Tinejdžer pokucao na pogrešna vrata i zbog toga je ubijen: Borba njegovih roditelja traje i danas

Jošihiro Hatori je u oktobru 1992. godine pokucao na pogrešna vrata. Poznat po nadimku Joši, šesnaestogodišnji učenik na razmeni uputio se na žurku povodom Noći veštica u Baton Ružu u Luizijani. Bio je sa svojim prijateljem Vebom i izgubili su se.

- Nisam dobro poznavao taj deo grada, pa smo verovatno nekoliko puta pogrešno skrenuli - Veb je izjavio u nedavnom intervjuu.

Dvojica momaka, obučeni u kostime, mislili su da su našli kuću u kojoj se održavala žurka.

Međutim, napravili su bezazlenu grešku, koja je Jošija koštala života. Nakon toga, usledila je pometnja u medijima, a potom i masovna kampanja za izmenu propisa o oružju u Americi.

Jošijevi roditelji, porodica koja ga je ugostila u SAD i jedan advokat iz Luizijane, nakon 28 godina se sećaju dana kada im se promenio život.

"Bio je tako pun života"

Joši je bio "lud za ragbijem", kažu njegovi roditelji, Masa i Mieko Hatori, u intervjuu putem imejla.

- U početku se nije previše bavio odlaskom u Ameriku - kažu.

Sve se promenilo nakon što je Joši položio test Američke terenske službe (AFS) - organizacije koja se širom sveta bavi razmenama za mlade ljude.

- Odjednom je postao veoma zainteresovan i nestrpljiv - kažu njegovi roditelji.

Joši je morao da podnese prijavu za taj program.

- Gde god budem išao, nadam se da ću moći tu zemlju da učinim svojim drugim domom. Mogao bih za porodice domaćine da kuvam japansku hranu kao što su odresci u tempuri i da ih upoznam sa japanskim načinom života - napisao je.

U leto 1992. godine, Joši je otišao u SAD na godinu dana. U Dalasu su ga dočekali domaćini, porodica Hejmejker, i odveli ga kući u Baton Ružu.

Dr Holi Hejmejker, lekar i njen muž Dik Hejmejker, fizičar teoretičar, ugošćavali su i ranije učenike na razmeni. Međutim, kažu da je Joši Hatori na njih odmah ostavio utisak.

- Joši je bio veoma veseo, razdragan i potpuno ekstrovertan - seća se Holi.

Veb, sin Holi i Dika Hejmejkera, koji je u to vreme imao 16 godina, kaže da je Joši "imao ogroman apetit za životom i iskustvom" i da je kuda god krene nastojao da se sprijatelji sa ljudima.

Njih dvojica su tog septembra išli na bluz festival na kom su upoznali neke tinejdžere koji su Jošiju dali kontakt još jednog japanskog učenika na razmeni.

Nekoliko nedelja kasnije, bili su pozvani na žurku za Noć veštica malo severoistočno od Baton Ruža, u gradu Sentral.

"Došli smo na žurku"

U subotu 17. oktobra, Holi i Dik otišli su u bioskop, a Joši i Veb zaputili su se na žurku. Joši se obukao kao Džon Travolta u filmu "Groznica subotnje večeri" - Veb kaže da je u tom periodu Joši gledao mnogo filmova sa Džonom Travoltom.

Veb se kostimirao u žrtvu saobraćajne nesreće, tako što je stavio kragnu za vrat koju je imao od povrede na bazenu ranije tog leta, sa nekoliko dodatnih zavoja za jači utisak.

Potom su krenuli da traže kuću u kojoj se održavala žurka.

- U nekom trenutku smo završili u jednoj ulici u kojoj smo videli kuću sa ukrasima za Noć veštica i troje kola na kolskom prilazu, a broj na njoj je bio 10311, dok je broj koji smo tražili bio 10131. Međutim, kada sam video broj, rekao sam, „Evo, stigli smo! - priča Veb.

