Putin ima plan da Zapad ostane bez Ukrajine: Svetske lidere čeka opasna "partija šaha"

Foto: Shutterstock, Tanjug/AP, Profimedia/ Blondet Eliot/ABACA/Abaca Press

Predsednik Rusije Vladimir Putin verovatno je prethodnih dana zadovoljno trljao ruke. Ne samo da je uspeo da napravi pometnju na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu vešću da je umro Aleksej Navaljni, već je imao i uspeha na bojnom polju jer su tokom vikenda njegove trupe konačno uspele da zauzmu Avdijivku i ukrajinsku vojsku, koja je grad držala od 2014. godine, nateraju na povlačenje.

Prema rečima jednog od učesnika konferencije u Minhenu, koje je obično prilika da se projektuje jedinstvo i razrešenje između ekskluzivnih koktel-prijema, raspoloženje zapadnih bezbednosnih i diplomatskih elita bilo je mračno.

Preporučujemo

"Postoji osećaj hitnosti, bez osećaja za akciju. To je veoma čudno stanje stvari", rekao je Jan Tehau, nemački direktor za Evroazijsku grupu.

Zaista, dve godine otkako je Putin pokrenuo invaziju na Ukrajinu, situacija nikad nije izgledala opasnije za Kijev i susede duž zapadne granice Rusije - od mračnih dana februara 2022, kada je Bajden ponudio svom ukrajinskom kolegi Volodimiru Zelenskom kartu u jednom pravcu, koju je ovaj odbio, a veliki deo sveta pretpostavljao (pogrešno) da će Rusija pregaziti zemlju, piše Politico.

Američki republikanci, prateći naređenja bivšeg predsednika Donalda Trampa blokiraju isporuku oružja Ukrajini i tamošnje trupe ostaju bez municije, što dovodi do trenutnih i zabrinjavajućih posledica na frontu.

Nakon što su zauzele Bahmut i Avdijivku, ruske trupe sada pokušavaju da napreduju u pravcu Marinke, Robotine i Kremine. Evropski lideri, iako su postali glavni donatori Ukrajine, ne uspevaju da popune prazninu u vojnim zalihama koju su ostavile SAD.

U međuvremenu Putin, koji i dalje ima veliku moć i pored svog truda da se njegov režim obuzda, ciljno nastavlja kampanju zastrašivanja Zapada. U svom intervjuu Takeru Karslonu, Putin je Poljsku pomenu na desetine puta, stavljajući ovu NATO članicu u viziju o Velikoj Rusiji, a ruski zamenik premijera je počeo sve otvorenije da preti norveškim vlastima na Svalbardu...

Uz sve dublji osećaj turobnosti i rezignacije, lideri zemalja koje su najizloženije ruskom krilu pripremaju se za scenarije koji bi bili ismejani u Berlinu i Vašingtonu, kao što je bio slučaj i sa snom nostalgičara Hladnog rata pre samo 25 meseci.

Visoki švedski zvaničnik odbrane rekao je svojim sunarodnicima u januaru da se "mentalno pripreme" za rat, a ministri odbrane Danske i Estonije upozorili su ranije ovog meseca da će Rusija verovatno početi da testira posvećenost NATO-a članu 5 o kolektivnoj bezbednosti u narednih pet godina - tj. napala bi najmoćniji svetski vojni savez samo zbog prilike da "stvari izađu na videlo".

To je parabolično poniranje od busanja u grudi "možemo-hoćemo" koje je donelo oružje, sankcije i nemački "Zeitenvende" tokom prvih meseci rata. Zvaničnik NATO-a u razgovoru za POLITICO rekao je da u alijansi preovladava stav da Ukrajina "nije pred kolapsom" i da je "tmurnost preterana".

Neki posmatrači situacije na frontu nisu tako sigurni.

"Ono što čujemo sa fronta je sve više zabrinjavajuće. Rizik od prodora Rusa je stvaran. Ne shvatamo to dovoljno ozbiljno", rekao je visoki zvaničnik evropske vlade u januaru.

Džo Bajden i Olaf Šolc Foto: Tanjug/AP

Možda je prerano reći da bi Zapad mogao da izgubi rat u Ukrajini, ali postaje iznenadno jasno da bi to moglo da se dogodi - uključujući pritisak na sve frontove od ruskih saveznika, Irana i Kine, da izazovu Treći svetski rat. Zato, piše Politico, treba zastati na trenutak i zapitati se: Kako smo došli ovde? Kako je Zapad, sa svojim nosačima aviona i kombinovanim ekonomskim otiskom koji se približava 60 biliona evra (manja Kina, Iran i Rusija zajedno) ustupio inicijativu sve manjoj, post-sovjetskoj zemlji sa BDP-om Španije, i završio u defanzivnom stavu štrecajući se na sledeće Putinove poteze? I ako odbijanje Putinove invazije na Ukrajinu nije pravi cilj Zapada — šta jeste?

