Došli na Maltu da nađu posao, a pronašli ljubav: Bilali je zbog Marije ostavio sve i došao u Šabac

Oboje su došli na Maltu da pronađu posao, a našli su osobu koja im je promenila život. Bilali iz Gane je odmah znao da je Marija iz Šapca žena s kojom vidi budućnost, ali je njena situacija u tom trenutku zahtevala strpljenje.

"Došla sam sa tadašnjim dečkom. Upoznali smo se preko prijatelja. Kad me video, rekao je našem drugu Ričardu: "Ova devojka ima srce i ja ću biti sa njom" priseća se Marija Jelesić.

Preporučujemo

Jezik im u početku nije bio saveznik. Marija nije govorila engleski, pa su se sporazumevali pomoću aplikacija za prevođenje. Uprkos tome, Bilali nije odustajao od uverenja da će pronaći način da joj se približi. Znao je da istrajni ljudi prelaze mostove koje samo upornost zna da sagradi.

"Nemam visoko obrazovanje, ali verujem u sebe. Kažem sebi: "Mogu ja to." I uspevam. Tako smo i mi našli način da jedno drugo razumemo" priča Bilali Sulejman.

Ljubavni i poslovni partneri

Marija se potom vratila u Šabac, jer joj je istekla viza, a ubrzo je prekinula i tadašnju vezu. Ponovo je došla na Maltu zbog posla i tako se postepeno razvila ljubav kojoj su sve naredne odluke bile podređene.

"Gotovo godinu dana smo se sporazumevali preko prevodioca, a onda me on učio svoj specifični engleski. I sada povremeno koristimo neki šifrovani jezik koji niko drugi ne razume i to nam je mnogo smešno" priča Marija.

Svet u malom

Veoma sam srećan što su me ljudi u Srbiji lepo prihvatili. Dok sam bio na Malti i govorio da dolazim ovde, svi su pričali: "Ne poznaješ te ljude. Šta ćeš tamo?" Ali isto je i u Africi. Ceo svet je isti. Svaka zemlja će ti dati prostor ako ne želiš da praviš probleme i poštuješ je. Treba se usredsrediti na ono što moraš da uradiš da bi nešto stvorio. Ako svi doprinosimo razvoju zemlje, ona će nam u budućnosti pomoći. Tako ja razmišljam- kaže Bilali.

Na Malti su pet godina živeli zajedno i vodili posao. Kada su odlučili da je vreme za novo poglavlje, njihova sledeća adresa bila je Srbija. Već godinu i po dana njihov dom je Šabac, gde su osnovali firmu. U ovoj zajedničkoj avanturi oni su i jedini zaposleni; Marija je zadužena za ugovaranje i organizaciju poslova, dok je Bilali na terenu.

"Život je takav,  nikada ne znaš gde ćeš završiti. Supruga mi je jednog dana rekla: "Hajde da idemo u Srbiju." I ja sam došao" priča.

U novom životu nije sve išlo lako. U Beogradu je, kaže, imao loša iskustva sa poslodavcima. Svuda postoje teškoće i izazovi, ali upornost i rad, uveren je, donose promene ako duboko veruješ u sebe. Tako je u Šapcu vremenom stekao drugačiji utisak.

"Verujem da polako gradim nešto. Da se napravi nešto veliko i uspešno, potrebno je mnogo vremena. U Beogradu sam imao loša iskustva. Mnogo sam radio, a neki ljudi mi ni danas nisu platili ono što mi duguju. Kada sam došao u Šabac, video sam da stvari polako idu nabolje. Ljudi su dobri i plaćaju mi za posao koji uradim" navodi Bilali.

Njegov put iz Gane vodio je preko Libije i Italije do Malte. Bavio se i fudbalom, dok povreda nije prerano prekinula taj san.

Foto: Shutterstock

Fudbal, prodavnica i rad sa decom

"Kada sam došao na Maltu, takođe sam počeo da igram fudbal. To je bilo 2020. godine. Imao sam ugovor sa klubom Sannat. Posle kovida su mi, međutim, raskinuli ugovor, jer je bilo dozvoljeno da se registruju samo dva stranca, a ja sam bio treći. Povreda me sprečila da nastavim fudbalsku karijeru. Počeo sam da radim građevinske poslove na Malti, a kada sam došao ovde, nastavio sam time da se bavim" dodaje on.

Marija je, s druge strane, završila Fakultet organizacionih nauka. Na Malti je radila različite poslove, a najviše se pronašla u brizi o deci.