Veb i Joši su kucali na vrata, ali niko nije otvorio. Zatim su videli kako neka žena otvara bočna vrata garaže i pogledava napolje, pre nego što im je zalupila vrata ispred nosa.

- Krenuli smo da se udaljavamo pomalo zbunjeno, a ja sam pošao niz ulicu, pitajući se da li to možda ipak nije prava kuća. Ali onda je neko otvorio vrata - bio je to Rodni Perz - kaže on.

Rodni Perz je bio tridesetogodišnji mesar u supermarketu. U ruci je držao revolver Magnum 44. Joši se ponovo okrenuo ka njemu.

- Jedva je čekao da stignemo na žurku i izgleda da nije shvatio da je [Perz] držao pištolj. Možda je mislio da je to nešto vezano za Noć veštica. Bio je vrlo gibak i živahan i otpevao je, žustro i bučno, „Došli smo na žurku! Došli smo na žurku", kaže Veb.

Perz je viknuo "Stoj!" ali delovalo je da ga Joši nije razumeo i nastavio je da se primiče ka njemu. Perz je pucao jednom, pogodio Jošija u grudi i zalupio vrata.

"Desila se strašna nesreća"

Na drugom kraju grada, Hejmejkerovi su upravo kretali iz bioskopa, pošto su pogledali !Poslednjeg Mohikanca".

- Dok smo odlazili iz bioskopa, rekla sam Diku da je divno što ova zemlja više nije tako nasilna - seća se Holi.

Dok su hodali ka kući, zapištao je Holin pejdžer i ona je pozvala taj broj. Bila je to policija. Policajac koji se javio na telefon joj je rekao da je Veb dobro, ali da Joši, čije ime je iskrivljeno izgovorio, nije.

Holi mu je rekla da će doći u bolnicu i da će se tamo naći sa policajcima.

- To nije neophodno - odgovorio je policajac.

Holi i Dik su odjurili u policijsku stanicu i našli Veba kako sedi sam, ne znajući šta se desilo sa njegovim prijateljem nakon što su ga kola hitne pomoći odvezla. Roditelji su mu saopštili vest.

- Prvo što je izgovorio bilo je: 'Jadna njegova majka'. To je bio početak cele ove priče koja je uništila život porodice Hatori - kaže Dik.

Jošijevi roditelji su ubrzo saznali vest od radnika u programu razmene učenika. Mieko, njegova majka, povukla se u dečiju sobu svog sina i plakala.

"Jedan od vaših komšija"

Dva dana nakon ubistva, Jošijevi roditelji doleteli su u Nju Orleans.

- Bila sam prestravljena. Trebalo je da se brinem o njihovom sinu, a on je ubijen - seća se Holi.

Međutim, kaže da su Mieko i Masa Hatori pokazivali isključivo zabrinutost za Hejmejkerove. "Prvo što je rekla Jošijeva majka bilo je: 'Kako je Veb?'."

Jošijevo ubistvo je preko noći postalo medijska vest širom sveta. U Japanu, gde su pištolji zabranjeni, ljudi su bili šokirani.

Masa i Mieko su odmah preduzeli korake i pokrenuli kampanju u Japanu da se zaustavi lak pristup vatrenom oružju u SAD.

- Pokrenuli smo peticiju nakon bdenja. Mieko je sastavila nacrt peticije za kampanju u avionu na putu iz Luizijane do Japana - kažu

S druge strane, suđenje Rodniju Perzu u Baton Ružu pretvorilo se u medijski cirkus. Policija je prvobitno pustila Perza bez optužbe, smatrajući da je imao pravo da puca na uljeza.

Međutim, nakon pritužbi guvernera Luizijane i japanskog konzula u Nju Orleansu, optužen je za ubistvo iz nehata.

Njegovi advokati veoma su se trudili da prikažu Perzovo ponašanje kao samoodbranu.