Diplomate, bezbednosni zvaničnici i stručnjaci sa obe strane Atlantika koji su pričali za Politico, smatraju da odgovor na prvo pitanje delimično leži u činjenici da je odgovor Zapada Rusiji, u najmanju ruku, bio diktiran strahom od nuklearnog sukoba, pre nego proaktivne strategije da se pomogne Ukrajini da odvrati  svog neprijatelja.

"Sve je počelo na početku rata kada su Olaf Šolc i Bajdenova administracija dogovorili postepen pristup po pitanju naoružavanja Ukrajine i sankcija Rusiji", rekao je jedan evropski diplomata, koji je želeo da ostane anoniman.

Prema njegovim rečima, neke vlade su bile stava da treba upotrebiti svu silu da bi se Rusija odvratila, dok su drugi vikali da to ne treba da se radi.

"U Bajdenovoj administraciji ali i Šolcovoj postojao je strah od mogućnosti nuklearne konfrontacije. Ovaj strah je u početku bio veoma jak. To je oblikovalo odgovor sveta", tvrdi diplomata.

Prema Tehau i Edvardu Hanteru Kristiju, višem naučnom saradniku na Finskom institutu za međunarodne poslove, verovatnoća da je ruski lider formulisao neku vrstu nuklearne pretnje direktno i Bajdenu i Šolcu u ranoj fazi sukoba, uplašivši boga oca kod njih, je visoka.

"Znamo da je Putin rekao bivšem britanskom premijeru Borisu Džonsonu da može da udari njegovu zemlju u roku od pet minuta. Ako je to uradio Džonsonu, sasvim je moguće da je isto uradio i Bajdenu", kaže Kristi.

Tehau dodaje da su postojale "prilično dobro obaveštene spekulacije o direktnoj nuklearnoj pretnji Šolcu", upozoravajući ga da bi se takav udar mogao dogoditi.

Javna rasprava o ruskom nuklearnom udaru je zamrla nakon prvih nekoliko meseci rata, zamenjena konvencionalnom mudrošću da će Putin malo dobiti od takvog udara. Ali postoje dokazi koji ukazuju na to da je takvo sagledavanje kod Bajdena, Šolca i njihovih pomoćnika, ali prvenstveno strah u stvari oblikovao svaki aspekt njihovog pristupa Ukrajini, posebno u pogledu isporuke sistema naoružanja.

"Postoji određena matrica. Videli smo to sa tenkovima, sa avionima. Videli smo to sa upozorenjima o tome kako se HIMARS može koristiti. Postoji opsesivna pažnja na detalje, na upozorenja o tome kako se ovo oružje može koristiti, iako su neka od razmatranja vojno apsurdna. Ono što ova opsesija prikriva jeste strah od izazivanja nekog eskalacionog odgovora. To je razumljivo — niko ne želi nuklearni rat — ali to je ono što jeste", kaže Kristi.

Debata, koja je počela krajem 2022, o opasnosti od slanja tenkova zapadne proizvodnje, odnosno nemačkog Leoparda II i američkog tenka Abrams, u Ukrajinu, možda upravo dokazuje teoriju ovih stručnjaka.

U oktobru te godine, Volfgang Šmit, jedan od Šolcovih najbližih savetnika i saradnik još iz vremena kad je bio gradonačelnik Hamburga, izašao je sa zbunjujućim nizom razloga da ne pošalje tenkove, uključujući i one da Ukrajina možda ne bi mogla da ih održava, do toga da će Gvozdeni krst naslikan na njima nekako biti upotrebljen da sugeriše da se Nemačka pridružila ratu, ili tako nešto.

Kako se ispostavilo, Berlin ili Kijev su otkrili postojanje boje, strahovi su prevaziđeni, a tenkovi su isporučeni. Ali uspostavljen je obrazac po kome Zapad mesecima mučno raspravlja o mudrosti slanja sistema naoružanja, sve dok neki okidač ne gurne Šolca i Bajdena preko granice.

Više od godinu dana kasnije Berlin i Vašington i dalje igraju po istim pravilima, s tim što se sad razgovara o slanju projektila velikog dometa, koji bi pomogli Ukrajini da razori ruske lance snabdevanja. Priča se o američkom ATACMS-u i nemačkim Taurusima, ali se i razmatra mogućnost da se zamrnuta ruska sredstva u zapadnim zemljama (vredna cca 300 milijardi dolara) iskoristi da se pomogne Ukrajini.