"Čuvala sam jednog Maltežanina, pa potom Ruse, Francuze... U jednom trenutku sam brinula o osmoro dece. Pokazivala sam im matematiku i sve što je bilo potrebno za školu. Taj rad sa decom mi je mnogo pomogao, jer smo upravo tada planirali proširenje porodice" ističe Marija.

Na Malti su, pored zajedničkog života, godinama gradili i posao koji su ostavili pre nego što su krenuli za Srbiju. Preseljenje u zemlju čiji jezik i kulturu nije poznavao bilo je najveći životni izazov, ali je motiv bio jači od svakog straha.

Tradicija i poštovanje

"Kada smo bili na Malti, nismo imali badnjak. Bilali je našao sušenu palmu, koju sam ja ukrasila kao da je badnjak. Poštujemo i njegovu i moju tradiciju"priča Marija."Ona je hrišćanka, a ja sam musliman. Bez obzira na to, obeležavamo i moje i njene praznike, i Božić i Ramazan" dodaje Bilali.

"Na Malti smo imali afričku prodavnicu i restoran, kojima smo upravljali supruga i ja. Kada sam odlučio da dođem u Srbiju, prodao sam tu prodavnicu. Rekao sam sebi: "Bolje je da dođem i živim ovde sa svojom decom." To je ono što me čini srećnim. Vidim decu sve vreme, radim i ponovo sam otvorio svoju firmu" kaže Bilali.

Dolazak u Srbiju

Odluku koja menja život doneo je posle mesec dana preispitivanja. Jedan razlog je presudio, onaj najvažniji.

"Bilo je veoma teško. Mnogo sam razmišljao, ali onda sam shvatio jednu stvar. Dok sam bio na Malti, želeo sam da stvorim porodicu. Kad sam tu porodicu dobio, shvatio sam da ne živim s njom. Upravo to me navelo na odluku da dođem u Srbiju. Prijatelji su bili iznenađeni mojom odlukom, ali sada svakog dana imam čemu da se radujem" ističe Bilali.

Slobodno vreme provodi sa troipogodišnjim Dušanom i Lejlom, koja ima godinu i četiri meseca. Igraju fudbal i osmišljavaju igre u kojima im je potrebno vrlo malo da bi im bilo lepo. Mariju je kod Bilalija osvojila upravo ta jednostavnost i sposobnost da pronađe radost u svakom trenutku."Potpuno smo drugačiji po mentalitetu. Mi stalno nešto planiramo, dok oni vreme doživljavaju drugačije. Sećam se, bila sam u poodmakloj trudnoći i još smo bili na Malti. Napravili su loptu od običnog papirnog računa i za 15 minuta organizovali turnir. Oni se iskreno raduju svemu, znaju da je u jednostavnosti lepota- to je nešto što od njih tek treba da naučimo" kaže Marija.

Podrška porodice

U Šapcu je Bilali dobio još jedan oslonac, Marijinu porodicu. Posebno je blizak sa njenim ocem, što mu mnogo znači i u svakodnevnom radu.

"Stalno se viđamo, posebno sa njenim ocem. On mi pomaže oko posla, podržava me i često pita da li mi je nešto potrebno. Veoma sam srećan zbog toga. Ona ima veoma dobru porodicu. Uvek smo tu jedni za druge" napominje Bilali.

Udaljenost ga, s druge strane, nije sprečila da ostane blizak sa svojom porodicom u Gani. Pre pet godina otputovao je kod njih u posetu, dok se Marija sa njegovom majkom upoznala preko video-poziva.

"Mi smo u tom trenutku živeli zajedno, ali tada je bilo njegovo vreme da ide. On ima veliku porodicu. Sada smo baš bliski i čujemo se svakodnevno. Voleli bismo da njegova najmlađa sestra dođe kod nas" dodaje Marija.

U Šapcu se oseća prihvaćeno i to mu daje samopouzdanje, ali postoji ona jedna mala barijera koju još nije prevazišao - jezik.

"Deca sa mnom pričaju na engleskom, ali ponekad mi se obraćaju i na srpskom. Naučio sam neke osnovne reči poput: „Kako si? Dobro? Odakle ste? Iz Gane“. Ako sretnem ljude na ulici, bez druge mogućnosti, sigurno bih se snašao, ali lakše mi je da na engleskom objasnim ono što želim. Srpski je veoma težak. Ipak, znam da mogu da ga naučim. Rekao sam tastu da mi da dve godine i govoriću srpski kao Srbin" zaključuje Bilali.

(Telegraf.rs/Glas Podrinja)