Ljubica Vasić: Identitetski aspekti kulturološkog suvereniteta u modernizaciji Dalekog istoka

Foto: Profimedia/Tibor Bognar/Alamy

Ekonomska doktrina neoliberalizma o sveprisutnoj ulozi slobodnog tržišta u organizovanju privrednog života predstavljala je inicijalnu kapislu za lansiranje pojma globalizacije u svetsku orbitu. Tako je, na primer, socijalizam doživeo svoj neuspeh prevashodno zbog toga što njegova samoupravljačka priroda nije dozvoljavala preoblikovanje na način koje je diktiralo tržište, jer „administrativni uticaj na organizovanje privrednog života uvek je bio jačeg intenziteta i dometa od uticaja tržišta“. (Dašić 2003: 193)

Usled nepostojanja jasno definisanog plana, kako političkog tako i ekonomskog, dolazi do potrebe jačanja koncepta kosmopolitizma kao drevne filozofske ideje koja je „mutirala u kosmopolitizam koji je promovisan kao Kantovo obećanje večnog mira… Uprkos ovome, mnoge sumnje nisu rešene… Dve stotine godina društvene teorije i tri glavna kontinentna misli uopšte ne ulaze u anale zakona različitih mislioca poput Hegela, Marksa.“ (Vasić 2019: 52)

Najbolje vreme da se demistifikuje ideologija je onda kada ona dospe u krizu. Naime, nacionalni identitet čuva kulturni identitet i obratno, i ne postoji „nacija u istoriji koja je postigla važan stepen nacionalnog identiteta bez pokazivanja, razvoja i potvrđivanja svog kulturnog identiteta“. (Vasić 2019: 48)

Prema mišljenju današnjih politikologa i istraživača iz oblasti društvenih nauka razvoj političke misli i modernizacija društva izazvana upravo razvojem političke misli predstavlja jedan od savremenih oblika organizovanja društva. Ova ideja nije nova iako se o njoj raspravlja u stručnim, naučnim krugovima tek nakon sredine prošloga veka. Tumačeći stavove Patrika Smita u njegovom delu Japan: Reinterpretacija i Noburu Jošimure Demistifikacija poslovnog ponašanja u Japanu, američki pisac Robert Dž. Kroford (1998, Reinterpreting the Japanese Economic Miracle) došao je do zaključka da je kraj hladnog rata imao za „posledicu“ da se jedno nadasve uvreženo shvatanje Japana i njegove kulture prevaziđe i da ono dobije nove oblike tumačenja na svetskoj sceni. Do tada, a i nakon tog perioda pa do dana današnjeg, mnogi svetski naučnici prikazali su i prikazuju Japan kao zemlju harmonije i jakog sistema vrednosti koji su proistekli kao rezultat napornog rada i dugoročne vizije, prevashodno. (Kroford 1998)

Preduslovi modernizacije

U poređenju sa istorijskim razvojem zapadnih zemalja, može da se kaže da je Japan vešto apsorbovao mnogobrojne spoljne uticaje i pozitivno ih koristio u svrhu svog sopstvenog razvoja. Važno je istaći da je Japan zadržao svoj nacionalni identitet tokom ovog procesa, iako su današnji Japan i Japan iz prošlih vremena potpuno različiti po svom spoljašnjem izgledu. Japanski istraživač Keniči Ono (2016: 4) primetio je da japansko društvo predstavlja jednu višeslojnu strukturu gde stari i novi društveni konstrukti neometano koegzistiraju pri čemu njihove razlike mogu da isplivaju na površinu u zavisnosti od trenutnih političkih i ekonomskih okolnosti.