Sve dok Navaljni nije navodno umro dok je šetao u sibirskom zatvoru, Šolc je odustajao od slanja raketa Taurus koje su, prema nemačkim zvaničnicima, pucale predaleko i previše precizno i stoga su povećavale rizik od direktnih napada na rusko tlo, što bi zauzvrat moglo da izazove hitnu odmazdu Moskve protiv Nemačke.

Prerana smrt Navaljnog, koji je zdrav umro u 47. godini, izgleda da je promenila ugao gledanja. Mediji u Nemačkoj i Americi sada javljaju da su Bajden i Šolc spremni da predaju projektile Ukrajini.

Slične debate su u toku u vezi sa upotrebom ruske zamrznute imovine za pomoć Ukrajini, koja se trenutno zadržava zbog protivljenja Nemačke i Belgije, između ostalih zemalja EU, i o kupovini municije za Ukrajinu izvan bloka, čemu se protive Francuska, Grčka i Kipar .

U svakom slučaju, postavljaju se složeni argumenti kako bi se utvrdila opasnost, složenost ili nemogućnost određene opcije, da bi bili pometeni i zaboravljeni kada nova provokacija iz Rusije "opravda" naredni korak.

"Ovo je obrazac od prvog dana. Ne, potom 'ne ali', a onda 'da' kada pritisak postane prevelik. Nije se mnogo promenilo", rekao je drugi diplomata EU.

Teške odluke za Šolca Foto: Tanjug/AP

"Neki ljudi žive u iluziji da je ograničena podrška Ukrajini dovoljna da se Rusija drži podalje i da situacija ne predstavlja nikakvu stvarnu opasnost za EU“, rekao je Virginijus Sinkevičijus, evropski komesar iz Litvanije.

Ipak, kako ističe, ovo je apsolutno pogrešno.

"Sam rat, i kao humanitarna katastrofa i kao bezbednosni problem, veoma je problematičan za EU", rekao je on.

Ne tako skladan duo

Osim straha, diplomate i eksperti su ukazivali na dinamiku između Šolca i Bajdena kao na pokretačku snagu koja stoji iza zapadne pstrategije inkrementalizma i upravljanja eskalacijom, a ne fokusiranja na strateške ishode u obračunu sa Ukrajinom.

Uprkos 16-godišnjoj razlici u godinama, oba muškarca su politički punoletna tokom Hladnog rata i njegovog široko rasprostranjenog straha od nuklearnog armagedona. Obojica su duboko vezana za međunarodni poredak predvođen Sjedinjenim Državama i zaštitu NATO-a za Evropu.

Obojica su ljudi levice koji su instinktivno sumnjičavi prema oružanoj intervenciji i, temperamentno govoreći, neskloni riziku i kojima je neprijatno u vezi sa geopolitičkim igrama, smatraju stručnjaci i diplomate.

"Bajden, pznato je, uvek je bio za ideologiju koja se protivi ideji intervencije, rata, videli ste kako se povukao iz Avganistana. U ovom slučaju, on čini sve što je moguće da ne uđe u sukob sa Rusijom. Amerika je nekada bila jaka u strateškoj dvosmislenosti. Ali Bajden se trudio da unapred telegrafiše poteze tokom ovog sukoba. U tom smislu, on je našao zajedničko sa kancelarom Šolcom, koji je takođe po prirodi oprezan“, rekao je neimenovani diplomata.

Bivši aktivista krajnje levice, koji je otputovao u Moskvu u mladosti i uspeo u redovima nemačke socijaldemokratske partije, poznate po svojim istorijskim simpatijama prema Rusiji, Šolc nije prirodno bio konfigurisan da bude ruski jastreb.

"Prešao je ogromnu distancu, ali niko ne zna u kojoj meri je to nasleđe poštovanja prema Rusiji još uvek sa njim", dodaje diplomata.

Stručnjaci su ukazali i na ključnu ulogu savetnika - odnosno američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivana i Šolcove savetnike Šmita i Jensa Plotnera, savetnika za spoljnu politiku - u oblikovanju pristupa njihovih šefova.

Diplomate i stručnjaci koji su konsultovani za ovaj članak opisali su Salivana kao veoma inteligentnog, "bez mnogo iskustva po pitanju nacionalne bezbednosti", "konačno vođenog karijerom i malo oskudnog u emocionalnoj inteligenciji".

