Zašto SAD imaju dvopartijski sistem?

Foto: Tanjug/AP

Dve velike političke stranke dugo su dominirale politikom u Sjedinjenim Američkim Državama i od sredine 1800. te dve partije su Demokratska i Republikanska. Zašto se američki birači generalno suočavaju sa manje izbora na biračkim mestima? Nacija je ubrzo nakon osnivanja postala ukorenjena u dvopartijski sistem.

Evo kako su fundamentalna neslaganja oko uloge savezne vlade i sistema "pobednik uzima sve" odvela američku politiku ka dvopartijskom sistemu.

Rane političke frakcije

U postavljanju okvira za vladu novih Sjedinjenih Država 1789. godine, Ustav nije pominjao političke stranke. Mnogi od osnivača nacije su imali duboko nepoverenje u takve partizanske grupe.

Aleksandar Hamilton je partije nazvao "najfatalnijom bolešću" popularnih vlada, dok je Džordž Vašington u svom oproštajnom obraćanju 1796. godine upozorio da će političke frakcije dovesti do "strašnog despotizma".

U to vreme, međutim, frakcije su već počele da se formiraju u mladoj naciji. Tokom predsednikovanja Vašingtona, političke elite podelile su se u dva suprotstavljena tabora: federalisti, predvođeni Hamiltonom i antifederalisti (ili demokratski republikanci) na čelu sa Tomasom Džefersonom.

Ove dve frakcije ogorčeno su se prepirale oko toga koliko moćna nova savezna vlada treba da bude u odnosu na države, kao i oko toga da li bi SAD trebalo da se pridruže Velikoj Britaniji ili Francuskoj.

"Mislim da su očekivanja i nada bili da možete da osmislite vladu na tako genijalan način, sa podelom vlasti i tako dalje, da proizvodite politiku za opšte dobro", rekao je Sem Rozenfeld, vanredni profesor političkih nauka na Univerzitetu Kolgejt.

"To pretpostavlja da postoje politike za koje bi se svi složili da je najbolja. Ali u stvari, ljudi se ne slažu", rekao je on.

Pojava Demokratske i Republikanske stranke

Izbori 1800. godine, na kojima je Džeferson pobedio Džona Adamsa, označili su početak kraja federalizma, koji je praktično nestao kao politički pokret do kraja rata 1812. godine.

Taj period, tokom predsedništva Džejmsa Monroa, nazvan je "Era dobrih osećanja" zbog relativnog nedostatka nacionalnih partijskih podela.

"Neko vreme će vam se sve demokratsko odlučivanje dešavati u okviru široke rubrike ove jedne Demokratsko-republikanske stranke. Ali nesuglasice uopšte nisu nestale. Ista vrsta neslaganja - o ulozi savezne vlade i snazi savezne vlade u odnosu na države - ponovo se pojavljuje", objasnio je Rozenfeld.

Izbori 1824. godine, na kojima je pobedio Džon Kvinsi Adams uprkos tome što je na narodnim izborima dobio manje glasova od Endrua Džeksona, bili su ključni trenutak.

Džeksonove pristalice (predvođene Martinom Van Burenom) formirale su novu koaliciju zasnovanu na Džefersonovim idealima koja je postala Demokratska stranka.

U 1828. i 1832. godini, stranka se uspešno okupila iza Džeksona na izborima koji su videli mnoge aspekte - uključujući predizborne skupove i konvencije za nominovanje - koji karakterišu savremenu partijsku politiku.

U međuvremenu, oni koji su se protivili Džeksonovoj politici okupili su se da formiraju Vigovsku stranku, koja se približila federalističkoj tradiciji u favorizovanju moćnije centralne vlade. Vigovci su propali do 1850-ih, a pojavila se nova antirobovska republikanska partija koja se sukobila sa demokratama.

Iako su se njihova opredeljenja i pozicije značajno promenile tokom godina, dve stranke su od tada ostale dominantne u SAD.

Kako američki izborni sistem favorizuje dvopartijski model

Da bismo razumeli zašto je dvopartijski sistem tako čvrsto ukorenjen u SAD, važno je razumeti kako funkcionišu nacionalni izbori.

Američki sistem zasniva se na tome ko osvoji najviše glasova u svakom okrugu.

Pored toga, svaka posebna oblast - bilo da je kongresni okrug, država ili, u slučaju predsedništva, nacija u celini - predstavljena je jednim članom, a ne proporcionalnom zastupljenošću na osnovu broja dobijenih glasova.

Tendencija da takav jednočlani sistem okruga pobednik uzima sve da promoviše dvopartijsku organizaciju ponekad se objašnjava konceptom poznatim kao "Duveržeov zakon", nazvanom po francuskom politikologu Morisu Duveržeu.

"Mnogi uporedni politikolozi će reći da to zapravo nije čvrst i brz zakon, ali je dobro pravilo da jednočlani okruzi i pluralni izbori imaju tendenciju da proizvedu stabilne dvopartijske sisteme i otežavaju trećim stranama da se pojave. Razlog je sledeći: ljudi su strateški u svom glasanju. Suočeni sa više kandidata u sistemu u kojem je sve što vam treba najviše glasova za pobedu, ljudi se brinu da li glasaju za svog omiljenog kandidata koji će samo poslužiti kao spojler i može dovesti do izbora njihovog najmanje omiljenog kandidata", rekao je Rozenfeld.

Kao rezultat toga, ljudi imaju tendenciju da glasaju za svog najpoželjnijeg biranog kandidata, koji je skoro uvek (u SAD) ili republikanac ili demokrata.

Primarni proces u SAD, kaže Rozenfeld, takođe kanališe sukob oko politike unutar svake stranke, idealno stvarajući kandidate za opšte izbore koji mogu da se dopadnu najširoj mogućoj koaliciji birača.

"Ta ista vrsta sukoba obično generiše nove stranke na drugim mestima", kaže Rozenfeld, misleći na višepartijske sisteme sa proporcionalnom zastupljenošću, poput onih u mnogim evropskim zemljama.

"Ovde se to interno kanališe", dodao je on.

Zbog ovih strukturnih karakteristika, između ostalih razloga, dvopartijski sistem je ostao izdržljiv tokom protekla dva veka američke istorije - uprkos tome šta istraživanja javnog mnjenja mogu reći o njegovoj popularnosti.

"Pokušavam da prenesem studentima i drugim ljudima da ako ste zaista posvećeni tome da želite više izbora, a nezadovoljni ste dvostranačjem, morate mnogo ozbiljnije da razmislite o stvarnoj promeni pravila američkog ustavnog sistema, a svakako našeg eletorskog sistema. Nije samo pitanje pronalaženja stvarno harizmatičnog trećeg kandidata", zaključio je on.

(Telegraf.rs)