Govorili su da Perz "nije nikakav ubica", već samo "jedan od vaših komšija" koji je reagovao na !izuzetno neobičan način na koji se [Joši] kretao".

Takođe, Boni Perz, Rodnijeva žena, koja je prva otvorila vrata, izjavila je u sudu da ju je Joši uplašio i da je tražila od muža da "uzme pištolj".

Odbrana je uspela. U maju 1993. godine, Rodni Perz je oslobođen optužbi, nakon što je porota većala samo tri sata.

Masa Hatori je prisustvovao suđenju i slušao kako mu sina opisuju kao "hiperaktivnog japanskog učenika na razmeni koji je bio nekontrolisan i koji je mislio da je njegova uloga da plaši ljude."

Masa i njegova supruga ipak nisu bili obeshrabreni u svojim aktivističkim naporima u cilju kontrole oružja.

- Smatramo da je i sam Perz takođe žrtva Amerike. Činjenica da je Rodni Perz oslobođen nema veze sa našom kampanjom - izjavili su Masa i Mieko.

"Nekadašnji cimer Bila Klintona"

Peticija koju su pokrenuli Masa i Mieko hvatala je zamah. Naposletku, potpisalo ju je oko 1,7 miliona Japanaca.

Priča o Jošiju bila je nedeljama na svim naslovnim strana novina i glavna novost u televizijskim vestima. Dik Hejmejker je odlučio da sakuplja potpise u SAD i da tako pomogne porodici Hatori. Zahvaljujući tome, oko 150.000 potpisa stiglo je poštom.

- U suštini, posvetio je celu godinu toj peticiji. To je bilo pre imejla, pre interneta, Fejsbuka, bilo čega takvog, tako da je sve moralo da se radi preko telefona i običnom poštom" - kaže.

Dik se u potpunosti posvetio aktivističkom radu za kontrolu oružja.

- U početku sam se uneo u akciju oko peticije i ceo život posvetio tome. A onda sam se preusmerio ka Vašingtonu i ka nastojanju da dogovorim sastanak sa predsednikom. I konačno mi je uspelo - navodi.

U novembru 1993. godine, obe porodice bile su u Vašingtonu, u sklopu svojih kampanja.

Dik kaže da su ih svi prepoznavali, nakon pojavljivanja u sve tri jutarnje emisije velikih televizijskih kuća, kada su posle nekoliko meseci pokušaja uspeli da dostave poruku od Mieko porodičnom prijatelju koji je trenutno boravio u Beloj kući.

- Bio je to nekadašnji cimer Bila Klintona - seća se Dik.

Predsednik Klinton sastao se sa porodicama Hejmejker i Hatori u Ovalnoj sobi. "Osećali smo se dobrodošlo", kažu Mieko i Masa. "Verujemo da je razumeo naš stav. I on je želeo čvrste zakone o kontroli oružja."

Dve porodice su se složile da, uprkos podršci koju im je pružio na ličnoj osnovi, predsednik nije mogao previše da pomogne u praktičnom smislu.

Međutim, njihova kampanja imala je pozitivan uticaj na mere za kontrolu oružja koje su već bile predložene. Pored toga, tog meseca je bila 30. godišnjica atentata na predsednika Džona F. Kenedija, što je takođe pomoglo o ovom pitanju.

Predsednik Klinton potpisao je ukaz o proglašenju tog zakona samo nekoliko nedelja nakon što je upoznao porodice Hejmejker i Hatori.

Valter Mondejl, ambasador SAD u Japanu, otputovao je u Nagoju da upozna Mieko i Masu Hatori u decembru 1993. godine i dostavio im je primerak novog zakona.

Rekao im je da su imali „nesumnjiv uticaj na donošenje Brejdijevog zakona". Taj zakon je isprva predložen 1991. godine, ali nije stavljen na glasanje sve do nekoliko meseci nakon Jošijevog ubistva.

