"Izašla sam iz karantina i normalno više nije normalno": Žena u jednoj rečenici opisala život u Kini

Foto: Tanjug/AP

Hoće li sve biti normalno nakon što se sve ovo završi? Mnogi, među kojima je i Devika Kopikar, kažu da verovatno neće. Ona je dve nedelje bila u karantinu u Kini i za CNN je opisala kako život izgleda sada.

Preporučujemo

Kopikar predaje psihologiju i engleski u Vuksiju u Kini, a ima iskustvo i kao predstavnica za štampu kongresmena Elajdže E. Kamingsa.

- Ako sam išta naučila nakon što sam izašla iz dvonedeljnog karantina u Kini je da jednostavno ne možete da obujete papuče i vratite se u život pre korone. Dolazim iz Vudbridža, Virdžinija, živim u Kini četiri godine. Putovala sam u Australiju i na Novi Zeland tokom Kineske nove godine kada sam čula da je korona virus buknuo u Vuhanu. Iz Ambasade SAD sam dobila nekoliko puta preporuke da Amerikanci napuste Kinu. Kako se bližio datum mog povratka, mnoge kolege su odlučile da se ne vračaju dok se virusno ludilo ne umiri - ispričala je ona.

Kako je rekla u karantinu je provela 14 dana, a vrata su bila zapečaćena jednostavnim papirom koji bi se pocepao da je ona izašla. Situaciju su nadgledale komšije.

- Da sam prekrila karantin, papir bi se raspao, što bi ukazalo na moje bekstvo. Sada sam bez karantina skoro 40 dana i život je daleko od normalnog - navela je ona.

Na dan "otpusta", pre nego što je otišla bilo gde, morala je da ode i da nadležnom odboru pokaže tablicu očitavanja dnevne temperature, a medicinski stručnjak koj je izmerio još jednom kako bi dobila potvrdu da je "slobodna i čista".

- Ovo me je kvalifikovalo za "zelenu kartu" koju sam morala da pokažem pre ulaska u bilo koju prodavnicu ili javni prevoz. Šifru nosim i dan danas, mada su zaštitari koji sede ispred mog stambenog kompleksa postali malo manje rigorozni u pogledu merenja temperature svaki put kad odem i dođem - napisala je ona za CNN.

Foto: Tanjug/AP

Prvi izlet nakon izlaska iz karantina bila je šetnja ulicom ispred stambenog kompleksa.

- Otprlike polovina prodavnica je bila otvorena, ostale su bile zatvorene i na njihovim prozorima se nalazili natpisi "Srećan Božić" i "Srećna godina pacova". Bila je to slika zamrznuta vremenom. Bila sam međutim uzbuđena što mogu da odem do prodavnice. Tokom karantina sam slala spisak namirnica školskoj kancelariji, a komšije su mi donosile hranu svaka tri dana. Sada sam mogla da uzmem šta sam htela, ali sam opet pogrešila jer su police uglavnom bile prazne - rekla je ona.

Prijatelji su joj kaže uglavnom bili u sopstvenim zemljama ili u karantinu tako da nikoga nije mogka da vidi, a niko nije mogao ni da joj dođe u goste jer to nije dozvoljeno.

- Iako sam izašla iz karantina i dalje sam bila u izolaciji. Čak ni dostava pice nije mogla da prođe kroz kapiju. Dobiti flaširanu vodu je takođe postao izazov. Počela sam da osećam da je jedina prednost što nisam u karantinu to što mogu sama da bacim smeće. U školi takođe, i dalje predajem online. Taman kad sam pomislila da može postati normalno, Kina je 28. marta zatvorila granice za većinu stranaca. Molim se za svoju majku na Floridi koja ima 82 godine i koja se suočava sa izolacijom - napisala je ona.

Proces "normalizacije" biće, kako kaže, veoma spor.

(N. Z.)