Putin je Trampu upravo pokazao koliko malo mu je on zapravo potreban

"Koren izaziva sukob". Ovo su bile zapanjujuće reči čoveka koji je navodno na putu ka miru.

Ali upravo se u tim rečima krije suština stava ruskog predsednika Vladimira Putina o onome što mora biti rešeno kako bi došlo do mira, posle nakon dve nedelje, ili tri meseca, u zavisnosti od toga kako računate sve veći pritisak da se odmah uvede bezuslovno primirje u trajanju od 30 dana.

Nimalo uznemiran, primajući ovaj možda i najvažniji poziv muzičkoj školi na obali Sočija, šef Kremlja vratio se na početak, na svoju priču o tome kako je ovaj rat po izboru započet zato što se NATO širio prebrzo.

Pet drugih, različitih reči izgovoreno je nekoliko sati ranije, i možda su odjekivale Putinu u ušima dok je dva sata razgovarao sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, prenosi CNN.

"To nije naš rat", rekao je potpredsednik SAD Džej Di Vens ranije tog dana.

U svojoj ulozi vesnika veoma loših vesti za evropsku bezbednost, Vens je ponovo izneo to neobično, ali jasno upozorenje: da bi SAD mogle da se povuku iz rata, pretpostavlja se i iz diplomatije i iz vojne pomoći Ukrajini, osim ako Rusija ne preduzme korake ka mirovnom sporazumu koji ona očigledno ne želi.

A upravo na to Rusija i računa da se Vašington povuče. I da bi došlo do tog za Moskvu idealnog scenarija, izgleda da Putin ne mora da uradi apsolutno ništa, osim da nastavi da vodi brutalan rat.

Nedugo posle poziva, Tramp je već zvučao kao čovek koji se povlači iz sukoba. Samo pet dana ranije bio je užurbani posrednik, mirotvorac spreman da prevaziđe neprijateljstvo između Putina i ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i da ih dovede za pregovarački sto u Turskoj.

Ali nakon razgovora sa Putinom u ponedeljak, samo je rekao da Rusija i Ukrajina moraju da razgovaraju direktno, "jer to mogu samo oni". Čak je predložio da Vatikan, dom novog američkog pape, bude mesto održavanja razgovora. Možda se SAD još nisu potpuno povukle iz procesa, ali govore kao da žele da neko drugi vodi glavnu reč.

Proteklih deset dana bili su snažan podsetnik na to koliko malo Putin zaista zavisi od američkog predsednika ili njegove saglasnosti. I logika je jednostavna.

Skoro tri godine državna ruska televizija ubeđuje svoje gledaoce da se ne bore samo protiv Ukrajine, već i protiv celog NATO, uključujući Sjedinjene Države. Trampovo predsedništvo otvorilo je mali prozor u kojem bi Kremlj mogao pregovorima da sebi izdejstvuje bolju poziciju ili bar ublaži posledice nekih zapadnih sankcija.

Ali to ne menja osnovnu računicu i poruku Kremlja: ovo je egzistencijalni rat, rat za ponovno uspostavljanje njihove dominacije u "bliskom inostranstvu". Toliko bola i gubitaka već je naneto ruskom narodu kroz ogromne žrtve u ratu, da bi isporuka osrednjih ili loših rezultata mogla ozbiljno ugroziti opstanak ruskog rukovodstva. Ovo nije rat koji mogu sebi da dozvole da izgube.

Granice onoga što Sjedinjene Države trenutno mogu da ponude Rusiji, u smislu uticaja, vidljive su iz svemira. Da, SAD bi mogle da pojačaju sankcije, čak, kako je Tramp razmatrao prošle nedelje, da uvedu "sekundarne sankcije" protiv ruskih finansijera, kupaca nafte iz Indije i Kine.

Ali to bi izazvalo još jedan trgovinski raskol sa svetskim silama sa kojima se Vašington upravo ponovo zbližio. SAD bi, alternativno, mogle da ublaže sankcije kako bi podstakle Rusiju na ustupke. Ali te "dečje rukavice" bi iznervirale evropske saveznike i verovatno ne bi uspele bez praktične podrške Evrope.

Svaki dalji korak u nanošenju bola Moskvi verovatno bi značio da je Tramp otišao dalje u kažnjavanju Rusije nego što je to učinio njegov prethodnik Džozef Bajden.

To nije deo geopolitičkog plana MAGA pokreta. Time bi se produbilo američko učešće u ratu za koji, iskreno, ne postoji kraj na vidiku osim ako jedna strana ne posustane, ili ne dođe do drastične promene političkog vođstva.

Ukrajina 2025. je sumorna perspektiva. Ali centralna ideja evropske politike bila je najbolji izbor u svetu užasnih opcija. Moskva bi mogla biti primorana da smanji svoje ciljeve samo ako vidi beskrajno ujedinjen NATO ispred sebe. Njena ekonomija, devizne rezerve, ljudstvo ili vojna oprema mogli bi da posustanu. Dovoljan je samo jedan faktor da bi ratna mašina počela da se klima. To jeste sumorno, ali Evropa nema mnogo izbora. Ukrajina nema nikakav.

Tramp je osećao da ima izbor. Njegov poslovni instinkt ne vidi nikakav smisao u dugoročnom ulaganju u sukob s neprijateljem s kojim bi radije bio u dobrim odnosima, a čiji najbolji ishod bi bio povratak Evrope u mir kakav je poznavala ranije. Ovde nema dogovora. Putin ne kupuje ništa, on želi da osvaja i otima. Tramp nema šta da proda, osim američke podrške tradicionalnim saveznicima. Ne postoji način da i Putin i Tramp pobede i zadrže svoj ugled.

Američko vođstvo se decenijama temeljilo na nečemu drugačijem od malih, dobrih poslova. Njegova dobroćudnost prema saveznicima, ogromna meka moć i vojna hegemonija učinili su ga najvećom ekonomijom na svetu, s nepobedivom valutom što je samo po sebi veoma dobar i ogroman "posao".

Ali Tramp vidi ulogu Amerike kao manju. Možda je upravo sada Tramp konačno shvatio Putina kao nekoga ko zaista ne traži njegovu saglasnost niti lojalnost i povukao se. Ako je tako, onda su se i Sjedinjene Države povukle iz decenija u kojima su određivale pravila, priznale granice svog fokusa i moći, i ostavile najvažniji mirovni dogovor od 1940-ih na milost i nemilost poslednjem pokušaju u Vatikanu.

(Telegraf.rs)