Kitaoka Šiniči, japanski diplomata, predsednik Međunarodnog Univerziteta u Japanu i profesor Emeritus na Univerzitetu u Japanu, u svojoj knjizi The Political History of Modern Japan – Foreign Relations and Domestic Politics, između ostalog ističe da formiranje moderne države u Japanu počinje njenim susretom sa Zapadom u periodu bakumacu. (Šiniči: 2018: xvii) Šiniči je uvideo da je Japan, iako suočen sa stranim pretnjama sredinom 1850-ih, razvio novu upravljačku strukturu koja je umela da se nosi sa tim pretnjama. Na taj način Japan je postepeno uticao na međunarodno okruženje. (Shinichi 2018: xvii)

Kao diplomata, Šiniči je primetio da su promene unutar međunarodne zajednice, ali i promene u rekonstruisanju domaćih političkih struktura, popularna tema u modernoj japanskoj političkoj istoriji i kao takva do dana današnjeg privlači pažnju politikologa, diplomata i naučnih radnika u oblasti društvenih nauka (Šiniči 2018: xviii). Da je Japan bio velika sila, recimo poput Sjedinjenih Američkih Država, verovatno bi bio manje izložen uticaju spoljnih faktora na svoj društveni, ekonomski i politički razvoj. Šiniči opet smatra da u slučaju da je Japan manja zemlja na njega bi bio izvršen pritisak na koji ne bi mogao adekvatno da reaguje. (Šiniči) 2018: xviii) U ovom kontekstu moglo bi da se kaže da je Japan dovoljno velika zemlja spremna da se suoči sa izazovima kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu. I Kroford je primetio da je japanska ekonomija napredovala iz razloga uslovljenih političkim razvojem i istorijskim okolnostima. Naime, ekonomija je bila dovoljno mala da ne izazove, uslovno rečeno, međunarodnu pažnju u smislu konkurentnosti na tržištu, a stopa rasta bila je dovoljna da umiri inače nezadovoljnu radnu snagu.

Politikolog Viktor Teo u svojoj knjizi Japan’s Arduous Rejuvenation as a Global Power. Democratic Resilience and the US-China Challenge ispituje istorijske korene japanske ideje o revitalizaciji društva i pronalazi odgovore na svoja pitanja u okviru japanskog filozofskog i političkog načina ramišljanja koji datira od davnina. Teo tako iznosi argument da danas ne bi bilo moguće da se razumeju nijanse u japanskoj spoljnoj politici bez pažljivog izučavanja odnosa između Japana i Kine, s jedne, i Japana i Zapada, s druge strane (Teo 2019: 26). Teo tvrdi da je od kraja petnaestog veka glavna zemlja od koje je Japan strepeo, u strateškom smislu, bila Kina, uprkos nekim drugačijim stavovima (Teo 2019: 27). Preusmeravajući svoju analizu na savremenija dešavanja u istoriji, Teo je utabao put ispitivanju „razmatranja ideje o „abnormalnom” Japanu kao protivtezi tradicionalnom, filozofskom političkom mišljenju uvreženom među japanskom elitom“ (Teo 2019: 27). Time Teo ukazuje na osnovne postavke japanskog posleratnog konzervativizma.

Tako Brajan Plet (2003) u svom eseju “Why did Japan Succeed and China Fail? And Isn’t Modernization the Same Thing as Westernization?” između ostalog, kaže da nakon sukoba između istočne Azije i evropskog imperijalizma sredinom devetnaestog veka, u naredne dve decenije i u Japanu i u Kini može da se uoči širok spektar ideja o tome kako odgovoriti na neku novu spoljnu pretnju. Plet je zapazio da su neki kritičari odbacili postojanje bilo kakve pretnje. Ostali su odgovorili neprijateljskim stavom prema Zapadu. Bilo je i „onih koji su izrazili potrebu da usvoje zapadnu tehnologiju uz očuvanje azijskog duha. Neki su želeli da usvoje ne samo tehnologiju već i da uspostave društvene i političke institucije i, u određenoj meri, da ojačaju sistem kulturnih vrednosti“. Posmatrano sa stanovišta istraživanja različitih istoričara, istorijska analiza ukazuje na to da nalaženje kredibilnog izvora uticaja na politički i društveni razvoj Japana nije bio nimalo lak zadatak. Celokupni proces modernizacije, iz današnje perspektive gledano, uključujući i političku dimenziju tog procesa, proučavan je češće i na sistematičniji način u nerazvijenim nego u razvijenim oblastima Japana. Takve studije su svakako korisne, ali takođe ne pružaju potpune izveštaje o procesu moderizacije.

