"Ovu zemlju je voleo više od svoje": Ovo je Japanac koji je odbio da napusti Srbiju čak i tokom bombardovanja

Među hiljadama spomenika na beogradskom Novom groblju, tamo gde uglavnom počivaju naši preci i velikani srpske istorije, nalazi se i jedna spomen-ploča koja krije neobičnu, dirljivu i gotovo zaboravljenu priču. Na njoj jednostavno piše:

- Ovu zemlju je voleo više od svoje. Sin Naoki.

Preporučujemo

Pod tom pločom počiva Keisuke Oba, u Beogradu poznatiji kao "Željko" - japanski diplomata i pravnik koji je rođen u Hirošimi, a čija je poslednja želja bila da zauvek ostane u gradu koji je smatrao svojim pravim domom.

Ljubav prema našim prostorima rodila se u leto 1965. godine, kada je Keisuke, nakon okončanih studija političkih nauka na Tokijskom univerzitetu, doputovao u Beograd na postdiplomske studije iz političke istorije Jugoslavije. Nije došao samo da uči iz knjiga, već je sa entuzijazmom je uronio u svakodnevni život prestonice.

Druželjubiv, otvoren i vedrog duha, brzo je stekao naklonost cimera i prijatelja u studentskom domu, koji su mu iz milošte nadenuli ime Željko. To ime ga je pratilo do kraja života.

Tokom godina postao je jedan od najboljih poznavalaca jugoslovenske kulture, istorije i jezika u Japanu. Njegova diplomatska karijera u japanskom Ministarstvu spoljnih poslova razvijala se prirodno. Zbog izuzetnog poznavanja prilika na Balkanu, 1984. godine postavljen je za prvog sekretara Ambasade Japana u Beogradu.

Tokom najtežih godina za Srbiju i tokom devedesetih, službovao je i kao otpravnik poslova - ostavši uz naš narod i tokom NATO bombardovanja 1999. godine. U Beogradu je stvorio i dom sa suprugom Utom, rodom iz Berlina, i sinom Naokijem. Pored diplomatije, važio je za velikog poštovaoca srpske umetnosti, a ostalo je zabeleženo i njegovo blisko prijateljstvo sa potomcima čuvenog slikara Save Šumanovića.

Kada se u kasnijim godinama teško razboleo od raka, otišao je na Filipine gde je živeo njegov sin Naoki. Iako u tuđini, poslednjih dana života Keisuke je sa sinom komunicirao isključivo na srpskom jeziku. Osećajući da se kraj bliži, izgovorio je svoju poslednju i neopozivu želju; da bude sahranjen u Beogradu.

Preminuo je 29. avgusta 2002. godine u 67. godini. Mesec dana kasnije, 27. septembra 2002. godine, urna sa njegovim pepelom položena je u rozarijumu na Novom groblju (parcela 30/rozarijum 86). Uz članove porodice, diplomatski kor i brojne prijatelje, opraštaj je bio izuzetno dirljiv - svedočanstvo o čoveku koji je i u vreme najtežih vremena čvrsto stajao uz narod koji je zavoleo.

Priča o diplomati Željku mogla je ostati u arhivama da je nije otrgnuo od zaborava Dušan Dule Ostojić, predsednik Kluba japansko-srpskog prijateljstva. Oduševljen i dirnut ovim gestom bez presedana, Ostojić je sebi dao u zadatak da čuva sećanje na Keisukea Obu, organizujući redovne godišnje memorijale u njegovu čast i brinući da se njegova priča prenosi novim generacijama.

Iako je Beograd formalno odao počast ovom velikom prijatelju dodelivši jednoj ulici u naselju Miljakovac 3 njegovo ime, mnogi se slažu da sećanje na Keisukea Obu zaslužuje znatno više pažnje. Bio je to čovek koji nije bio naš po rođenju, ali jeste po izboru, sve do poslednjeg daha.

(Telegraf.rs)