Narednog leta, u septembru 1994. godine, Kongres je doneo Zabranu vatrenog oružja na saveznom nivou, koja je podrazumevala desetogodišnju zabranu proizvodnje određenog poluautomatskog oružja za civilnu upotrebu.

Dik tvrdi da nisu imali nikakve veze sa donošenjem te zabrane, iako jesu „reklamirali" Brejdijev zakon pre nego što je ona doneta.

Brejdijev zakon za Mieko i Masu Hatori nije značio kraj borbe. Odlučili su da pokrenu građansku parnicu protiv Rodnija Perza, njegove žene Boni i osiguravajućeg društva kod kog su Perzovi osigurali kuću.

Stupili su u kontakt sa Čarlsom Murom, advokatom koji bio poznat po tome što uzima takve slučajeve - ranije se odrekao honorara nakon što je zastupao Engleskinju koju je kolima udario pijani vozač u Luizijani.

- Ponekad nešto radimo zato što želimo da učinimo pravu stvar. Još uvek me ljudi stalno zovu u vezi sa Jošijevim slučajem, iako je sada već prošlo, koliko, oko 25 godina? Nikada nisam ni očekivao da ću biti plaćen za taj slučaj. Mislio sam i da će osiguravajuće društvo odbiti da plati, zato što se radilo o namernoj radnji, a namerne radnje nisu pokrivene osiguranjem", kaže Mur u intervjuu preko telefona.

Mura je iznenadilo što je osiguravač ipak platio 100.000 dolara. Sudija Vilijam Braun je prisutnima u sudnici rekao da samoodbrana „nije prihvatljiva".

- Nema apsolutno nikakvog opravdanja ni argumenta da je ubistvo bilo neophodno da bi Rodni Perz spasio samog sebe - sudija Braun je dodao.

Međutim, Masa i Mieko Hatori nisu zadržali novac koji im je dosuđen. Umesto toga, ceo iznos su ostavili u SAD, za finansiranje mera za kontrolu oružja.

Mieko i Masa se i dalje bave aktivizmom, skoro tri decenije nakon što im je sin ubijen.

Među poslednjim aktivnostima koje su preduzeli bili su razgovor sa učenicima koji su preživeli masakr u srednjoj školi u Parklandu u februaru 2018. godine i učešće, radi pružanja podrške, u Maršu za život u martu 2018. godine.

Hejmejkerovi su takođe nastavili da učestvuju u sličnim aktivnostima. Tokom godina su donirali na stotine hiljada dolara organizacijama koje se bave kontrolom oružja, kao što je Koalicija za zaustavljanje nasilja vatrenim oružjem.

Ova organizacija je pomoću njihovog novca obrazovala radnu grupu koja je pomogla u sastavljanju zakona nazvanih „znak za uzbunu" jer omogućavaju, na osnovu sudske odluke, oduzimanje vatrenog oružja od ljudi za koje se smatra da predstavljaju opasnost za sebe ili za dru

Dik i Holi nedavno su u vidu zadužbine dali 500.000 dolara Dikovom fakultetu, Koledžu Karlton, za osnivanje fonda u znak sećanja na Jošihira Hatorija. Cilj fonda je pokrivanje troškova japanskih studenata koji studiraju na ovom fakultetu u Minesoti.

Hejmejkerovi više nisu toliko aktivni u kampanjama kao što su bili. Holi ima 74 godine i radi sa nepunim radnim vremenom u oblasti mentalnog zdravlja u javnim školama, a Dik ima 79 godina i u penziji je.

Oboje prate obnovljenu diskusiju u SAD o propisima koji se tiču oružja.

Sve je veoma drugačije", kaže Dik. „Održava se tako veliki broj događaja i u to je uključeno mnogo mladih ljudi, što je izuzetno važno. A na šta će sve to izaći na kraju, stvarno nemam pojma."

(Telegraf.rs/BBC na srpskom)