Tumačenja istraživača i teoretičara su različita. Kada se ima u vidu erozija tradicije u Japanu, sa današnje tačke gledišta posmatrano, ona je daleko manja nego u poređenju sa erozijom tradicije u zapadnim zemljama. Međutim, fleksibilnost japanske industrije, a u poslednje vreme i njegove spoljne politike, garant su stabilnosti ove zemlje i njegove otpornosti na uticaje spoljnih faktora. U svojoj knjizi Japan. Tradicija i suverenost, Vladimir Devide primećuje da novo i staro, tradicionalno i moderno, recimo Tokijski toranj i stari budistički hramovi u savremenom Japanu, ne samo da koegzistiraju prostorno i vremenski već jedni druge dopunjuju, nalik na mozaik. (Devide 1978: 220-221) S druge strane, prema Pletu, sličnosti u samom pristupu procesu modernizacije u Japanu i Kini nestale su nakon obnove Japana 1868. godine u periodu Meiđi, kada su japanski lideri počeli da grade modernu državu zasnovanu na zapadnim modelima.

Trebalo bi napomenuti da se moderna istorija Japana može podeliti na četiri perioda: period Tokugava (1600-1898), zatim rani period Meiđi (1868-1890), period od 1890-1945., i period od 1945. godine koji se može nazvati periodom savremenog Japana sa sprovedenim demokratskim društvenim reformama, stabilnim političkim sistemom, ekonomskim razvojem u šezdestim i sedamdesetim decenijama praćenim političkom nestabilnošću tokom devedestih godina prošloga veka. Ovde bi mogla da se napravi mala digresija u kontekstu pojašnjenja važnosti Japana kao zemlje koja je umela da pronađe razvnotežu između očuvanja svoje kulture i tehnološkog razvoja koji je proces modernizacije nametao. Naime, Acuko Vatanabe u svojoj studiji Japanese Geopolitics and the Western Imagination, između ostalog primetio je da je „posebnost Japana naime jedno geopolitičko pitanje ukoliko se posmatra sa aspekta geografije“. (Vatanabe 2019: 2) Prava japanska „smelost“ (Hopf 2018: 687-711) ogleda se u tome da Japan nigde ne pripada, ali se nalazi na razmeđi Istoka i Zapada. Evolucija kaleidoskopskog japanskog društvenog identiteta dogodila se, možda paradoksalno, paralelno sa globalnim širenjem zapadnjačkog pristupa naučno-istraživačkom radu od osamnaestog veka, s jedne, i sa regresijom geografske percepcije koja ga prati, s druge strane. Kao reakciju na uticaj Zapada, Japan, koji se čvrsto držao izolacionističke politike, kako je to primetio Vatanabe, uspostavio je prvu modernu nacionalnu državu koja se geografski nije nalazila na Zapadu. (Vatanabe 2019: 2)

U kratkom pregledu Moderne istorije Japana primećuje se da su novi lideri pažljivo proučavali političke, ekonomske i socijalne institucije zapadnih sila te su selektivno usvajali one koje su odgovarale njihovoj svrsi. Naime, 1889. godine usvojen je ustav kojim je uspostavljena parlamentarna vlada, s tim što je ustav prepušten caru na volju, a ne narodu. Administrativna vlast takođe je vladala u ime cara. Došlo je do izjednačavanja klasnog sistema, tako da su samuraji i njihovi gospodari izgubili svoje feudalne privilegije, dok je uloga trgovaca, ranije prezrenih kao glavnih profitera, počela da se poštuje. Usvajanje novih zapadnih tehnologija dovelo je do ekspanzije industrijske produktivnosti. Uvedeno je obavezno obrazovanje, sa posebnim akcentom na usađivanje društvenih vrednosti kod celokupnog japanskog stanovništva. (Ibid)

