Nije život "preko grane" lak: Šta najviše nedostaje našim ljudima kad se dosele u Nemačku?
Kako se ljudi poreklom iz Srbije i regiona snalaze u Nemačkoj, šta im najviše nedostaje, kako se najbolje prilagoditi - otkriva Maja Vukmanić, psihoterapeutkinja i psihoanalitičarka iz Frankfurta, kod koje dolaze gastarbajteri kad imaju probleme
Poštovani čitaoci,
Molimo vas da se pridržavate sledećih pravila za pisanje komentara:
- Neophodno je navesti ime i e-mail adresu u poljima označenim zvezdicom, s tim da je zabranjeno ostavljanje lažnih podataka.
- Komentari koji sadrže psovke, uvrede, pretnje i govor mržnje na nacionalnoj, verskoj, rasnoj osnovi ili povodom nečije seksualne opredeljenosti neće biti objavljeni.
- Prilikom pisanja komentara vodite računa o pravopisnim i gramatičkim pravilima.
- Tekst komentara ograničen je na 1500 karaktera.
- Nije dozvoljeno postavljanje linkova odnosno promovisanje drugih sajtova kroz komentare, te će takve poruke biti označene kao spam, poput niza komentara istovetne sadržine.
- Komentari u kojima nam skrećete pažnju na propuste u tekstovima neće biti objavljeni, ali će biti prosleđeni urednicima, kao i oni u kojima nam ukazujete na neku pojavu u društvu, ali koji zahtevaju proveru.
- NAPOMENA: Komentari koji budu objavljeni predstavljaju privatno mišljenje autora komentara, to jest nisu stavovi redakcije Telegrafa.
<% message.text %>
Tesla
Već trideset godina citam jedno te isto, ovde nema cmakanja svaki dan i jedno drugom brateee desi brateee! Gadi mi se kada to čujem, nemakafenisanja i preteranog druženja kao dole, i šta na kraju bude, zalis se na prijatelja povalijo ti ženu ili sestru, ćerku! Ovde postoji druženje ito kako, sve u granicama normalnog, humora takodje svega takodje! Dodju ovamo i zuje godinama ne radeći ili rade ali svaki posao im smeta ili je teško! E pa lepo kući pa uzmeš pare od babe ili dede, čekaš da ti ujak da itd. Znam porodice koje je majka ili baba izdrzavala do smrti njene! A to sto idu kod psihijatra na razgovor radi toga što im fali druženje kao kod nas, odmah bi ih smestio u ludnicu do kraja života!
Totalno otudjenje
Recite mi, " kako je to kod nas"? Stranci, koji dodju u Srbiju, puni su hvale za Srbe, njihovu otvorenost, prijateljski stav, zelju da se druze, pomognu, a ja, koja sam citav zivot provela ovde, to ne osecam. Zivim u selu, u kome sam rodjena i u koje sam se vratila posle studija i uprkos dugogodisnjem trudu, nemam nikakve socijalne kontakte. Sve sam pokusala, ali "narodu se ne moze namesiti kolaca", iako sam i to, ali bukvalno, cinila i cinim. Pri tome, moji zahtevi nisu visoki, ne trazim idealne komsije i prijatelje, vec samo nekog sa kim bih mogla da progovorim, da ne onemim. Medjutim, ljude vise ne zanima da se druze, osim ako su sa nekim u poslovnoj, ili svalerskoj kombinaciji. Druzenje, bez interesa, ne postoji vise ni na selu. Kada prodjem ulicom, u bilo koje doba dana, ne vidjam vise narod koji sedi na klupi ispred kuca, ili sa komsijama na dvoristu, samo se kroz prozor uvece vide ljudi koji, pretvoreni u zombije, nepomicno sede pred TV aparatom, ili ekranom kompjutera. U vreme kada sam ja bila dete, nije bilo moguce da me ljudi koji zive u kucama pored moje ne poznaju, kao ni ja njih, a danas ja ne poznajem decu svojih komsija, ne znam ni kako izgledaju, jer ih ne vidjam. Ne postoji deo sveta gde bih bila usamljenija, nego sto vec jesam i verujem da to nije samo moj slucaj, vec svih ljudi koji nemaju svoju porodicu, ali i onih koji imaju svoje porodice, a u kojima clanovi zive kao skup samaca, svako zagledan u neki svoj ekran i tastaturu.
Joca
Ama bas nista, kad imas dobru lovu i dobro zaradjujes sve ti je dostupno i raspolozen si