najveći dobitnici bili upravo nacionalistički i oligarhijski vrhovi koji su preuzeli vlast.

Dizdarević je do kraja života ostao vezan za ideju Jugoslavije. U jednom intervjuu čak je rekao: „Bio sam i ostao jugonostalgičar.“

Za neke je to bila nostalgija za državom koja je morala da nestane. Za druge, nostalgija za vremenom u kojem su ljudi iz različitih republika mogli da žive u istoj državi. Za treće, nostalgija za sistemom koji je imao svoje duboke probleme, ekonomske krize, političku represiju i ustavne slabosti, ali je ipak uspevao da decenijama održava zajedničku državu.

Njegova poslednja velika politička lekcija

Raif Dizdarević nije bio politički revolucionar. Bio je čovek sistema. Upravo zbog toga je njegov život toliko zanimljiv. Čovek koji je počeo kao partizan završio je kao predsednik države koju više nije mogao da kontroliše.

Video je Jugoslaviju iznutra, kroz diplomatiju, ekonomsku krizu, međurepubličke sukobe, Kosovo, rast nacionalizama i konačni raspad. A onda je, kada je politički sistem nestao, ostao da o njemu svedoči. Nije dočekao samo kraj Jugoslavije. Dočekao je i kraj gotovo čitave generacije njenih političara. Umro je u Sarajevu, 2. septembra 2026, u 100. godini života.

I zato mi se danas, kada sam čuo vest o njegovoj smrti, vratila ona slika iz Beograda. Srednjoškolac među masom.

Skupština Jugoslavije. Čekanje Miloševića. I Raif Dizdarević, kao zalutali autsajder, koji izlazi pred ljude i pokušava da govori o državi čiji je kraj, možda, već počeo. Tada nisam razumeo zašto ljudi zvižde čoveku koji je formalno bio predsednik države i naizgled vrlo simpatičan čikica sa očiglednim strahom u očima i zbunjenošću koja ga skroz preplavljuje dok u isto vreme mora da predstavlja vrhovni autoritet jer ga funkcija na to obavezuje.

Danas je mnogo jasnije: ponekad istorija prvo oduzme autoritet institucijama, pa tek onda sruši same institucije.

Dizdarević je stajao na toj granici.

I možda je baš zato njegovo sećanje na Jugoslaviju zanimljivije danas nego što je bilo pre nekoliko decenija.

(Telegraf Biznis)