Da li je istorijska pobeda Markona polarizovala Francusku?

Foto: Tanjug/AP

Emanuel Makron je prvi predsednik Francuske koji je, nakon što je vodio svaki aspekt spoljne i unutrašnje politike u punom mandatu, ponovo dobio poverenje naroda.

Uspevali su i ranije predsednici da zadrže Jelisej, ali i Fransoa Miteran 1988. i Žak Širak 2002. su efektivno bili opozicija u vremenu koji je prethodio njihovom izglasavanju.

Preporučujemo

U oba slučaja, stvarna vlada bila je (kao rezultat parlamentarnih izbora na sredini mandata) zapravo u rukama predsednikovih neprijatelja. Iako u kancelariji predsednika, Miteran i Širak bili su politički impotentni - što im je kasnije pomoglo, kada se točak ponovo okrenuo. Što se tiče pobede Šarla de Gola 1965. godine, on nikada nije bio izabran od strane naroda.

Stoga, kada uzmete u obzir dugogodišnji odnos Francuza sa vladom - koji suštinski služi da ih ohrabri, a zatim izbaci prvom prilikom - ovo što je učinio Makron je podvig.

I  to je uradio na dva načina, od kojih prvi sluti na dobro u narednih pet godina, a drugi i ne baš.

Rezultati sugerišu da milioni Francuza srednje klase smatraju da Emanuel Makron uopšte nije bio loš predsednik. Ti glasači smatraju da nezaposlenost više nije političko pitanje i to uglavnom zbog Makronovih reformi, kao i da je njegovo postupanje sa kovidom bilo kompetentno, a slažu se i da je pomeranje starosne granice za odlazak u penziju bilo neizbežno.

Oni takođe prepoznaju lidera koji može da se održi na međunarodnoj sceni. Drago im je što u Jeliseju postoji neko ko može da razgovara direktno sa Putinom, čak i ako se to pokazalo kao besplodan poduhvat. I oni smatraju da pod Makronom Francuska može da teži da preuzme vođstvo u Evropi, u trenutku kada njegova vizija veće vojne i ekonomske autonomije za EU ​​izgleda sve relevantnija. A ni kontrast u predsedničkoj trci sa Marin Le Pen nije mogao da bude veći.

Njegovi glasači ga možda ne vole naročito jer je previše drugačiji, ali dovoljno ih je iskazalo da ga poštuje.

Međutim, drugi aspekt Makronove metodologije je problematičniji. Pre pet godina, Makron se briljantno kockao oko stanja u modernoj politici. Ukrštajući se u centar, on je uništio stari par konzervativaca i socijaldemokrata i koristeći ovlašćenja koja su se podrazumevala u De Golovoj Petoj republici, uspostavio je visoko personalizovan i visoko koncentrisan sistem vlasti iz Jeliseja. Opozicija je bila primorana na "krajnost" levice i desnice, odakle je verovao da nikada ne mogu da  predstavljaju pretnju. Do sada je bio u pravu, što pokazuju i ovi izbori.

Ali izbori su takođe pokazali i nešto drugo: da je sve više ljudi u Francuskoj spremno da se upusti u „krajnost“.

Oni to rade zato što – zahvaljujući uspešnoj Makronovoj revoluciji – nemaju gde drugo da odu ako žele da mu se suprotstave. Mnogi od ovih glasača – posebno milioni koji su izabrali kandidata krajnje levice Žan-Lika Melanšona – sada žele da se osvete novoizabranom šefu države. Nadaju se da će to uspeti na parlamentarnim izborima koji će se održati u junu.

Ali ako im ne uspe, oni sanjaju o društvenoj „trećoj rundi“ u septembru koja će imati oblik anti-Makronovih demonstracija na ulicama, posebno ukoliko do tada pokrene i novi talas reformi.

Emanuel Makron će bez sumnje započeti svoj drugi mandat obećavajući novu vrstu vlade. Biće više "slušalac" jer zna da postoje "rane" koje treba da se zacele. Problem je u tome što je nešto slično već govorio, što mu mnogi nisu poverovali.

- Ne samo da su ovi izbori pokazali da postoje dve suprotstavljene Francuske, već je otkrivena i rastuća tendencija da ljudi kažu da suprotni tabor uopšte nije legitiman. Prošli izbori su uvek završavali sa nekim koga su ljudi priznavali kao predsednika svih Francuza. Nisam siguran da je to više tako -  rekla je komentatorka Natača Poloni.

(Telegraf.rs)