Brajan Plet (2003) smatra da kada se kritičari i istraživači prvi put susretnu sa istočnom Azijom na svom putovanju kroz polje svetske istorije, oni je uglavnom proučavaju kao jednu od glavnih civilizacija predmodernog sveta. Taj „civilizacijski“ pristup zapravo predstavlja prikaz onoga kakva je bila istočna Azija pre njenog sudbonosnog susreta sa modernim zapadnjačkim imperijalizmom. Diplomata David Dašić (2003: 216) smatra da jačanje i potvrđivanje kulturnih i nacionalnih identiteta svakog naroda predstavlja svojevrstan oblik suprotstavljanja nametanju novih oblika kulture koji bi zamenili izvorni, a koji sa sobom nosi proces globalizacije, ukoliko nije shvaćena na način koji bi pomogao smanjivanju jaza među nacijama, a u cilju jačanja kulturnog i nacionalnog identiteta. Koliko god se ova konstatacija činila kao paradoks, uz očuvanje kulturnog identiteta proces globalizacije imao bi drugačiju konotaciju od one koja se koristi u određenim naučnim i političkim krugovima današnjice. Moglo bi da se kaže da je čitav proces globalizacije obojen jednim paradoksom. Dakle, s jedne strane postoji „rastuća potreba za individualizmom u modernom društvu, ali i frustracija zbog nedostatka bezbednosti koja proističe iz manjkavosti u samom društvenom sistemu odnosno u društvenim strukturama. Prema tome, restauracija tradicije i jačanje etničke nacionalnosti ne treba da budu iznenađenje, što je suprotno očekivanjima teorije modernizacije“ (Vasić 2019: 50).

Japanski društveni i ekonomski razvoj kroz istoriju stalno se nalazio između kulturnog i tehnološkog jaza koji je bio više izražen u Japanu nego kod nekih drugih razvijenijih zemalja (na primer, u odnosu na kinesko carstvo ili zapadne zemlje). Ova vrsta slabosti, uslovno rečeno, učinila je japansku vladajuću klasu istovremeno i ofanzivnom i defanzivnom, a sve što je preuzeto od drugih zemalja prilagođavano je u tom smislu da pomogne prosperitetu Japana i njegovoj odbrani.

Značaj istorije za kulturni i ideološki razvoj

Nakon proučavanja istočne Azije i drugih zapadnjačkih civilizacija, kritičari i istraživači koji se bave izučavanjem svetske istorije nastavljaju da ispituju uspon Zapada, fokusirajući se na razne promene koje je taj uspon sa sobom nosio. Ovde se ima prevashodno u vidu revolucija u oblasti nauke, ali i industrijalizacija zahvaljujući kojoj je Zapad i postao savremen i moćan.

Ono što je značajno napomenuti, a što je Plet (2003) zabeležio u svom eseju jeste to da nakon susreta sa istočnjačkim civilizacijama, koje izgledaju manje ili više nepromenljivo, istraživači nastavljaju da proučavaju Zapad u periodu kada je on prolazio kroz revolucionarne istorijske promene. Ovim se podržava teza pojedinih kritičara da Zapad karakterišu istorijske promene, dok ostatak sveta ostaje nepromenjen. Radi potrebe da se o Japanu što više izučava i piše, shvatanju njegove snage i njegovog istorijskog razvoja suočenim sa mnogim izazovima treba spomenuti da u predgovoru svojoj knjizi Japan iznutra Ilja Musulin kaže da veći broj knjiga o Japanu u Srbiji „predstavlja prepričavanje, razrađivanje i ponavljanje odavno poznatih tema o samurajima, gejšama i japanskom Zen budizmu, često preuzetih sa engleskog jezika od američkih i britanskih autora… Višedecenijsko ponavljanje istih tema o Japanu doprinelo je i stvaranju uvreženih stereotipa o toj zemlji i njenim stanovnicima“ (Musulin 2014: 7).

Nobutaka Ike je u svom eseju “War and Modernization” rekao da bi „izgledalo u retrospektivi da je tema koja se stalno ponavljala u epohi između 1868-1945. godine bio rat, bilo kao stvarni čin ili priprema za njega… Određeni stavovi vode ka neutemeljenom zaključku da je rat predstavljao integralni deo procesa modernizacije Japana.“ (Ike 1968: 189) S tim u vezi, Musulin (2014: 7), i mnogi drugi, u više navrata ističu ulogu mladih u interpretiranju procesa obnove Japana i njihovom shvatanju tog preporoda sa aspekta istorijskih i kulturoloških dešavanja. Tako i Plet smatra da je proces centralizacije u Japanu uključivao integraciju običnih ljudi u institucije moderne države, i negovanje ličnog i kolektivnog identiteta. Zajedno, ti napori da se uspešno sprovede centralizacija učinili su Japan nacionalnom državom, čija se snaga temeljila na kolektivnoj snazi pojedinaca koji su verovali da daju svoj doprinos izgradnji budućnosti svoje zemlje. Isto tako treba reći da se ovaj dalekosežan proces centralizacije nije dešavao nezavisno od uticaja Zapada.

