Napustili Beograd i otišli na selo: Doktori nauka sada suše šljivu u plasteniku, a razlog je poseban

Doktori nauka, Mirko i Dragica Ivanović, nakon penzionisanja, iz prestonice su došli da žive na njegovu očevinu u Družetić kod Koceljeve. Na imanju se bave poljoprivredom, i šljivu suše na specifičan način – u plasteniku.

Zrelu šljivu Ivanovići presecaju, i od nje odvajaju košticu. U hladu na seoskom imanju, u sezoni svakog dana za sušenje pripreme 100kg zrelih plodova. Jednostavnom procesu, prethodile su, kažu, godine istraživanja i pronalaženje sorte koja je najbolja za ovu tehnologiju, piše RTS.

Preporučujemo

"Šljivu beremo popodne, negde oko pet šest sati, idemo u voćnjak, i približno oberemo nekih 100 kg. Dok se stigne kući, tu je već mrak. Sutra ujutru, ustajanje u pet sati, u pola šest, čaj, i posle toga dolazimo ovde i počinjemo cepanje šljiva. Negde do podne, iscepamo tih 100 kg", navodi Mirko Ivanović iz Družetića.

Dragica Ivanović objašnjava: "Raširimo je da bi mezokarp bio ka suncu. Da bi se tako sušilo, ukoliko šljiva ostane ovako zatvorena, ona se ne može osušiti za tri dana. Onda nam ona pravi problem. Jako je važno da bude šljiva zdrava, da se lepo preseče, i da se stavi pravilno na sušenje".

U plasteniku na suncu, šljiva se sporije suši nego u sušarama, i na taj način, čuva se njen kvalitet. Od četiri kilograma svežeg roda, Mirko i Dragica dobiju kilogram suvog ploda.

"Kad se suši u klasičnim sušarama, to traje 24 sata, i suši se na 83 stepena celzijusovih. Tu su fiziološki procesi drugačiji, sve je ubrzano. Upravo ovde je sve drugačije. Ovde ide sporije. Temepratura ovde može da dostigne 63 stepena. Ali obično je između 50-60 stepeni. Kad se postepeno proces sušenja odvija, onda to utiče na kvalitet, ako dižete temepraturu, onda se šećeri sagorevaju, onda propadaju šljive, ne valja. Što je niža temperatura sušenja, kvalitet je bolji", ističe Mirko Ivanović iz Družetića.

Šljiva je ove godine dobro rodila, ali je lošijeg kvaliteta, dodaju složni suzpružnici. U domaćinstvu na 309 metara nadmorske visine, u sezoni koja traje oko tri sedmice, proizvedu nekoliko stotina kilograma suve šljive.

"Za naše prijatelje, za naš rod, za našu decu ovo radimo. Zadovoljstvo, ništa više. Jedva čekamo da počnemo sa ovim. I zato nije teško ustajanje u pet, i radimo do uveče", kaže Dragica Ivanović.

Na pitanje da li je - zadovoljostvo biti i na selu, Mirko Ivanović odgovara: "Ajoj, da vam kažem. Ja sam ovde rođen, čim sam završio studije, svaki petak sam dolazio. Čak je bilo situacija, da se vratim iz inostranstva, Pariza, i Dragica me čeka na aerodromu, ne idem u stan, nego idemo u selo".

U biografijama Ivanovića su brojni načuni i stručni radovi. Mirko je bio profesor Poljoprivrednog fakulteta, a Dragica naučni savetnik u Insitutu za kukuruz ‘‘Zemun polje‘‘. Ponosni su na dvojicu sinova, koji su po ugledu na roditelje, izabrali iste profesije.

(Telegraf.rs/RTS)