Kad vide Miroslava i dalje se svi hvataju za dugme: Omiljen subotički odžačar otkrio hit anegdote sa terena

Od prvih koraka uz oca koji je izrađivao kaljeve peći, do više od dve decenije rada u preduzeću "Dimničar", odžačar iz Subotice, Miroslav Crnjin, naučio je da ovaj zanat zahteva znanje, iskustvo i snalažljivost. Ipak, ono što ga najviše održava u poslu jesu ljubav prema zanatu, dobri odnosi sa kolegama i činjenica da nijedan radni dan nije isti.

Miroslav Crnjin u preduzeću "Dimničar" radi od 1999. godine, uz kraći prekid od nekoliko godina, nakon kojeg se vratio poslu koji je zavoleo još kao dete. Prva znanja stekao je radeći sa ocem, koji je bio pećar-keramičar, pa je još u ranom detinjstvu upoznao kaljeve peći, dimnjake i dimnjačke kanale.

Preporučujemo

- Od malih nogu sam radio sa ocem, još kada sam imao sedam ili osam godina. On je zidao kaljeve peći, a uz taj posao moralo je da se poznaje i sve što je povezano sa dimnjacima. Tako sam u firmu došao sa već priličnim predznanjem - počinje priču Miroslav.

Tokom godina upoznao je različite sisteme grejanja, od tradicionalnih peći do savremenih, digitalizovanih rešenja. Iako se tehnologija menja, potreba za održavanjem dimnjaka ostaje, a posao zahteva dobro poznavanje opreme, ali i spremnost da se odgovori na različite situacije na terenu.

Miroslav pokriva teritoriju Subotice i okolnih naselja, među kojima su Đurđin i Novi Žednik. Njegov radni dan zavisi od stanja dimnjaka i problema sa kojima se domaćinstva susreću. Nekada je za intervenciju dovoljno pola sata, dok složeniji poslovi mogu potrajati i nekoliko sati.

- Svaki dan je različit. Čovek se susreće sa svim i svačim - od zapuštenih dimnjaka do onih koje ljudi redovno održavaju, ali žele da ih proverimo. Sve zavisi od konkretnog slučaja - objašnjava on.

Tokom obilazaka upoznaje različite ljude i njihove navike. Primećuje da su na selu domaćinstva često gostoljubivija i da dimničare rado ponude kafom ili doručkom, dok se u gradu život odvija nešto brže. Ipak, kako kaže, Subotičani su uglavnom korektni, a starije generacije često su savesnije kada je reč o održavanju peći i dimnjaka.

Dimničarski zanat prati i verovanje da susret sa dimničarom donosi sreću. Miroslav se i danas susreće sa ljudima koji traže dugme ili neki drugi predmet povezan sa ovim zanimanjem, verujući da će im doneti sreću ili novac.

- Ima toga i danas, i kod mlađih i kod starijih. Ima zaista mnogo anegdota. Šta je od toga istina, a šta samo verovanje, ne znam, ali takve situacije i dalje postoje - kaže kroz osmeh.

Anegdota koju ne zaboravlja

Ni neobičnih događaja na terenu mu ne nedostaje. Jedan posebno pamti, kada je došao da očisti kaljevu peć u domaćinstvu u kojem je, baš u trenutku njegovog dolaska, nestalo struje. Domaćica je upalila sveću i pozvala ga da sedne dok se pripremi za posao.

- Bilo je već mračno i žena je uzela sveću. Rekla mi je da sednem, pa sam seo na krevet. U jednom trenutku čuo sam samo „huuu” i odmah skočio. Ispostavilo se da sam seo na ženu! Uplašio sam se, skočio kao da sam video vampira. To je bila scena za pamćenje - prepričava Miroslav uz smeh.

Na terenu se, dodaje, dešava svašta - od susreta sa životinjama na tavanima do pasa koji ponekad pojure dimničare. Upravo takve situacije čine da posao nikada ne bude monoton.

Iako je fizički zahtevan i podrazumeva rad sa čađi, gareži i prašinom, Miroslavu ništa od toga ne predstavlja veliki problem. Posebno ističe dobre odnose sa kolegama i rukovodstvom, zbog kojih firmu doživljava kao veliku porodicu.

- Mene motiviše to što posao nije monoton. Svaki dan donosi nova dešavanja, nove ljude i nove situacije. Ja celu firmu doživljavam kao jednu veliku porodicu i zbog toga mi je zadovoljstvo da dolazim na posao - ističe on.

Primećuje, međutim, da je mlađe generacije teže zainteresovati za ovaj zanat, iako posla ima. Smatra da je najvažnije da čovek zavoli ono što radi i da ne odustane zbog fizički zahtevnijih uslova.

- Ovaj posao čovek zaista mora da zavoli. Jeste prljaviji od nekih drugih, ima gareži, čađi i svega ostalog, ali kada volite to što radite, onda vam ništa ne pada toliko teško. Voleo bih da se više mladih odluči za ovaj zanat, jer je on i dalje potreban. Posla ima neprestano – poručuje Miroslav.

Da se tradicija nastavlja i u njegovoj porodici, govori i činjenica da je i njegov sin zaposlen u istom preduzeću. Miroslav planira da radi do penzije, ali ne isključuje mogućnost da se dimničarskom poslu posveti i nakon završetka radnog veka.

- Ako se ukaže prilika, zašto da ne nastavim i honorarno? Volim ovaj posao i ne bih imao ništa protiv da ostanem u njemu i posle penzije – kaže Crnjin, koji svojim primerom pokazuje da su za dugogodišnji rad u jednom zanatu, pored iskustva i znanja, najvažniji ljubav prema poslu i ljudi sa kojima se on deli.

(Telegraf.rs/Subotica.com)