Slike iz Buče su pre 2 godine potresle svet: Natalija mrtvog muža prepoznala po čarapama, ležao je vezan

Foto: Tanjug/AP

Nekoliko dana nakon što su se ruske snage povukle iz Buče, predgrađa Kijeva u dramatičnim prvim nedeljama njihove potpune invazije pre dve godine, fotografija je otkrila šta se dogodilo sa nestalim mužem Natalije Verbove.

Posmatrajući sliku osam muškaraca koji su pogubljeni i ostavljeni da leže na hladnom betonu u predgrađu Buče, Natalija se fokusirala na čoveka koji je ležao licem ka zemlji sa vezanim rukama. Nije htela da veruje da je to bio Andrij, koji se pridružio teritorijalnoj odbrani nekoliko dana nakon invazije, ali su ga Rusi zadržali.

Preporučujemo

Mesec dana kasnije otišla je u mrtvačnicu i prepoznala je čarape koje mu je poklonila. Bio je to Andrij.

"Nikada neću zaboraviti lokvu krvi ispod njega. Kada sam videla ove fotografije širom sveta osetila sam bol. Dve godine su prošle, ali za mene kao da se to dogodilo juče. Ništa se nije promenilo", rekla je ona, stojeći iznad groba svog muža.

Mesto na kojem su nađena tela osmorice muškaraca Foto: Tanjug/AP

Ruske trupe su brzo zauzele Buču nakon invazije na Ukrajinu i zadržale se oko mesec dana. Kada su ukrajinske trupe ponovo zauzele grad, pronašle su ono što je postalo poznato kao epicentar ratnih zločina.

Desetine tela muškaraca, žena i dece ležalo je na ulicama, u dvorištima i kućama i u masovnim grobnicama. Neki su pokazivali tragove mučenja. Iz dana u dan pronalazili su mrtve u podrumima, kako leže na prilazima, duboko u šumi. Nekada udobno predgrađe bilo je šokirano i tiho.

Pronađeno je više od 400 tela. Ukrajinske vlasti kažu da ukupan broj mrtvih još nije utvrđen, a da se mnogi i dalje vode kao nestali.

Danas, dve godine kasnije, Buča se razvija. Kranovi su prošarali horizont, a skeletni okviri budućih stambenih kompleksa nižu se uz glavnu saobraćajnicu. Otvoreni su kafići i restorani. Oni su znaci nade i obnove tamo gde je nekada bilo samo traume i očaja. Tamo gde su užurbani grobovi bili obeleženi drvenim krstovima, sada su mermerni nadgrobni spomenici sa portretima ratnih heroja.

U susednom predgrađu Irpinj, gde su čitavi ulični pejzaži razbijeni i pocrneli pod ruskom okupacijom, rekonstruiše se ono što je uništeno.

Povodom obeležavanja druge godišnjice oslobođenja ovog i drugih predgrađa Kijeva, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski zahvalio je svima koji su uključeni u njihovu obnovu.

"Ovde se radi o više od obnove iz ruševina; radi se o očuvanju ideje slobodnog sveta i naše ujedinjene Evrope", rekao je on.

Ali za one koji su pretrpeli najteže ruske zločine, takve promene su kozmetičke. Za te Bučane vreme nije otupilo bol gubitka. Mnogi se bore da se pomire sa onim što se dogodilo njima i njihovim najmilijima.

Natalija je zahvalna što je njen muž dobio trajnije počivalište.

Foto: Tanjug/AP

On i drugi muškarci postavili su blokadu na putu u pokušaju da spreče ruske trupe da napreduju dok su jurile prema Kijevu. Kasnije ih je pronašao Vadim Girda, fotograf AP-a, kako leže ispred zgrade u Jablunskoj ulici.

Tamo su bili mesec dana, njihova tela sačuvana su zimskom hladnoćom. Tek nakon što su se Rusi povukli iz Buče mogli su da ih pokupe njihovi najmiliji.

Foto: Tanjug/AP

"Muškarce treba smatrati nacionalnim herojima", rekao je Natalija.

Ona drži stvari svog muža - njegov telefonski imenik i novčanik - kao da su dragulji. Ali ona ne može dalje. Natalija je rekla da vlada njenom mužu nije dala zvanični status vojnog osoblja, što bi omogućilo porodici da dobije finansijsku nadoknadu.

To je problem koji deli većina porodica muškaraca. Oleksandar Turovski, čiji je 35-godišnji sin Svjatoslav bio među njima, bori se da dobije isti status. Kod kuće, gde su izložene fotografije Svjatoslava kao dečaka i kao pripadnika teritorijalne odbrane, on drži ratne medalje svog sina.

"Roditelji ne bi trebalo da sahranjuju svoju decu. Nije fer", rekao je on.

Za razliku od većine Buče koja se oživljava, mesto gde su osmorica muškaraca otkrivena je uglavnom netaknuta. Njihovi portreti vise na zidu zgrade zajedno sa cvećem.

Turovski i dalje posećuje to mesto da bi se osećao bliže svom sinu.

"U 17 sati uveče (posle posla) još uvek imam osećaj da će ući i reći: "Alo, kako si?". Čekao sam ga ove dve godine. Iako znam da sam ga već sahranio, još čekam", rekao je neutešni otac.

On je istakao da svet ne treba da zaboravi da je u Ukrajini rat.

"Zato moramo da razgovaramo o tome, kako bismo ga zaustavili i sprečili da se širi. Kako drugi ne bi osetili ono što mi osećamo," zaključio je otac.

(Telegraf.rs)