Nobutaka Ike (1968: 190) je uvideo da je pored izazova da se sačuva društvena koherentnost koja se ticala važnih ekonomskih i političkih pitanja postojao i izazov koji se odnosio na odbranu zemlje od spoljnih neprijatelja. Zabrinutost za nacionalnu bezbednost može delimično da se objasni raspoloženjem koje je preovladavalo na međunarodnoj sceni. Činjenica je da je Japan bio primoran da napusti svoju politiku izolacionizma, dok je uticaj te politike još uvek bio svež u sećanju vladara iz perioda Meiđi. Mnogi Japanci su takođe bili svesni da je Kina pretrpela poražavajuće poraze od strane zapadnih sila. Iz tih razloga, zaključuje Ike, vladari iz perioda Meiđi, zazirući od pretenzija Evropljana ka stvaranju novih kolonija u Aziji i Africi, posmatrali su međunarodno okruženje kao u osnovi jedno nadasve neprijateljsko okruženje. (Ike 1968: 190) S obzirom na ovakav stav prema ostatku sveta, razumljivo je da je elita iz perioda Meiđi kao visok prioritet označila stvaranje moderne vojske po uzoru na zapadne sile. Godine 1870. doneta je „odluka o formiranju nove vojske prema francuskom modelu, dok se mornarica oblikovala prema britanskom“. (Ike 1968: 190) Plet (2003) je primetio da su mnoge institucionalne reforme koje je Meiđi vlada sprovela školstvu i vojsci zaista bile utemljene na zapadnim modelima.

U bilo kojoj zemlji, istorija se odvija kroz interakciju između domaćih i stranih faktora. Kada je reč o obnovi Japana, kao što se iz gore navedenog može primetiti, posebno se ističe ovaj aspekt sistemske interakcije, i to kroz procese „vesternizacije“ (izraz koji u svom eseju koristi Plet (2003)) i proces modernizacije. Uistinu, japanska modernizacija započela je susretom sa moćnim Zapadom u 19. veku. Ono je ukazivao na to da put japanske industrijalizacije može da se tumači i kao rezultat inostranog uticaja na različite domaće društvene faktore, uključujući vladu, preduzeća, zajednice i pojedince. (Ohno 2006: 2) Proces globalizacije i posledično stvaranje multipolarnog sveta, doprinelo je sagledavanju načina razvoja određenih svetskih sila, u ovom slučaju Japana, kao dinamičku interakciju dva odvojena sistema, domaćeg i inostranog.

Japan i modernizacija

Japan je egzaktan primer onoga što je postalo poznato kao jaka ekonomska država i mnoge njegove ekonomske prakse su danas poznate širom sveta. Većim delom dvadesetog veka zemlja je preusmeravala svoje ciljeve u korist sustizanja, možda čak i nadmašivanja američke ekonomije. Revizionistički kritičari pravilno su naglasili ulogu koju je japanska vlada kao važan stub procesa modernizacije upravo imala u postizanju tih ciljeva, ali su zanemarili druga dva stuba japanskog uspeha a to su: velike kompanije i obrazovana radna snaga. Snaga sva tri stuba potvrđivala se upravo na neobično usmerenoj strategiji društvenog razvoja koja je generisala impresivnu ekonomsku efikasnost. Tako Kroford (1998), oslanjajući se na Smita i Jošimuru, smatra da je ključni element japanskog uspeha bio keirecu i da su udruživanjem u keirecu, pojedinačne kompanije stekle finansijsku snagu koja im je omogućavala da nadmaše strane ali i domaće rivale. Misija ovih kompanija bila je da steknu tržišni udeo, a ne da akumuliraju kratkoročnu dobit.

