Pobegli su iz Južne Koreje u Ameriku da ostvare "američki san": Njihova deca sada se vraćaju, a ovo su razlozi

Foto: Tanjug/AP

Odrastajući u Severnoj Karolini, Kevin Lambert, poreklom iz Južne Koreje, znao je da se razlikuje od svojih vršnjaka u SAD.

Na njegovom licu su se isticale korejske crte koje je nasledio od majke i uvek se, kako kaže, osećao izopštenim.

Preporučujemo

"Sve moje detinjstvo, 80-ih i 90-ih, sve što sam dobio bilo je: 'Hej, jesi li ti Kinez? Znaš li kung fu?'', rekao je.

Taj neugodan, neprikladan osećaj zadržao se i u odrasloj dobi zbog čega se preselio u Južnu Koreju 2009. godine, nadajući se da će pronaći "deo slagalice koji nedostaje da bi njegov svet bio potpun".

On je jedan od mnogih azijskih Amerikanaca koji su rođeni ili odrasli u Sjedinjenim Državama, čiji su roditelji emigrirali u SAD pre nekoliko decenija, ostavljajući za sobom siromašnu posleratnu Južnu Koreju u potrazi za američkim snom. Sada su dočekali da se sledeća generacija vraća obrnutim putem.

To bi moglo izgledati kao čudna želja s obzirom da mnogi nikada nisu kročili u Južnu Koreju. Ali atraktivnost pripadanja domovini predaka je jaka, posebno u poređenju sa rasizmom, oružanim nasiljem i zločinima iz mržnje protiv Azijata koji su rasprostranjeni u SAD.

Ovi migranti povratnici su uglavnom odrasli u vremenu kada je opšte znanje Amerikanaca o Aziji bilo ograničeno na Japan i Kinu, pa čak i tada, vrtelo se oko uvredljivih stereotipa, rekao je Stiven Čo Su, docent za azijsko-američke studije na Državnom univerzitetu u San Dijegu.

Ta izloženost rasnoj nejednakosti i nedoživljavanja kao potpunog Amerikanca nateralo je mnoge da gledaju u domovinu svojih roditelja onako kako nikad ne bi ni pomislili da su u potpunosti prihvaćeni u američkom društvu, rekao je Suh.

Ali život u Južnoj Koreji nosi svoje izazove - i mnogi se na kraju opet vraćaju u SAD, piše CNN.

Svi pominju rasu  

Različiti faktori su pokrenuli ovu obrnutu migraciju. Južna Koreja je 1999. godine usvojila je zakon koji otvara svoja vrata "Korejcima u inostranstvu“, uključujući decu imigranata, što im olakšava povratak i boravak na duži vremenski period.

Svetsko prvenstvo u fudbalu 2002. čiji su domaćini bili Južna Koreja i Japan, i velika recesija od 2007. do 2009. godine, kada su se mnogi zaposlili da predaju engleski jezik u južnokorejskim školama kako bi izbegli strašno tržište rada u SAD, takođe su odigrali ulogu.

Ali postoji jedan sveobuhvatni faktor, rekao je Suh, koji je intervjuisao više od 70 ljudi u okviru svog istraživanja obrnute migracije: „Svi pominju rasu, rasizam, etničku pripadnost“.

Nakon što je Daniel Oh kao dete s porodicom emigrirao iz Južne Koreje u Kanadu, a zatim i SAD, gde je rasizam bio svakodnevna realnost. Sada ima 32 godine i priseća se "toliko slučajeva u kojima sam se stideo što sam imigrant“.

"Često sam pokušavao da pobegnem od toga da sam stranac“, rekao je. Ali "bez obzira koliko dobro govorite engleski, koliko kulturnih referenci znate, koliko ste asimilirani u ponašanju i govoru… i dalje ste autsajder, u najboljem slučaju ste azijski Amerikanac".

Kada je počeo da posećuje Koreju sa dvadesetak godina, njegova rodna zemlja se dramatično promenila u odnosu na ono malo čega se sećao. Nije mu bilo baš prijatno da govori korejski. Pa ipak, "na neki način, osećao sam se kao kod kuće“, rekao je. Stvari koje su ga izdvojile u SAD – delovi njegove ličnosti i manira, njegov osećaj identiteta – "imale su mnogo više smisla kada sam se vratio u Koreju“.

Privlačnost je postajala sve jača sa svakim putovanjem – sve dok se sa 24 godine nije preselio u Seul, gde je živeo poslednjih osam godina.

Mnogi migranti uživaju u "fazi medenog meseca“ kada se uklapanju u gomilu korejskih lica i osećaju pripadnost, rekao je Ji-Ieon O. Jo, direktor Centra za Aziju na Univerzitetu Severne Karoline u Čepel Hilu.

Postoje i ekonomski motivi. Nekoliko korejsko-američkih muzičara pronašlo je slavu u eksplodirajućoj K-pop industriji Južne Koreje – Tifani, Džesika i Sani iz "Girls' Generation", kao i solisti Eric Nam i Džesi, na primer. Malo je korejsko-američkih pop zvezda jednake slave u SAD, rekao je Jo.

Imigranti prve generacije vraćaju se posle penzionisanja

Ne sele se samo deca imigranata, već i mnogi pripadnici prve generacije Južnokorejaca u Americi.

Kim Mun-kuk (72) emigrirao je iz Seula u Los Anđeles 1985. godine sa suprugom i dvoje dece. Tokom decenija vodio je nekoliko preduzeća, uključujući restoran, market, juvelirnicu i fabriku tekstila.

Ali on i njegova supruga su se vratili u Južnu Koreju 2020. godine, nastanivši se u severnom gradu Čunčeonu. Prednosti su, kako je rekao, bile brojne: pristupačna zdravstvena zaštita, lakoća komunikacije na korejskom i blizina porodice.

Ni ovde ni tamo

Mnogi mlađi Amerikanci korejskog porekla nakon migracije odlaze sa drugačijim pogledom na sopstveni identitet.

Suh kaže da neki osećaju povećanu svest o svom američkom identitetu kada "prepoznaju da (oni) nisu Korejci na način na koji Južnokorejci definišu korejstvo“.

Ovo "negde između" posebno je uobičajeno među Amerikancima korejskog porekla, koji često "žele da pripadaju obema zemljama i zadrže svoje američko državljanstvo, u poređenju sa obrnutim migrantima iz drugih zemalja koji se naturalizuju kao Korejci, rekao je Jo.

Mnogi Amerikanci poreklom iz Koreje navode faktore poput želje da na kraju zasnuju porodicu nazad u SAD ili da ne žele da im deca odrastaju u južnokorejskom visokokonkurentnom obrazovnom sistemu pod visokim pritiskom.

Rezultat je "pronalaženje sopstvenog prostora kao ljudi koji imaju oba identiteta“, sa jakim vezama sa oba mesta, dodaje Jo.

Voleli bi da kažu "U redu, ja sam još Korejac, ali sam i Amerikanac“.

Oh je sada razapet između dve zemlje jer razmišlja o neizvesnoj budućnosti.

"Postoji priznanje da će vam u svakom slučaju biti veoma teško da se ikada osećate celovitim“, rekao je on.

(Telegraf.rs)