Majka srpskog državljanina kog je zarobio Hamas: Alona nije zagrlila 594 dana, veruje da njen sin oseća nadu

Ne postoji gora stvar za majku nego kada ne može da zagrli svoje dete. Kada ga ne vidi, ne čuje, ne može da mu pomogne. Kada svakog dana priželjkuje da ga ponovo drži u naručju i strepi da li je i dalje živ. Idit Ohel, majka Alona Ohela, mladog pijaniste i srpsko-izraelskog državljanina, svog sina nije videla tačno 594 dana, otkako su ga teroristi Hamasa oteli 7. oktobra 2023. godine i zarobili u tunelima u Pojasu Gaze. Idit zna da je njen sin teško povređen, da ne vidi na jedno oko i da mu je potrebna medicinska pomoć, koju nije dobio skoro 600 dana. Ona se i dalje nada i moli da se njen sin vrati kući, zajedno sa svim ostalim taocima koje su teroristi oteli tokom iznenadnog i brutalnog napada na Izrael.

Na Tragu talaca u Tel Avivu nalazi se i Alonov žuti klavir, a na njemu velikim žutim slovima piše "Niste sami". To je poruka svim otetim Izraelcima i strancima, koje Hamas od kidnapovanja drži negde u Pojasu Gaze, u brojnim tunelima ispod zemlje, u užasnim uslovima. Telegraf.rs je tokom obilaska Izraela posetio i ovaj trg i pričao sa majkom mladića, koja ističe da ne odustaje od borbe da se njen sin vrati kući.

"Ovaj klavir je veoma poseban jer ljudi dolaze i sviraju na tom klaviru, sviraju za njega, šalju mu tu energiju, to sviranje, jer je to deo Alona. Jer za Alona, biti pijanista je deo njegovog identiteta. A divna stvar u svemu tome je što se nalazi na javnim mestima, pa mnogo ljudi dolazi i vidi to, i onda i oni učestvuju ili slušaju. Dolaze iz svih krajeva sveta, a kada muzika krene, stojiš iz samo jednog razloga - stojiš zbog talaca. To je poruka jedinstva. Govori o jedinstvu. I meni je to veoma važno - da budemo ujedinjeni, da šaljemo ljubav, da šaljemo ovu prelepu muziku Alonu i svim taocima.  Takođe nas podseća da nismo sami. Nismo sami na ovom svetu. Nemamo privilegiju da ne primećujemo tuđu patnju. Moramo da budemo tu za druge. Jer kad bismo svi bili sami na nekom ostrvu, ne bi bilo zajednice. A zajednice, društva - deo toga je biti tu za nekog kome trebaš. Dakle, nismo sami. I moramo da budemo tu za druge. Zato je ovo i podsetnik, i poruka da Alon nije sam, ali i poziv nama da nešto uradimo, da delamo", kaže njegova majka na početku razgovora.

Idit poručuje da je ona Alonova majka i samo želi da se vrati nazad. Zna da je u teškom stanju i da nije primio nikakvu medicinsku pomoć otkako je otet.

"Želim ga nazad. On se danas već 594 dana nalazi u tunelima, i to je previše. Alon je povređen. Znam da ima oštre predmete zabodene po telu, jedan u oku, i ne vidi na to oko. Nalazi se u strašnim uslovima. Ja samo želim da se vrati kući odmah. Nisam vojni strateg, nisam političar, nemam pojma. Jedino što želim jeste da se on vrati", ističe ona.

Idit se nada da je i političarima fokus na povratku taoca i kaže da je to jedino važno.

"Nadam se da je fokus na taocima, da se shvata koliko je važno da se oni vrate kući, a ne da se sprovodi neka politička agenda. Pre nedelju dana, predsednik Donald Tramp je bio na Bliskom istoku, pokušavajući da pokrene nešto za šta on veruje da može promeniti situaciju u regionu. Nadam se da će to dovesti do nekih pregovora i oslobađanja talaca", dodaje ona.

Kako se čitav svet nada da će doći do primirja i prekida vatre, Idit kaže da je teško odgovoriti na pitanje da li u budućnosti može postojati šansa za mir i susedski život Palestinaca i Izraelaca.

"Zavisi od mnogo faktora. Sada su i Palestinci u Gazi u strašnim uslovima, zbog Hamasa. Dakle, sve zavisi od toga šta će se desiti sa Hamasom - da li će ostati, da li će ih neko zameniti. To će, mislim, promeniti i način na koji izraelska vlada vidi Gazu i ljude tamo. Nemam odgovore. Mislim da moramo da promenimo mnogo stvari. Ali prvo želim svog sina kući. Želim da se svi taoci vrate kući. Onda ćemo videti. Onda ćemo znati", dodaje ona.

