Turkinja Melis našla pradedin pasoš, pa zanemela: "Krio se" 95 godina, pa joj otkrio da se preziva Đukić

Iako je rođena i odrasla u Turskoj, Melis Terzioglu (35) je celog života znala da njeni koreni potiču sa drugog mesta. Priča o njenom pradedi Muratu prenosila se sa kolena na koleno, sa generacije na generaciju, pa je tako još kao mala saznala da je on rođen i odrastao u Sjenici, iz koje je otišao davne 1928. godine u potrazi za novim životom. Kada je shvatila da godine prolaze, stariji članovi porodice umiru, a sećanja blede, uzela je stvar u svoje ruke. Spakovala je kofere i sa suprugom i troje dece krenula put Srbije, kako bi otkrila priču o svojim korenima i svom pradedi – Muratu Đukiću. Ispostaviće se, da o onome što je saznala, može da se snimi film...

Prve priče o Sjenici slušala je još kao mala od svog dede Ferhata. Pradedu su opisivali, kako se priseća, kao jugoslovenskog imigranta, a na čitavo ovo putovanje kroz prošlost krenuće tek decenijama kasnije, kao odrasla žena, sa suprugom i troje dece.

Preporučujemo

Foto: Ustupljene fotografije/@bizebiryol

- Rano sam izgubila dedu, ali sam do 20. godine slušala baku kako mi, poput bajke, uglavnom priča o migraciji mog dede i njegove porodice, o teškoćama kroz koje su prošli i o naravi mog pradede i prababe. Takođe sam bila veoma vezana za svog dedu, pa sam proučavala Sjenicu na mapi i čitala sve informacije koje bi mi pale na pamet - počinje Melis priču za Telegraf.rs.

Prvi odlazak u Sjenicu

Godine su prolazile, odrasla je čuvajući sećanje na svoje detinjstvo i uspomenu na dedu i njegove priče o pradedi. Udala se i rodila troje dece. Stariji članovi porodice su umrli, a ona je shvatila da priča koju zna i koju želi da prenese svojoj deci polako bledi, ali i da je nedovršena. Shvata da ima još mnogo pitanja na koja želi da sazna odgovore. Zato je odlučila da ona bude TA - sa suprugom i decom je 2023. godine prvi put otišla u Sjenicu i postala prva osoba iz njene porodice koja je kročila na to mesto nakon skoro jednog veka.

- Verujte mi, u početku sam imala vrlo malo informacija. Znala sam samo za Sjenicu i to je bilo sve. Nikoga nisam poznavala u Sjenici, ali od trenutka kada sam prvi put kročila u taj region, ispunila me je toplina. Mislim da je to bio osećaj pripadnosti. Jer, samo pomislite: tokom odrastanja, jasno je ko je vaša majka, njeno selo, njeno mesto i slično, ali sa očeve strane postoji samo priča o migraciji, jedan grad i ništa više. Zbog toga sam od prvog trenutka želela da prigrlim ovaj osećaj - priča naša sagovornica, koja je sve snimila i objavila na svom Instagram profilu @bizebiryo.

Odsela je u Novom Pazaru bez ikakvih informacija. Nije znala čak ni pravo prezime svog pradede, niti odakle da krene da traži. Osećala se kao da traži iglu u plastu sena, ali je ni sekunde nije napuštao osećaj da je blizu.

- Došla sam sa 32 godine i to sa svojom decom u grad koji sam od detinjstva gledala samo na mapi, grad u koji moj deda nikada nije mogao da se vrati. Moje emocije i uzbuđenje su bili neverovatni. Stalno sam plakala, i na putu do grada i dok sam zamišljala prošlost u gradu. Bila sam srećna što sada svojoj deci mogu ispričati priču na licu mesta.

Telefonski poziv koji je promenio sve

Nakon prve posete Sjenici u Tursku se vratila pomalo razočarana jer nije uspela da pronađe mnogo informacija, razmenila je kontakt sa nekoliko ljudi i to je bilo sve. Zatim je počela svojoj široj porodici da prepričava iskustvo iz Srbije, ali i da im postavlja mnogo više pitanja nego što je to činila ranije. Baš tada dobila je telefonski poziv koji će olakšati njenu potragu i zbog kog će uspeti da otkrije nešto što nije ni slutila da postoji. 

- Primila sam telefonski poziv od supruge mog strica: "Tvoj pokojni stric je sačuvao pasoš tvog pradede. Našla sam ga u njegovim starim papirima i šaljem ti ga!" Ova vest je za mene bila kao dobitak na lutriji. U pasošu su jasno pisali - prezime, okrug i selo. Prvo, počela sam da istražujem svoje prezime. Razgovarala sam sa ljudima na raznim društvenim mrežama. U skladu sa pričom koja se pričala u mojoj porodici, potvrdila sam da smo crnogorskog porekla. Kasnije sam saznala da moja porodica zapravo pripada veoma velikom plemenu crnogorskog porekla. Tokom ove faze istraživanja, mnogi moji rođaci koji su videli moje objave počeli su da mi šalju poruke. Moje uzbuđenje se višestruko povećalo. Amerika, Kosovo i Metohija, Bosna, Crna Gora, bilo je neverovatno. Nisam znala da pripadamo tako velikoj porodici. Kada sam sve ovo ispričala svojim rođacima koji žive u Turskoj, bili su zapanjeni - prepričava nam Melis.