Plet primećuje da se zapad definiše svojim unutrašnjim kapacitetom koji mu omogućava da postane moderan. Nasuprot tome, Aziji nedostaje taj kapacitet. Da bi postala moderna, Azija je trebalo da se razlikuje od onoga što ona jeste i što je oduvek i bila. Mora da napusti svoje prirodno, nepromenljivo stanje, koje se obično naziva „tradicija“, i da sledi putanju Zapada. Keniči Ono (2006: 2) dolazi do zaključka da je domaće društvo osnova u koje se uvode elementi iz inostranih društvenih sistema. Svako društvo ima jedinstvene karakteristike koje odražavaju njegovu istoriju. Postojeće institucije u tom društvu su međusobno zavisne i čine kompaktnu celinu. Domaća društva imaju svoje mehanizme unutrašnje evolucije i u određenim periodima mogu se razvijati uglavnom delovanjem unutrašnjih sila. Prema Onu, takva evolucija je obično spora. Međutim, Ono primećuje da kada je izložena jakim stranim uticajima, društvena ravnoteža se iznenada naruši i zemlja se izbaci iz svog prethodno određenog kursa. Ako je domaći odgovor na strane izazove zadovoljavajući, društvo će započeti novu dinamičnu evoluciju, a ako je odgovor slab ili nedosledan, društvo može da bude destabilizovano ili čak uništeno pod uticajem strane dominacije.

Ukoliko pođemo od pretpostavke da mnoge zemlje slede istorijski put kojim je išla Evropa, onda smo skloni da mislimo da ono što je važno za evropsku istoriju treba da bude podjednako važno za istraživanje istorija nezapadnih društava. Proučavanje nezapadnih zemalja postaje neka vrsta vežbe u ispisivanju njihove istorije. Plet je primetio da ovakva metodologija u procesu izučavanja istorije može da nas spreči da istoriju drugih zemalja sagledamo kroz prizmu njihovog razvoja. Štaviše, prema njegovom mišljenju, ta metodologija ima tendenciju da idealizuje i previše pojednostavljuje evropsku i američku istoriju, čineći tako da iskustvo Zapada deluje mnogo jednostavnije nego što ono zapravo jeste.

Proces globalizacije karakterističan za početak dvadesetog veka, doveo je do toga da se u prvom planu umesto tradicionalnih i političkih nađu ekonomski prioriteti. To je dodatno uticalo na to da „najrazvijenije zemlje, koje svoju moć temelje na ekonomskoj superiornosti, vojnoj nadmoći i nadmoći u domenu proizvodnje, svoje političke prioritete sve više prebacuju i vezuju za ekonomsku sferu, nastojeći da svoje interese realizuju, pored ostalog, i snažnim diplomatskim ekonomskim angažmanom.“ Dašić (2003: 55) je zabeležio da je ekonomska diplomatija imala veoma značajnu ulogu u usvajanju i prenošenju pomenutih vrednosti, a konkretno u slučaju Japana, prioriteti „ekonomske diplomatije su ekspanzija izvoza i prodor na nova tržištva, uz naglašenu centralizaciju i efikasnu koordinaciju diplomatskih aktivnosti. Japan posebnu pažnju posvećuje ekonomskoj saradnji sa zemljama u neposrednom okruženju.“ Kao što je već bilo reči, Japan je bio primoran da napusti tradicionalnu politiku izolacionizma sredinom devetnaestog veka. Profesor Marujama Masao (1963: 140) je tvrdio da je japansko rukovodstvo smatralo da je njihovo sopstveno društvo sastavljeno od hijerarhije nejednakih klasa, pa je isto to rukovodstvo smatralo da međunarodna zajednica ima sličnu strukturu. Masao navodi da „prema tome, ukoliko je nacionalna hijerarhija preslikana na međunarodnu scenu, međunarodni problemi u tom slučaju mogu da se svedu na stav: osvojiti ili biti osvojen“.

Istraživači, kritičari i akademici trebalo bi da skrenu pažnju na činjenicu da se Japan borio sa sličnim izazovima. Nakon širenja evropskog imperijalizma u istočnoj Aziji sredinom 19. veka „Japan se intenzivno bavio pitanjem toga da li bi mogao da postane moderan“ (Plet 2003). Takva rasprava nužno je uključivala pokušaj razlikovanja „modernog“ od „zapadnog“. Obično su kritičari razliku između ta dva pojma pravili tako što su naglašavali razliku između materijalnog i duhovnog, odnosno kulturnog, ističući da Azija može „da postane moderna u pogledu tehnologije i reformi institucija uz zadržavanje kulturne ili duhovne autentičnosti ukorenjene u tradiciji,“ u čemu je Japan, prema Pletovom (2003) mišljenju, i uspeo.

