Marijin sin preminuo u improvizovanom kampu za raseljena lica: Već mesecima žive pod otvorenim nebom

Šestočlana porodica je puna dva meseca spavala ispod plastične cerade po hladnom vremenu. Marija Lubija Kverakama Tanigama (22) držala je svoje novorođenče i dvoje male dece čvrsto uz sebe, pokušavajući da ih zagreje u hladnim noćima. Njen suprug i njihovo šestogodišnje dete ležali su kraj njih, na tankoj prostirci. To je jedino što ih je delilo od prljavog tla u Bogoti.

Starosedeoci Embere stigli su u prestonicu Kolumbije 2020. godine, tražeći spas od konflikta koji predugo traje. Bili su prinuđeni da napuste svoj dom, proterale su ih naoružane grupe iz regiona Čoko na zapadu zemlje. Pobegli su u grad koji se već dugo bori da pronađe smeštaj za porodice poput Marijinih.

Premeštali su ih iz socijalnih stanova na ulicu, pa natrag u stanove, pa opet na ulicu.

Očajni, i odlučni da prekinu ovaj krug pakla, vođe starosedelaca su još jednom tražile od vlasti da reše njihov problem. Krajem septembra stotine izmeštenih porodica marširalo je u Bogoti punih 14 sati, a potom su se smestili ispred Nacionalnog parka, u samom centru prestonice. Podigli su improvizovani kamp, poređali cerade između fontana, klupa i drveća.

Nadali su se da ovde neće biti neprimetni i da će ovaj vid protesta konačno naterati vlasti da reše njihov problem. Takva borba skupo ih je koštala.

Nakon dva meseca života pod otvorenim nebom, okružen dimom vatre na kojoj su kuvali, Marijin sin Jonkin, koji nije imao ni pune dve godine se razboleo. Prvo je dobio dijareju i počeo je da povraća. Onda je postao malaksao i jedva je disao.

Hitna pomoć ga je prevezla u obližnju bolnicu, ali je već bilo prekasno. Mališanu je stalo srce. Lekari kažu da je neuhranjeni mališan bio dehidrirao i da ga je stomačni virus dotukao.

- Smrt malog Jonkina može se opisati u samo jednoj reči - arogancija - kaže Hair Montanjez, vođa koja predstavlja zajednicu starosedelaca koji borave u parku.

On kaže da je arogantna vlada želela da ignoriše problem starosedelaca i da ga učini nevidljivim.

Za lidere zajednice starosedelaca, smrt ovog mališana pokazuje koliko je vlada zanemarila one kojima je obećala pomoć. Lokalni zdravstveni zvaničnici kažu da je ovo posledica odluke zajednice da ne prihvati ponudu vlasti da ih prebace u bezbednije okruženje. Prema rečima gradskih čelnika, samo deset dana pre nego što je mali Jonkin preminuo, lideri zajednice starosedelaca nisu dozvolili da timovi lekara uđu u park. Lideri zajednice ovo negiraju.

Dečak preminuo nedaleko od bolnice

Smrt malog Jonkina, koja se dogodila nedaleko od najveće bolnice u Bogoti, i kao posledica bolesti koja je mogla da bude izlečena, postala je simbol borbe da se reši kriza interno raseljenih lica, koja se pet godina nakon mirovnog sporazuma u ​​zemlji samo pogoršava.

Stotine porodica i dalje živi u parku. Lideri zajednice odbili su ponudu vlasti da porodice premeste u prihvatilišta na obodu Bogote. Oni traže stalni kolektivni smeštaj, i pomoć vlade da se bezbedno vrate na svoja ognjišta.

I dok dve strane pokušavaju da postignu dogovor, deca se razboljevaju. Svakog dana u bolnicu bude prebačno po troje, četvoro mališana. Većina njih nema ni dve godine. Mnogi roditelji, koji su navikli da se leče kod narodnih iscelitelja, ne žele da njihovu decu leče lekari. Ne veruju im.

Embere već dugo ne veruju ni u institucije, jer država već dugo ne uspeva njihovim zajednicama da obezbedi zdravstvenu negu, redovno snabdevanje hranom i bezbednost na njihovoj teritoriji.

Porodice koje su izmeštene zbog decenija dugog konflikta u državi imaju pravu na odštetu i restituciju po zakonu, te pravo na obrazovanje, lečenje, smeštaj, zaposlenje i drugo. Međutim, mnoge porodice nisu dobile nikakvu pomoć od države.

Osam od deset porodica koje su proterane sa svojih ognjišta u Kolumbiji živi u siromaštvu, pokazuju podaci organizacija koje se bave njihovim problemima. Četiri od deset porodica ne može sebi da priušti tri obroka dnevno otkako je počela pandemija korona virusa.

