Ko je Redžep Tajip Erdogan? Kao dete prodavao limunadu i đevreke, pa postao čovek koji je promenio Tursku

Foto: AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Redžep Tajip Erdogan ostaje na čelu Turske narednih pet godina, pokazuju rezultati drugog kruga izbora, koji su održani danas.

Erdogan je rođen 26. februara 1954. godine u Gunejsu, u siromašnoj konzervativnoj porodici, kao sin pripadnika obalske straže na Crnom moru na severu Turske.

Preporučujemo

Kada je bio tinejdžer njegova porodica se preselila u siromašni kvart Kasimpasa u Istanbulu, jer je želja njegovog oca bila da osigura bolji život porodici.

Mladi Erdogan prodavao je limunadu i đevreke sa susamom da bi zaradio za džeparac.

Pohađao je islamsku školu Imam Hatip pre nego što je stekao diplomu poslovnog menadžmenta na Univerzitetu Marmara u Istanbulu.

U mladosti, poluprofesionalno je igrao fudbal za Camialtispor. Imao je priliku da ode u veliki Fenerbahče, ali otac mu to nije dopustio.

Njegov politički put krenuo je dok je je bio na fakultetu, gde je upoznao Necmetina Erbakana, koji će posle postati premijer, i kada se učlanio u Turski islamski pokret.

Kako je devedesetih rasla popularnost stranke, Erdogan je 1994. godine nastupio kao njen kandidat za gradonačelnika Istanbula i našao se na čelu grada naredne četiri godine.

Čak i njegovi kritičari priznaju da kao gradonačelnik uradio dobar posao. Istanbul je načinio čistijim i zelenijim. Problem smeća rešio je najmodernijim stanicama za recikliranje, izgradio je desetine mostova, vijadukte i autoputeve i rešio ozbiljne probleme u saobraćaju u tom gradu.

Zagađenje je smanjio prebacivanjem na upotrebu prirodnog gasa, rešio je problem sa nestašicom vode, ali se pojedincima zamerio zabranom prodaje alkohola u gradskim kafanama.

Međutim, kasnije je zbačen sa funkcije i zatvoren na četiri meseca zbog "podsticanja verske mržnje“.

Nakon zatvora, napustio je otvorenu islamističku politiku, uspostavivši AKP 2001. godie, koji se uskoro nametnuo kao najpopularnija politička partija u zemlji, koju je doveo do uverljive pobede na izborima 2002. godine. Erdogan je postavljen za premijera.

Predsednik je stranke do dana današnjeg.

Na mestu premijera bio je do 2014. godine, a nakon je postao predsednik.

Erdogan je vlast preuzeo u periodu kada je Tursku potresala teška inflacija, a nakon razornih zemljotresa koji su izazvali bes stanovništva prema tadašnjoj vladi.

Po imenovanju za predsednika, Erdogan je imao odličan plan - brz ekonomski rast, nova radna mesta i više novca.

Prvo vreme njegove vladavine delovalo je savršeno. Dohodak po glavi stanovnika se utrostručio, a vojsku, koja je kroz istoriju igrala veliku ulogu u zbacivanju i postavljanju nacionalnih lidera, podredio je sebi.

Turska odbrambena industrija doživela je revoluciju i doprinela stvaranju imidža Turske kao vojno-ekonomskog regionalnog lidera. Na vrhunucu vladavine Turske je doživela ekonomski procvat i zemlja koja je nekad bila prezadužena popela se na 16. mesto najjačih ekonomija sveta.

Najveće iskušenje u predsedničkom mandatu Erdogan je imao 15. jula 2016. godine, kada je grupa odmetnutih vojnika zauzela ulice Ankare i Istanbula i više značajnih lokacija, u pokušaju da sruše predsednika, optužujući ga za podrivanje demokratije i vladavine zakona.

Erdogan, koji je za to vreme letovao na egejskoj obali, vratio se i mobilisao svoje pristalice, koje su uskoro nadjačale vojne jedinice i njihove pobornike i povratile kontrolu nad gradovima.

Te noći, ubijeno je gotovo 400 ljudi, nakon čega je vlada izvršila masovne čistke u vojsci, policiji i državnoj službi. Hapšenja osumnjičenih za učešće u pokušaju puča dešavaju se i danas.

Tokom čitave vladavine, demonstrirao je snagu Turske kao regionalne sile. Međutim, njegovi diplomatski potezi nisu uvek nailazili na odobravanje saveznika u Evropi i drugde.

Iako na čelu zemlje članice NATO, Erdogan gaji bliske odnose sa ruskim predsednikom Putinom i postavio se za arbitra u ruskom ratu u Ukrajini. Bio je posrednik u postizanju sporazuma o otvaranju bezbednog koridora za izvoz žitarica preko Crnog mora i sprečio kolaps kad je Rusija želela da povuče podršku sporazumu.

Takođe je naterao Švedsku i Finsku da čekaju sa kandidaturama za pridruživanje zapadnom savezu. Na kraju je odobrio ulazak Finske, ali Švedska i dalje čeka.

(Telegraf.rs)