Tama

Kad čovek očajava, uvek treba da se nada, a kad se nada, treba i da sumnja. Najgore što može da doživi jeste to da se crne sumnje obistine.

Tada nastaje tama.

O njoj uopšte nisam razmišljala kada sam se u utorak tragom novih informacija o nestaloj beograđanki Ani Volš zaputila u mesto Svampskot gde živi njena svekrva Dajana Volš.

Jedino o čemu sam mislila bilo je to kako pronaći kuću u gradiću koji je veličine mog rodnog mesta Rume.

Već po dolasku shvatila sam da to neće biti nimalo lako jer je među stanovništvom ovog naizgled mirnog mesta, vladao "zavet ćutanja" kada je u pitanju tema nestanka Ane Volš.

Uzaludno sam prilazila ljudima i molila ih za bilo kakvu informaciju, samo bi okretali glavu uz konstataciju da nisu ništa čuli i da ništa ne znaju.

To kategorično odbijanje samo je više budilo moj inat. "Naći ću je, ne zvala se ja Zorica", ponavljala sam besno u sebi.

I dok sam lagano tumarala ulicama Svampskota bukvalno niotkuda, pojavio se ljubazan momak.

"Hej, jesi se izgubila treba li ti pomoć", bilo je, između ostalog sve što sam u tom trenutku  želela da čujem. A čula sam daleko više.

Nakon mog izlaganja ko sam i odakle dolazim, podelio je sa mnom informacije koje su mi se u tom trenutku činile neverovatne.

- Znate, tokom prošlog vikenda u našem mestu ali i čitavom okrugu bilo je dosta policije. Mislimo da su našli telo nestale Ane. Helikopteri su nadletali naš grad i delovalo je sve jako strašno. Priča se da su telo pronašli u Pibadiju, tamo je sektor za reciklažu smeća. Bolje idite tamo - gotovo u dahu mi je rekao.

Zbunjeno sam nastavila da insistiram da mi kaže gde živi gospođa Volš jer potreba za ekskluzivom je daleko snažnija od nekih tamo nagađanja. U mojoj glavi je i dalje postojala nada da je Ana živa.

Ubrzo mi je objasnio da gospođa Volš živi na drugom kraju grada ali da budem obazriva jer je u to naselje nemoguće ući autom ukoliko ne živite u njemu zbog jakog obezbeđenja.

Poslušala sam ga. Parkirala sam auto u blizini naselja i krenula peške.

Dok sam ulazila u elitno naselje Vivin, u kom je Dajana, kroz glavu mi je projurila informacija koju mi je dao ljubazni momak i probudila užasan osećaj.

- Čekaj, valjda bi novinari pisali da je telo pronađeno, da je bila akcija, oglasila bi se i policija. Ljudi svašta danas pričaju -  ponavljala sam u sebi i poglednom tražila opisanu zgradu i auto.

"Bingo", evo je, našla sam je. Zadovoljstvo koje oseti svaki novinar kada dođe do svog cilja probudilo se i u meni.

Auto marke "Folksvagen", crvene boje, koji pripada gospođi Volš bio je parkiran ispred mene i činilo se da tog dana nije vožen. Zaključila sam to po snegu koji ga je prekrio a koji je padao prethodnog dana.

Dolazim do ulaznih vrata u zgradu i taman da krenem da zvonim na interfon prekida me zvuk obaveštenja na telefonu. Najnovija vest "Podignuta optužnica protiv Brajana Volša za ubistvo supruge Ane".

Gledam u telefon, pa u vrata od zgrade, pa opet telefon.

Šok i neverica.

Tama.

Imam sve, na licu sam mesta, imam priču, ekskluzivu, nešto o čemu sanja svaki novinar, ali napustila me je nada. Nada da je Ana živa i da će svetlo na kraju tunela obasjati njena tri dečaka. Svi ljudi bivaju u svojim nadama razočarani i u svojim iščekivanjima prevareni.

Nevoljno stiskam dugme na interfonu na kom stoji prezime Volš.

Zvoni, nema odgovara.

Tišina i tama oko zgrade.

Da nema tame nikada ne bismo videli zvezde.

Ana sijaj jako.

(Telegraf.rs)