Idit ističe da oni nisu bilo u ratu sa Hamasom, nije bilo sukoba, a onda je 7. oktobra 2023. Hamas ušao na izraelsku teritoriju.

"Spaljivali su kuće, otimali civile, ubijali, silovali... činili su strašne zločine. To nije u skladu ni sa jednim humanitarnim pravom. I još uvek to rade. A činjenica da Alon ne dobija medicinsku pomoć koja mu je potrebna, to nije u redu. Za mene je najvažnije da znam da je Alon teško povređen, jedan od najteže povređenih talaca trenutno u Gazi. I da se vrati kući, da dobije lečenje koje mu je potrebno. A šta će biti posle rata? Uvek razmišljam da je to važno - za ceo svet, ne samo za Izrael", poručuje ona.

Kako Alon ima i srpsko državljanstvo, njegova majka kaže da dobiju pomoć i od srpskih vlasti.

"Trude se, koliko je u njihovoj moći, da prenesu situaciju u kojoj je Alon gde god je potrebno. Da njegova povreda bude prioritet, da se zna za njega, da vrše pritisak na pregovarački tim da se Alon vrati kući. Rade sve što mogu. Ali uvek može više da se uradi. Mislim da je ovo globalno pitanje. Hamas odnekud dobija novac. Dakle, postoje države koje to mogu da promene. Ako nastave da im daju novac i omogućavaju im da nastave sa onim što rade... To ne može tako. Moraju se uvesti sankcije, neki vid pritiska, da im se stavi do znanja da ne mogu tako da funkcionišu. Ali, kao što sam rekla - ja sam Alonova majka. Ne znam kako da ga vratim kući. Ali činim sve što mogu", ističe ona.

Na pitanje kako uspeva da izdrži ovu agoniju, Idit ističe da veruje u nadu i veru, i u to da čovek mora da razume šta jeste pod njegovom kontrolom, a šta nije.

"Ja nemam kontrolu nad onim što oni rade mom sinu. Ali imam kontrolu nad svojom reakcijom na sve to. Imam kontrolu nad tim što, eto, mogu sada da pričam sa tobom. Ali ovo je stvarna situacija, stvaran problem. I trudim se da budem na mestu gde mogu nešto da uradim, da imam osećaj da imam neku kontrolu, da gledam napred, a ne unazad. Za mene nije poenta biti žrtva. Ne vidim sebe kao žrtvu. Ja sam majka mladog dečaka koji je otet. Ali nisam žrtva. Ne krivim nikoga. Gledam napred, razmišljam kojem domu se vraćam. Kojem domu - kao ova zemlja ovde. Ovo je moj dom, ovde sam odrasla. I kad to vidim, pitam se: šta mogu da promenim ovde? U životu neke osobe, u njegovoj porodici, u njegovoj zajednici... u svemu. Trudim se da budem u dobrom raspoloženju, jer on to oseća. Verujem da on oseća nadu. I ne samo kroz akcije, već i u smislu prostora - da oseti da nije sam, čak i kad je najteže", ističe ona.

Idit priznaje da joj sin veoma nedostaje, da joj je teško ali da ne gubi nadu.

"Ne mogu da kažem da sam uvek jaka... ima dana kad je jako teško. Teško mi je jer mi nedostaje. Teško je čak i pojmiti - 594 dana. Zamislite da je u pitanju vaša supruga. Teško je zamisliti da ne vidite osobu, ne znate gde je, a znate da je povređena, da je neuhranjena, izgladnela, da ima okove na nogama, da ne može da se kreće. I niko ih ne vidi. Ne možete da ih pozovete. Ne možete da ih vidite. Ne možete da čujete njihov glas. Ne možete da čujete da kažu bilo šta", ističe Idit.

Ona dodaje da to nije nešto što čovek može da razume posle toliko dana.

"Ali ponekad, znaš... razmišljam o njegovom glasu. Razmišljam o tom glasu. I to je jako teško. Nepodnošljivo je. Zato se trudim da budem pozitivna. Pozitivna, jer ako nismo pozitivni, onda... onda ništa ne znamo. Ali to je istina. To je istina o životu. I moramo da vidimo ovo vreme kao putovanje. Život je putovanje. Nije nešto što ti "završiš". Nije kraj. To je proces", zaključuje ona.

(Telegraf.rs)