Šmit postaje "nerazdvojan sa Šolcom, veoma oprezan, u suštini prestravljen od Rusije". Ističu i da "nije tako veliki stručnjak za spoljnu politiku kao što misli da jeste“. Plotner je, zauzvrat, opisan kao "super bliski pouzdanik, prijateljski raspoložen prema Rusiji, neubeđen narativom da je napad na Ukrajinu napad na sve nas".

"Salivan i Šmit su zajedno osmislili ideju da će Rusija na kraju biti prizemljena i obeshrabrena. Time je možda izbegnut nuklearni rat, ali nas je zarobio između dva suboptimalna ishoda: većeg rata sa Rusijom ili kolapsa Ukrajine, što bi bio šok i poniženje i demonstracija slabosti Zapada“, rekao je Hanter Kristi.

Uloga ostalih lidera u oplikovanju politike Zapada ne treba biti zanemarena. Ukrajinski izvori imaju tendenciju da identifikuju Ujedinjeno Kraljevstvo, i pod bivšim premijerom Borisom Džonsonom i sadašnjim Rišijem Sunakom, kao čvrstog saveznika koji je pomogao da se razbije povučenost Zapada u isporuci određenog oružja.

Oni pripisuju vršiocu dužnosti holandskog premijera Marku Ruteu što je prekršio tabu o isporuci zapadnih borbenih aviona, jer se Holandija trenutno priprema da isporuči 24 F-16 Ukrajini u nekom trenutku kasnije ove godine, prema holandskom ministarstvu odbrane.

Nordijske, baltičke, centralne i istočnoevropske države, odnosno Poljska, dobijaju visoke ocene ukrajinskih zvaničnika za dubinu njihove posvećenosti pobedi Ukrajine — što je primer nedavne odluke Danske da pošalje svu svoju artiljeriju u Kijev.

Predsednik Francuske Emanuel Makron, koji je nedavno potpisao sporazum o odbrani sa Ukrajinom, dobija više mešovitih kritika. Dok ga hvale što je napustio svoje insistiranje na dijalogu sa Putinom i slanju raketa dugog dometa SCALP, njegovo trenutno insistiranje na "kupujmo evropsko" ga je otvorilo optužbama da vodi "ciničnu politiku" koja je više fokusirana na obnovu evropske odbrambene industrije nego na pomažući Ukrajini na bojnom polju.

Ipak, u najširem smislu, ispitanici su se složili da su Šolc i Bajden i njihovi saradnici ti koji su postavili tempo. Njihov oprez, inkrementalizam i strah od nuklearne eskalacije definisali su zapadnu strategiju prvenstveno fokusiranu na odbrambene mere, upravljanje eskalacijom i izbegavanje nuklearne konfrontacije, pri čemu je uspeh Ukrajine na bojnom polju protiv Rusije sekundarni faktor. Osim što se ne slažu svi da je ovo strategija.

"Ne postoji strategija. Stvari se samo dešavaju. Kasnije je lako reći da je postojala strategija, sve je to bio deo plana. Ali to nikada nije bio slučaj", rekao je treći diplomata, a njegov kolega se složio: "Postoje slogani: Sve dok je potrebno, Rusija ne može da pobedi, takve stvari. Ali šta sve ovo zaista znači? To su stvari koje ljudi govore. Važno je šta rade".

Foto: Tanjug/AP

Šta dugoročno?

Pošto su propustili priliku da opreme ukrajinske snage vazdušnim snagama tokom prvih meseci 2023. godine – što je ključni faktor u neuspehu toliko hvaljene kontraofanzive – zapadni lideri sada vide da im politika sve više vezuje ruke. Predsednički izbori u SAD i Donald Tramp na jednoj strani; izbori za Evropski parlament i uspon desničarskih snaga predvođenih mađarskim premijerom Viktorom Orbanom s druge strane... Kritičari upozoravaju da se prozor mogućnosti za Zapad da pomogne Ukrajini da preokrene situaciju zatvara, ako već nije zatvoren.

Antiukrajinski MAGA, koje predvodi Tramp, sa predsedavajućim Predstavničkog doma Majkom Džonsonom kao glavnim bičem i republikanski senator Džej D. Vens kao njegov glavni ambasador (koji nije mogao da nađe vremena da se sastane sa Zelenskim dok je bio u Minhenu), malo je verovatno da će uskoro dati zeleno svetlo za sledeći paket finansiranja Ukrajine.

Očekuje se da će evropske desničarske snage - od Nacionalnog skupa Marine Le Pen u Francuskoj preko italijanskog Matea Salvinija do holandskog populiste Gerta Vildersa i mađarskog Orbana — ojačati svoj uticaj nakon izbora u junu, uz moguće dodatne sankcije i pakete pomoći Ukrajini.