Jedna od tih porodica je i Marijina. Otkako žive u parku, zavise od donacija. U danima uoči Jonkinove smrti jedva da su imali i jedan obrok dnevno. Uglavnom su jeli pirinač i krompir.

Lekari koji su pregledali decu u parku su poslednji put pregledali Jonkina 17. novembra. Mališan nije pokazivao znake bolesti, tvrdi lekar koji ga je pregledao.

Narednih deset dana lideri zajednice nisu dozvoljavali lekarima da uđu u park. Idući put je lekar čuo nešto o Jonkinu 28. novembra - rekli su mu da dečak umire.

- To je bila tragedija na koju smo upozoravali da može da se dogodi. Mogla je da bude izbegnuta da su nas pustili da uđemo u park, da smo samo znali stanje dan ranije - kaže Danijel Kamačo, zamenik gradskog sekretara.

On kaže da su deca bila izložena nehumanim uslovima, koji su loše uticali na njihovo zdravlje.

Dan nakon smrti dečaka lekari su utvrdili da Jonkinov mlađi brat Mesi, koji ima samo 3 meseca, takođe ima poteškoća sa disanjem. Beba je i ranije bila u bolnici zbog respiratornih problema, i njegovo zdravstveno stanje se naglo pogoršavalo. Međutim, roditelji nisu želeli da ga vrate u bolnicu gde je dan ranije njihov drugi sin proglašen mrtvim.

Lekar je insistirao da roditelji odobre da beba bude prebačena u bolnicu. Tada je lider zajednice oteo dete iz Marijinog naručja i otrčao sa njim do kola hitne pomoći. Dečak je u bolnici nedeljama.

Pre nekoliko dana Marija je stajala uplakana u Nacionalnom parku, sa papirom u ruci. Obaveštena je da će Mesi uskoro biti pušten iz bolnice i da će brigu o njemu preuzeti Centar za socijalni rad.

Marija je već jedno dete izgubila zbog bolesti. Ne želi da izgubi drugo zbog države.

Odjurila je kod vođa zajednica, kojih je sad u parku više od 15. Svi govore različitim jezicima. Oni su je uveravali da neće izgubiti dete. Država ne može da preuzme brigu o deci starosedelaca, dokle god im ljudska prava nisu ugrožena. Međutim, to nije umirilo Mariju.

Nekoliko dana kasnije u park je stigla i porodica Marijinog supruga. U grupi je bila i njena snajka, koja je u naručju držala bebu. Marija je grčevito zagrlila nemoćno dete, koje je mnogo podseća na njenog sina Mesija. Nije želela da ispusti dete iz ruku.

Vođe zajednica su je okružile i pokušavale su da joj objasne šta treba da učini da bi joj vratili Mesija. Vlasti su odlučile da park nije bezbedno mesto za bebu, zbog čega su Mariji i njenoj deci obezbedili hotelsku sobu, u kojoj će beba primati preko potreban kiseonik do oporavka.

- To je bio jedini način, inače joj nikad ne bi dali dete - tvrdi Montanjez.

Marija nije želela da ode u hotel. Veruje da kiseonik ne pomaže njenom sinu. Od rođenja je u bolnici bio već tri puta.

- Juče su hteli da ga odvedu radnici Centra za socijalni rad. Hteli su da mi ga uzmu, nisam im dala - kaže besno Marija.

Na kraju je pristala da ode u hotel, kada su joj iz bolnice potvrdili da kiseonik čeka u sobi. Posle par sati dobila je novi poziv iz bolnice, javili su joj da se Mesijevo stanje pogoršalo.

Odjurila je iz parka u bolnicu, gde su je ispred čekala dva lekara. Rekli su joj da će bebu morati da prebace u drugu bolnicu, nekom novom lekaru, kojem Marija takođe ne veruje.

U očaju se naslonila na vrata bolnice.

Nije poznato kada će i kako vlasti u Kolumbiji rešiti problem interno raseljenih lica. Nije poznato ni šta će se dogoditi sa brojnim porodicama koje već mesecima kampuju u parku.

U Kolumbiji ima oko 5 miliona interno raseljenih ljudi. Gore brojke beleže samo Sirija i Kongo. Gotovo 83.000 ljudi je raseljeno od januara do novembra prošle godine, što je skok za 169 odsto u odnosu na isti period 2020. godine, i to je ujedno najveći broj raseljenih otkako su vlasti potpisale istorijski mirovni sporazum sa Revolucionarnim snagama Kolumbije. Skoro 23 odsto njih su starosedeoci, a gotovo 10.000 je proterano iz Čokoa, koje je rodno mesto Embera.

(Telegraf.rs)