Neverica na groblju u Raškoj! Muškarac poživeo 132 godine?! Javili se i potomci: "Imao je dugu belu bradu..."

Na muslimanskom groblju u Novom Pazaru nalazi se spomenik koji privlači pažnju ne samo zbog natpisa ispisanog ćiriličnim pismom već i zbog podatka koji deluje gotovo neverovatno, a prema uklesanim godinama, pokojnik je živeo čak 132 godine.

"Rahmetli Plojović Vejsel, 1809-1941, nišane podižu unuci", piše na spomeniku.

Preporučujemo

Ako je verovati ovom zapisu, Vejsel Plojović doživeo je duboku starost kakvu je danas teško i zamisliti. Štaviše, u komentarima su se javili ljudi koji tvrde da su, makar kroz priče, poznavali Vejsela.

Prema njihovim navodima, u poznim godinama ponovo su mu izrasli zubi, a imao je i dugu, belu bradu!

"Pričao mi babo o njemu. Zapamtio ga je i išao je kod njega. Kaže bili mu porasli treći zubi, a imao je veliku belu bradu. Sve oko današnje kvantaške pijace je bilo njegovo pa su deca išla kod njega i igrala se po imanju."

Ovu priču potvrdio je i Vejselov praunuk Hasan.

Ipak, on nije jedini čiji podaci na nadgrobnim spomenicima u ovom kraju svedoče o izuzetnoj dugovečnosti.

Prema godinama uklesanim na drugim spomenicima, Mustafa Fetahović živeo je 124 godine, Elmaz Ganić 120, dok su Pitić Ahmet i Tahir Kuč, kako se navodi, doživeli po 115 godina.

Ovi podaci pokrenuli su raspravu na društvenim mrežama, gde su pojedini korisnici izneli svoja razmišljanja o tome kako su ljudi nekada živeli, ali i koliko su pouzdani zapisi o njihovim godinama rođenja i smrti.

Prema navodima koji se dele na mrežama, reč je o ljudima koji su bili pismeni, imali brojne porodice i svoja imanja, a neki su, kako se tvrdi, radili gotovo do poslednjeg trenutka života. Opisani su i kao vernici koji možda nisu bili materijalno bogati, ali su, prema mišljenju pojedinih komentatora, imali veliko duhovno bogatstvo.

Da priče o ljudima koji su navodno doživeli više od jednog veka nisu nepoznate ni u drugim krajevima, svedoči i komentar jedne osobe koja je podelila porodično predanje o svojoj čukunbabi iz Hercegovine.

"Moja čukunbaba iz Hercegovine, isto muslimanka, je navodno živela +120 godina. Pored različitih razloga zbog kojih se rođenje deteta nije istinito prijavljivalo (mada uglavnom kasnije, ne znam da l' je moglo išta retroaktivno) problem kojeg se dosta ljudi seća je da nije ni imala dokumenta (kod sebe ili u matičnoj službi) - izgubljena su u nekom trenutku, u nekom ratu, ona ih nije ni trebala dok nije morala kod lekara zbog slomljene ruke. Procedura je bila da je morala proći veštačenje od strane nekih istoričara kako bi se odredila približna godina rođenja prema njenom sećanju. Uglavnom raspored porušenih zgrada, naselja, vojske itd. Može biti slična situacija ovde.

Problem je naravno što recimo u njenom slučaju radilo se o ženi izuzetnog pamćenja iz bogate porodice koja je svakako mogla i među sobom pričati o tim stvarima. Možda metodologija veštaka nije bila dobra. A možda je i sve tačno - ali to nije dovoljno da se zabeleži neki zvanični rekord."

Ovakva svedočenja pokazuju koliko su porodična predanja i sećanja važna za očuvanje priča o prošlim vremenima, ali istovremeno otvaraju pitanje koliko se na osnovu njih može sa sigurnošću utvrditi nečija starost.

Da li su ljudi zaista živeli 115, 120 ili čak 132 godine?

Jedan od komentatora smatra da bi objašnjenje moglo da se krije u nekadašnjem načinu evidentiranja stanovništva, kada podaci nisu uvek beleženi odmah po rođenju, kao što je to slučaj danas.

"Ranije deca nisu upisivana kao sad odmah po rođenju, nego bi se čekalo dok se rodi jos bar 2,3 (nekada i više) pa su upisivani svi zajedno. A narod nije bio toliko ni pismen pa se lako moglo pogrešiti godište. Pričao mi je moj ar. dedo da se kod njih tako radilo, i da su njegov brat i amidžin sin rođeni u istu godinu, a kada su bili upisani posle je bilo 3 godine razlike.“

Upravo bi takve okolnosti mogle da objasne deo neslaganja u starim evidencijama. Ratovi, izgubljena dokumenta, naknadni upisi i greške prilikom evidentiranja mogli su da otežaju pouzdano utvrđivanje datuma rođenja, naročito u vremenima kada matične knjige nisu bile dostupne ili uredno vođene.

Ipak, bez pouzdanih istorijskih dokumenata, godine uklesane na spomenicima ne mogu se same po sebi smatrati dokazom da je neko zaista doživeo tako duboku starost.

Bez obzira na to da li je reč o preciznim istorijskim podacima ili o godinama koje su se prenosile s kolena na koleno, ovi nadgrobni spomenici čuvaju tragove nekadašnjih života i običaja. A iza svakog imena i uklesanog broja ostaje priča o čoveku, vremenu u kojem je živeo i porodici koja ga nije zaboravila.

(Telegraf.rs)