Prošlo je godinu dana od razornog zemljotresa u Turskoj: Šta su preživeli oni koji su imali sreće da se spasu?

Prošlo je tačno godinu dana otkako su delove Turske i Sirije pogodila dva razorna zemljotresa jačine 7,8 i 7,5 stepeni Rihterove skale.

U ovim zemljotresima živote je izgubilo više od 53.000 ljudi, a veliki broj građana koji su živeli u regionima koji su najteže pogođeni ostali su bez svojih domova.

Oni koji su imali sreće da prežive, se već godinu dana bore sa traumama i uče kako da nastave život ispočetka.

Mnogi od njih nisu svesni da je već prošlo godinu dana, jer kako kažu, bol i rane koje osećaju su još uvek sveže.

Među njima su oni koji su izgubili svoje najbliže, svoje kuće, prijatelje... Neki su se odselili u druge gradove, ali ima i onih koji su odlučili da ostanu i sada pokušavaju da na mestu gde su do skoro bile ruševine izgrade novi život.

"Ne postoje reči kojima možemo da opišemo ono što smo proživeli, videli i osetili. Želim da vam ispričam neke anegdote koje smo doživeli u proteklih godinu dana kao porodica, s nadom da nam se ovako nešto niše nikada ne ponovi", počinje svoju ispovest Osman iz Antakije.

Njegova porodica je nakon razornog zemljotresa u Istanbulu 1999. godine bila primorana da se odseli u Antakiju.

"Kada je firma u kojoj sam radio prešla u model rada na daljinu, odlučio sam da iskoristim povoljne kredite koje je država dala i da se sa porodicom odselim u Antakiju i kupim kuću. Tu smo lepo živeli, mislili smo da smo se spasili zemljotresa, međutim, na kraju nije ispalo tako. Pet meseci pre razornog zemljotresa sa porodicom smo prešli da živimo u novoj kući. Mislili smo da smo sada mirni i da smo konačno sredili svoj život, a onda nam se 6. februara desila velika katastrofa", nastavlja Osman svoju ispovest.

On je zatim opisao kako su on i njegova žena preživeli taj dan.

"Trajao je toliko dugo da smo mislili da nećemo da preživimo. Žena i ja smo uzeli našu trogodišnju ćerku i u položaju fetusa smo legli pored kreveta i pokrili glavu. Tridesetak sekundi kasnije ormar i deo zida pali su na krevet. Kada je trestalo da se trese uzeo sam porodicu, seli smo u auto i otišli van grada na otvoreno mesto, na kom nije bilo zgrada. U tom trenutku nismo bili svesni kolike su razmere štete, shvatili smo koliko je strašno tek kada smo se čuli sa rođacima", kazao je on.

Kada je čuo da su mnoge zgrade uništene i da je dosta ljudi zarobljeno ispod ruševina, shvatili su kakvu su sreću imali.

"Kada je kiša počela da pada, počeli mso da osećamo još potresa. Kada smo krenuli da se vraćamo u grad, kroz prozor automobila smo gledali užas. Tada smo shvatili da je jako važno da u automobilu uvek imaš goriva. Od mesta na koje smo pobegli do grada nam inače treba deset minuta, ali zbog ruševina, to putovanje je trajalo oko dva sata. Tri dana kasnije morali smo da napustimo grad. Kada smo stigli do jednog odmarališta videli smo da su cene utrostručene. U restoranima su ljudima koji možda danima nisu jeli, supu prodavali po paprenim cenama. s druge strane bilo je i onih koji su želeli da pomognu. koji su delili besplatnu hranu i odeću i pustali u svoje kuće one koji su u sekundi ostali bez krova nad glavom", kazao je on.

Nije mogao da veruje da će posle svega biti tužan jer je živ.

"Razmere katastrofe bile su ogromne. Ceo grad je bio sravnjen. Na zemlji su bili leševi uvijeni u ćebad, stotine ljudi se vodilo kao nestalo. Došli smo dotle da su ljudi bili srećni jer su uspeli da pronađu tela svojih najmilijih. Sve to što smo preživeli staje u jednu rečenicu- Nikada nećemo biti srećni jer smo preživeli", rekao je on.

(Telegraf.rs)