Svetlanin suprug išao da evakuiše njene rođake iz Harkova: Išao sam da od groba spasem ženinu porodicu

Foto: Tanjug/AP

Jedan telefonski razgovor sa taštom, bio je dovoljan Italijanu Albertu, koji sa suprugom Svetlanom godinama živi u Beču, da krene u Ukrajinu kako bi njene rođake spasao od rata.

- Već sam mrtva, ne razumem zašto insistiraš da me zoveš, nemoj to više da radiš - rekla mu je njegova tašta u poslednjem telefonskom razgovoru.

Preporučujemo

Alberto kaže da je nakon ovih reči njegove tašte, supruga Svetlana iz straha porestala da se javlja na telefon.

- Otišao sam u Harkov da spasem ženinu porodicu, tada sam rekao sebi da ako ne odem po njih, sigurno ih više nećemo videti - rekao je bivši policajac u ispovesti za Euro news.

"Sklonište je više ličilo na podrum"

Harkov, drugi po veličini grad u Ukrajini nalazi se blizu granice sa Rusijom i jedan je od najteže pogođenih u sukobima. Regionalna služba za hitne slučajeve saopštila je da je u ovom gradu od početka sukoba poginulo najmanje 500 civila.

Stanovnici ovog grada dane su provodili zarobljeni u bunkerima, bez stalnog pristupa hrani, vodi i lekovima.

- Sklonište od raketa, nije izgledalo kao bunker, više je podsećalo na podrum. Unutra je bilo između 50 i 70 ljudi. Nismo imali struje ni mobilnog signala. Prdavnice su veći deo dana bile zatvorene, pa je nabavka hrane bila veliki problem. Često smo osećali kako se zidovi tresu - rekla je Svetlanina rođaka Alina.

Cela situacija je veoma uznemirila Svetlanu i njenog supruga Alberta, posebno nakon što su kontakti sa mnogobrojnom rodbinom u Ukrajini postajali sve ređi. Alberto je nakon razgovora sa taštom shvatio da mora da reaguje i odmah je okupio tim od 100 prijatelja i kolega koji su mu pomogli da detaljno isplanira put od Beča do Ukrajine.

- Ljudi koji žure i ne planiraju stvari dobro, svesno sebe izlažu riziku. Nisam želeo da uradim ništa spontano - počinje svoju ispovest Alberto.

Na putovanju su mu se pridružili Ukrajinac Alaks koji živi u Poljskoj, kome je majka bila zaglavljena u kući u Ukrajini primorana da spava u kadi. Njih dvojica su napunili vozilo namirnicama i benzinom, a zatim su iz Beča preko Mađarske i Slovačke sledećeg dana stigli do ukrajinskog pograničnog grada Užgoroda.

Izbegavanje policijskog časa i bombi

Kada je ušao u Ukrajinu Albert je ubrzo osetio šta znači rat. Video je redove na benzinskim pumpama i prodavnicama i teret sukoba koji se oslikavao na licu svake osobe koju je sreo.

- Ljudska tragedija je jednostavno neopisiva. Vidite užas u njihovim očima i veliku paniku, to jednostavno nije normalno - rekao je Alberto.

On je prvu noć proveo u Ternopolju, spavajući pored 80 drugih ljudi u izbegličkom kampu u jako teškim uslovima. Sledeću noć planirali sud a provedu u Vinici, međutim kada su stigli taj grad je bio oštećen nakon bombardovanja aerodroma.

- Aerodrom je bio daleko od mesta gde sam nodseo. U tom trenutku sam se osećao kad da je zemljotres. Plašio sam se, vidiš dim, ne znaš da li će uskoro da padne još jedan projektil, celu noć me je bilo strah, čak i kada se napad završio - rekao je on.

Da je situacija bila toliko loša da ga je osmogodišnja ćerka ljudi koji koji su ga primili na spavanju, molila da pođe sa njim. Svetlanini rođaci su 8. marta uspeli da dođu do Vinica, a na kraju im se pridružila i mala Natalija.

Njihov izbeglički konvoj sastojao se od šest vozila u kojima je bilo 40 osoba, a sa sobom su poveli i dva psa.

Iako su sve do detalja isplanirali, jedan kvar automobila je umalo ugrozio njihov plan.

- Dok smo popravljaji automobil, već je počeo policijski čas. U žbunju se kriju mladići, verovatno regruti, koji čekaju da pucaju. Iskreno mogli smo da poginemo, hvala Bogu što nismo - kaže Alberto.

"Još ne mogu da obuzdam suze"

Po dolasku na rumunsko- ukrajinsku granicu saznalui su da neki od njih na žalost neće moći da pređu granicu. Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski je naredio da svi muškarci između 18 i 60 godina moraju da ostanu u zemlji i bore se.

Svatlanina rođaka Alina, moraja je tada da se pozdravi sa svojim mužem. On, inače po zanimanju građevinski radnik još sre nalazi u Harkovu.

- Uspevam da se čuejm sa njim na nekoliko dana. On se trudi da bude smiren, ali se konstantno plaši - kaže ona.

Njenom rođaku Iliji (17) je još teže. Njega je majka ispratila do granice, a zatim se vratila u rodni Harkov kako bi ostala sa svojim suprugom, koji na žalost nije mogao preko granice.

- Morao sam da potpišem papire da ću Iliji biti zakonski staratelj, uvek se zaplačem kada pomislim na to - kaže Alberto.

Kada su uspeli da pšređu granicu sa Rumunijom tamosu ih sačekali Albertovi prijatelji. Dve noći su proveli u blizini granice, a zatim su se uputili ka Austriji.

Nakon dolaska u Beč, Alberto i Svetlana su u svom stanu od 90 kvadrata ugoistili njene rođake i sada im pomažu oko papirologije.

- On je za mene heroj - rekla je Svetlana za svog supruga.

Sa njom se složila i rođaka Alina.

- Molim vas, nemojte tako. Ja nisam heroj, ja sam samo čovek koji se umorio od gledanja vetsi na televiziji i osećaja bespomoćnosti - kaže Alberto.

On je na kraju rekao da su se u Ukrajini sukobile vojske, ali da u toj zemlji umiru i deca, mladi i stari.

- Molim vas ko god može neka pomogne ovim ljudima - kaže na kraju Alberto.

(Telegraf.rs)