Foto: Ustupljene fotografije/@bizebiryol

Pasoš je izdat 1928. godine Muratu Đukiću (Gezen, njegovo tursko prezime) koji je živeo u Sjenici, u Srbiji (tada Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca). U pasošu je bila i jedna stara fotografija na kojoj su njegova supruga i deca. Za nju je ovo bio ključ koji će otključati mnoge odgovore.

- Niko od ljudi koje vidite na fotografiji se nikada nije vratio u Sjenicu (nisu bili u mogućnosti) - dodaje ona.

Foto: Ustupljene fotografije/@bizebiryol

Drugi odlazak u Sjenicu i neverovatno otkriće

Zahvaljujući pasošu saznala je prezime, a onda je stupila u kontakt sa Bahtijarom Gurdalom (Bogućaninom), istraživačem koji je na turskom jeziku napisao knjigu o porodici Đukić (Bratstvo Đukića iz Sandžaka), a koji živi u Turskoj.

- Bio je veoma iznenađen kada sam mu rekla da imam veze sa prezimenom Đukić. Mi potičemo iz iste porodice, ali iako su naše porodice u Turskoj živele u istom gradu, uzele su različita prezimena, i iako su se poznavale, nisu bile svesne da su iz iste porodice. Posetila sam ga i dao mi je dragocene informacije o mojoj porodici i pružio mi podršku.

Učlanila se u mnoge Fejsbuk grupe i grupe sela u okolini Sjenice. Njima je ispričala svoju priču, razmenjivala kontakte sa ljudima i tako je godinu dana aktivno radila na tome da sazna bilo šta o Đukićima iz Sjenice.

- Konačno, godinu dana kasnije, pronašla sam odgovor koji sam tražila u poruci Nermina Nikšića, koji živi u tom regionu! Rekao mi je da je priču o mojoj porodici čuo od svojih starijih, i čak da naša porodična kuća i dalje stoji, kao i da se područje na kom se naša kuća nalazi i dalje naziva po našem porodičnom prezimenu, a zatim mi je poslao fotografije kuće. Nisam mogla da verujem! To je bilo tačno ono što su naši baka i deka pričali nama unucima!

Foto: Ustupljene fotografije/@bizebiryol

- Nakon ove poruke, suprug, deca i ja smo odmah odlučili da ponovo odemo tamo. Sreli smo se sa gospodinom Nerminom Nikšićem, i on nas je odveo do kuće. Radi potvrde, zamolila sam Nermina Nikšića da pozove trenutnog vlasnika kuće. Trenutni vlasnici su bili veoma iznenađeni što se neko od nas po prvi put vraća, dočekali su to sa uzbuđenjem i zadovoljstvom, i rekli nam da možemo da razgledamo kuću kako želimo. U trenutku kada sam prvi put ugledala kuću, kolena su mi klecnula i počela sam da plačem, a moja deca su bila iznenađena mojim stanjem. Mogla sam da kažem: "Ovo je kuća mog pradede, kuća vašeg čukundede." Kada sam prvi put ušla u kuću, nisam mogla da prestanem da plačem. Topli dom u kojem su živeli pre 95 godina pojavio se pred mojim očima. Bio je to jedan od trenutaka koje nikada u životu neću zaboraviti.

Prijatelji za ceo život

Nešto je sa tog mesta ponela sa sobom.

- Prilikom odlaska, uzela sam vrećicu zemlje ispred kuće, a kada sam se vratila, posula sam po šaku preko groba svakog koga vidite na fotografiji. Ovo je za mene bilo posebno i dragoceno: možda nikada nisu mogli da se vrate u svoj dom, ali 95 godina kasnije, njihova zemlja je došla do njih. Na ovaj način sam, na licu mesta, oživela priču koju ću preneti svojoj deci o tome ko su oni.

Doživevši sve ovo redom u 2023. i 2024. godini, osetila sam kao da sam se vezala za to mesto. Iako u Sjenici nisam uspela da upoznam nikoga ko nosi prezime Đukić, u 2025. godini odlučila sam da ponovo posetim sve ljude koje sam upoznala tokom ovih poseta, a koji su nam sada postali prijatelji. Upoznavanje sa porodicama Nikšić, Ličina i Lukić tokom ovog istraživanja bio je još jedan vredan poklon za mene. Možda su oni najviše doprineli mojoj ljubavi prema tom mestu, i uvek će imati važno mesto u mom životu - zaključuje naša sagovornica.

Sada za Melis Sjenica više nije samo neka tačka na mapi ili neko daleko mesto iz dedinih priča. Sada je to i njeno mesto u koje se rado vraća zbog prijateljstava koja je sklopila tokom ove neverovatne potrage. Grumenom sjeničke zemlje koji je odnela u Tursku pokazala je da čovek može da ode iz svog zavičaja, ali zavičaj iz njega – nikada.

(Telegraf.rs)