Zaključak

Tokom svoje istorije Japan je prolazio kroz razdoblja u kojima su se smenjivala relativno mirna unutrašnja evolucija i periodi dinamičnih promena pod snažnim spoljnim uticajima. (Ono 2006: 3) Teoretski posmatrano, društvene i ekonomske reforme jedne zemlje mogu da budu motivisane od strane nekog spoljašnjeg faktora. U današnje doba, međutim, postalo je gotovo nemoguće postići zdrav i održiv razvoj bez efikasnog integrisanja zemlje u globalni sistem. Prema tome, ekonomski razvoj (zemlje) može da se odnosi na „modernizaciju društva kroz unapređivanje trgovine i jačanje industrijalizacije“. (Ono 2006: 3)

Filozofi, sociolozi, ekonomisti, politikolozi, s jedne strane, posmatraju napredak tehnologije kao napredak u svim sferama društvenog života, dok, s druge strane ima i onih među njima koji u napretku vide nihilizam i dekadenciju prethodno uspostavljenog sistema vrednosti. Dakle, i Devide (1978: 219) primećuje da je „Japan pre više od jednoga veka bio prinuđen da otvori vrata uticaju Zapada i da uz pomoć ljudi odanih svojoj zemlji od te tada još uvek mahom feudalne zemlje stvori modernu državu. Posmatrano sa ove tačke gledišta, Japanci su po mnogo čemu prestigli svoje zapadne učitelje“. Ono što je ključno spomenuti jeste da učeni ljudi tretiraju „modernizaciju“ i „modernost“ kao koncepte, kao istorijski srodne ideje koje se mogu kritički ispitati. Bilo je i onih koji su delili mišljenje da to nisu bili pojmovi koji su mogli da se tumače kao datost sama po sebi već da su predstavljali opise stvarnosti. Japan je najvećim delom inkorporirao ovo gledište u svoju kulturu, iako ga je to dovodilo u inferioran položaj u odnosu na Zapad.

Plet (2003) je zapazio da su za sve uključene društvene faktore modernizacija i vesternizacija bile neraskidivo povezane, iako se Japan snažno borio da pronađe način kako da postigne prvo bez potonjeg. Međutim, oslanjajući se na mnoge studije i analize, Plet skreće pažnju na to da bi trebalo da spoznamo da su se ideje o procesu modernizacije i samom načinu poimanja Zapada pojavile u određeno vreme, u određenoj oblasti sveta, i da su do njih doveli posebni istorijski uslovi. Drugim rečima, ove ideje moramo da istorizujemo, stavljajući ih u kontekst određenog istorijskog trenutka i čineći ih predmetom istorijske analize.

Generalno posmatrano, moglo bi da se primeti da razvojni put Japana u mnogim važnim aspektima nije se toliko razlikovao od razvojnog puta zemalja koje su se razvijale prema zapadnoevropskom društvenom modelu. Moderni Japan je zapravo rezultat nekoliko vekova sporog ali temeljnog razvoja društvenog i političkog sistema. Posmatrano kroz prizmu japanskog iskustva, verovatno će biti potrebno mnogo više od kratkoročnih društveno-ekonomskih planova da se izuče temelji političke modernosti. Opravdano ili ne, u početnim fazama procesa modernizacije japansko rukovodstvo nesumnjivo je pokazivalo bojazan kao reakciju na direktne spoljne intervencije i ekonomsko eksploatisanje od strane zapadnih sila. Ovaj strah prenešen je na širu populaciju tamo gde je on delovao kao katalizator i tako doprinosio razvoju japanskog nacionalizma u zapanjujuće kratkom vremenskom periodu.

