Tragična sudbina mladog Osmana: Rođen u jednom razornom zemljotresu, stradao u drugom

Foto: Facebook

Svet i dalje oplakuje više od 50.000 žrtava razornog zemljotresa koji je 6. februara pogodio Tursku.

Tri nedelje nakon potresa koji su uništili više od deset provincija u Turskoj i susednoj Siriji obustavljene su spasilačke akcije, a nepoznato je koliko je još ljudi zatrpano pod ruševinama.

Svakog dana iz Turske stižu tragične priče porodica koji su 6. februara ostali bez svojih najmilijih, a priča o tragediji mladog Osmana Enesa rastužila je sve. Naime, Osman je ugledao svet usled jednog razornog potresa, i sklopio oči u drugom.

Osman Enes Basturk rođen je 17. avgusta 1999, kada je Tursku pogodio razoran zemljotres jačine 7,6 stepeni po Rihteru koji je odneo više od 18.000 života, a stradao je u potresu jačine 7,7 stepeni koji je 6. februara pred zoru gotovo sravnio sa zemljom deset provincija u ovoj zemlji.

Porodica Basturk se preselila iz Gazijantepa u Nurdagi tri dana pre nego što se dogodila najveća prirodna katastrofa u poslednjih 100 godina. Razoran zemljotres je Osmana i njegovu porodicu zatekao u novom domu.

Otac Mehmet, majka Asja i brat Emirhan, bili su sa Osmanom u kući u trenutku kada je sve počelo da se ruši. Mladi Osman je stradao dok je svojim telom štitio mlađeg brata.

Spasioci su nakon višečasovne akcije uspeli da izvuku Mehmeta, Asju i Emirhana iz ruševina, ali za Osmana nije bilo spasa.

"Te noći se dogodila katastrofa. Kao da je pakao pušten među nas. Ustao sam za molitvu u 03:05 časova i potom sam opet zaspao. Taman što me uhvatio san krenuo je zemljotres i zgrada je počela da se trese. Nestalo je struje i u sledećem trenutku sve je počelo da se urušava. Ostali smo zatrpani", priča neutešni otac Mehmet.

On je uspeo sam da se izvuče iz ruševina.

"Čuo sam glas supruge i mlađeg sina. Kopali smo i kopali. Posle nekih 6 sati uspeli smo da izvučemo Asju, a mog sinčića posle osam ili devet sati", priča Mehmet.

Otac stradalog Osmana i dalje ne može da veruje da mu je jedan razorni zemljotres doneo sina, a drugi uzeo.

"Moj sin rođen je u jutro 17. avgusta 1999, kada je bio razoran zemljotres, a stradao je sad, u ovom zemljotresu. Bol koju osećam je neopisiva. Nek mu Bog podari mesto na nebu. Bog nam ga je dao na 23 godine", priča otac.

Mehmet kaže da je Osman učinio svet da spasi život svog malog brata Emirhana.

"Postavio je svoje telo da zaštiti brata, da mu brat ne strada", priča Mehmet.

Porodica je ostala i bez Osmana i bez krova nad glavom.

"Sad živimo u šatoru u selu. Bili smo u bolnici nekih 12 dana, a potom smo prešli u šator. Još nikakva pomoć nije stigla do nas. Živimo od onoga što imamo. Sina sam izgubio u ovoj katastrofi. Kuću više nemam. Molimo vlast da nam pomogne, jer mi ne znamo gde ćemo, ne znamo kako da preživimo", kaže Mehmet.

Majka Asja jedva uspeva da progovori od tuge.

"Ono što smo prošli je neopisivo. Doživeli smo kraj sveta. U tu kuću smo se uselili pre tri dana. Ma nismo ni treće jutro dočekali u njoj... Sad moramo da sahranimo sina", kaže neutešna majka.

Ona kaže da su svi bili u jednoj sobi kada je kuća počela da se ruši.

"Ja sam bila izgubila svest. Probudio me je sin dozivajući me i pitajući me kako sam. Govorila sam mu da sam dobro. Pitala sam ga kako je on, kako je njegov brat. Rekao mi je: "Bata ne priča, ruka mu je hladna kao led". Moj stariji sin je telom zaštitio brata, sebe nije mogao da zaštiti. Moj Osman je rođen u jutro kad je bio razoran zemljotres, umro je ujutru u razornom zemljotresu. Sve smo izgubili", kaže Asja.

(Telegraf.rs)