Ipak, još ima vremena i spisak opcija je podugačak. Kao što sugerišu izveštaji o ATACMS-u i Taurusu, zapadni lideri su i dalje u mogućnosti da isporuče oružje koje menja igru Ukrajini ako je podsticaj dovoljno jak (u ovom slučaju, zvaničnici kažu da bi isporuke mogle da se opravdaju slanjem "signala Navaljni" Putinu a nakon smrti vođe opozicije). Ali isporuke nisu gotova stvar, a druge mogućnosti — uključujući konfiskaciju ruske imovine, oporezivanje zapadnih kompanija koje nastavljaju da posluju u Rusiji ili pojačavanje sankcija Putinovom režimu — ostaju na stolu, vidljive svima, ali neraspoređene.

Čak i nakon smrti Navaljnog, nije bilo "trenutka Marija Dragija" koji bi signalizirao rešenost da se učini „šta god je potrebno“ da pomogne Ukrajini da prevlada, dodao je Tečau.

"„Vidimo da su sankcije koje smo dogovorili 21. februarai uveli, ne grizu dovoljno. Dakle, moramo da popravimo naš pristup, globalno“, dodao je Sinkevičijus.

Uzdržanost nagoveštava da iza smelih govora o pomoći Ukrajini "koliko god to bude potrebno", još jedan neizgovoren plan može da diktira akcije Zapada. Na pitanje da opišu optimalan ishod za Ukrajinu u narednoj godini, nekoliko evropskih diplomata govorilo je o "stabilizaciji sukoba".

Upitani šta bi to podrazumevalo, diplomate su rekle da bi to značilo podsticanje Kijeva da započne pregovore sa Putinom kako bi zamrznuo konflikt i zaključao trenutne teritorijalne dobiti, u zamenu za zapadne "bezbednosne garancije" (kao što su one nedavno potpisane sa Francuskom, Holandijom i UK) i put ka članstvu u EU.

Vršilac dužnosti holandskog premijera Mark Rute, za koga se smatra da će verovatno postati sledeći generalni sekretar NATO-a, nagovestio je ovu viziju „dan posle“ tokom govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji rekavši da samo Kijev može da pokrene mirovne pregovore sa Moskvom, on je dodao: "Ali kada se to desi, takođe ćemo morati da sednemo sa SAD, unutar NATO-a, i kolektivno sa Rusima da razgovaramo o budućim bezbednosnim aranžmanima između nas i Rusa“.

Diplomate priznaju da su takvi pregovori propadali u prošlosti, i mogli bi da daju Putinu vreme da se pripremi za narednu ofanzivu. Ipak, alternativa, odnosno povećanje finansijske i vojne pomoći zapada tokom 2024. koje bi doprinele da Ukrajina zada odlučan udarac uzurpatoru, evropske ambasade gledaju veoma skeptično.

Drugi, neizrečeni aspekt zapadnog pristupa je da se neke frakcije nadaju da će se vratiti na uobičajeni posao sa Rusijom ubrzo nakon hipotetičkog zamrzavanja rata. Ovo bi moglo objasniti duboku uzdržanost, naime u Nemačkoj, da se konfiskuju zamrznuta sredstva Rusije i suoči sa rizikom da bi Moskva mogla da uzvrati vraćanjem imovine vredne stotine milijardi evra koje još uvek drže evropske firme u Rusiji.

To se takođe poziva na izveštaj nemačkog lista Velt, u kojem se tvrdi da se Šolc protivio imenovanju predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen za sledećeg generalnog sekretara NATO-a zato što je "previše kritična prema Moskvi, što bi moglo da postane dugoročni nedostatak".

U govoru na Minhenskoj konferenciji, Šolc je dao nagoveštaj kako Zapad tiho redefiniše svoje ratne ciljeve u Ukrajini. Umesto da kaže "Ukrajina će pobediti" ili "Rusija mora da napusti Ukrajinu", nemački kancelar je tvrdio da Putinu ne treba dozvoliti da diktira uslove mira u Ukrajini.

"Neće biti diktiranog mira. Ukrajina to neće prihvatiti, a nećemo ni mi“, rekao je Šolc, a prenosi Rojters.

"Ovo je svakako mekše od 'Ukrajina ne može da izgubi'", rekao je Tečau i dodao da u suštini "to znači cementirati status kvo.“

Zapad nije odustao od Ukrajine. Ali njegov glavni fokus na upravljanje rizikom otkriva želju da se sukob smiri i sklopi dogovor sa Putinom, ako je moguće pre nego kasnije. Pitanje koje se nadvija nad sukobom je da li će taj pristup sprečiti katastrofu - ili će dovesti do nečeg goreg.

(Telegraf.rs)