U konačnom, Japan nije zapostavio svoju kulturnu tradiciju iako je uspešno prihvatio i sproveo proces modernizacije svoga društva. Za ovakav ishod u samom procesu obnove Japana veoma je značajan i mentalitet Japanaca, njihova svest o kolektivnom identitetu, njihova kulturna tradicija, uloga porodice u jačanju društva, njihov osećaj pripadnosti svome narodu i državi, i lojalnost prema istima. Japan sa ponosom danas može da se karakteriše kao zemlja koja je istovremeno i visoko tehnološki razvijena i duboko tradicionalna.

O autoru: Ljubica Vasić diplomirala je 2006. godine na Filološko-umetničkom fakultetu, Univerziteta u Kragujevcu na Katedri za Engleski jezik i književnost. Na Fakultetu Političkih nauka u Beogradu završila je master studije 2015. godine na studijskom programu Politikologija stekavši akademski naziv master politikolog za međunarodne poslove. Na Filološkom fakultetu u Beogradu doktorirala je 2016. godine na katedri za Engleski jezik i književnost.

Od 2009. do 2012. godine bila je zaposlena u Narodnoj skupštini kao savetnik za stručne poslove iz oblasti međunarodne saradnje. U maju 2012. godine postala je narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Iste godine imenovana je za šefa stalne delegacije Republike Srbije u Savetu Evrope u Strazburu, kada je bila i član skupštinskog Odbora za spoljne poslove i Odbora za evropske integracije. Iste godine je obavljala i dužnost posebne savetnice ministra spoljnih poslova Republike Srbije zadužene za Evropu i Ameriku. U januaru 2013. godine imenovana je na Vladi za pomoćnicu ministra spoljnih poslova zaduženu za Sektor za Evropsku uniju. U istom periodu obavljala je dužnost zamenika predsednika podgrupe za spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku stručne grupe koordinacionog tela za proces pristupanja Evropskoj uniji. Nakon obavljanja dužnosti pomoćnika ministra, od 2014. godine ponovo je obavljala dužnost posebnog savetnika ministra spoljnih poslova Republike Srbije.

Godine 2017. predavala je engleski jezik na Fakultetu za međunarodnu politiku i bezbednost u Beogradu, u zvanju docenta za Filološke nauke. Kao docent za naučnu oblast Političke nauke na Geoekonomskom fakultetu u Beogradu u periodu od decembra 2017. do avgusta 2019. godine predavala je Ekonomsku diplomatiju, Teoriju i praksu ekonomske diplomatije i Geopolitiku Srbije. Od avgusta 2019. do avgusta 2021. godine bila je zaposlena kao naučni saradnik na Filološkom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. U februaru 2021. godine izabrana je u zvanje vanrednog profesora za naučnu oblast Anglistika. Predmeti koje trenutno predaje iz oblasti Anglistike jesu Američka popularna kultura i Viktorijanska književnost i kultura.

U martu 2021. godine imenovana je za zamenika glavnog i odgovornog urednika časopisa Diogen pro kultura Magazina za kulturu, nauku i obrazovanje sa sedištem u Vajtfiš Beju u Sjedinjenim Američkim Državama. Glavni i odgovorni urednik je portala www.izmogugla.rs. U maju 2021. godine postala je licencirani posrednik za vansudsko rešavanje sporova od strane Ministarstva pravde Republike Srbije.

U izdanju Crvene linije Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu objavila je 2018. godine naučnu monografiju Američki postvijetnamski muški identitet, a 2020. godine je u istoj ediciji objavila i svoju drugu naučnu monografiju Američko političko pozorište. Tokom svoje karijere, objavila je veliki broj naučnih radova usko povezanih sa oblastima Anglistike i Političkih nauka i nebrojano puta učestvovala na domaćim i međunarodnim naučnim konferencijama, o čemu svedoče naučni radovi koje je objavila a zatim i publicistički radovi. Kao predavač, čest je gost međunarodno priznatih institucija, kao i mnogih Univerziteta širom sveta. Njene uže oblasti interesovanja obuhvataju modernu američku ideologiju, književnost i istoriju, kao i diplomatiju i međunarodne odnose na bilateralnom i multilateralnom nivou. Godinama je gost predavač na Nortistern Univerzitetu u Bostonu u Sjedinjenim Američkim Državama.

Ljubica Vasić danas živi i radi u Beogradu.

(Telegraf)