Sveta zemlja pod senkom rata: Lično svedočenje iz Izraela, mestu gde vera, istorija i sukobi žive zajedno

Ukoliko nekad poželite da preispitate sebe, snagu svoje vere, patriotizma, ispravnost svojih političkih uverenja, idite u Izrael... Gorepomenuto nije bio povod mog putovanja u tu zemlju, ali je svakako došlo kao posledica.

Jednom kada prođete rigorozne kontrole izraelskih bezbednosnih službi još na surčinskom aerodromu i sednete u avion, a da pritom nemate mnogo predznanja o istoriji i aktuelnoj političkoj situaciji, poželećete da pročitate sve ikad o Izraelu, Pojasu Gaze, Libanu, Siriji, Iranu... Jer nikako drugačije nećete sebi moći da objasnite njihov strah i potrebu da se uvere da ni na koji način niste pretnja po bezbednost njihovoj zemlji i građanima.

O tome da li je taj strah opravdan, neki vole da polemišu. Kao što rekoh, potrebno je dobro poznavanje istorije da biste možda mogli da dokučite zašto im je, maltene u DNK, zapisan taj strah od progona i uništenja. Morate biti svesni i da Jevreje, gde god se nalaze na kugli zemaljskoj, edukuju od malih nogu o njihovoj veri, korenima, opasnostima...i gotovo sve ih, kao na hodočašće, dovode u Izrael, da se "povežu" sa svojom prapostojbinom.

Za one upoznate sa aktuelnom situacijom u ovom delu Bliskog istoka, biće svojevrsni šok kada slete u Tel Aviv i uvide da, iako na ovim prostorima već više od godinu i po dana bukti rat, na ulicama nema ni najmanje naznake ljutih borbi. Gledate u osvetljene nebodere, predivno uređeno šetalište kraj mora, pa trepnete i pred očima vam se jave slike iz Gaze... Nešto u mozgu ne štima... ali zato sam tu, da pokušam da shvatim zašto ovde "sve gori".

Kratka istorija Izraela

Da biste mogli uopšte da pojmite zašto se vode sukobi na ovim prostorima, potrebno je da znate bar osnove, kako biste mogli da oformite iole "realnu sliku". Teško je to uspeti, ali na svakome je da proba pre nego što osudi jednu ili drugu stranu.

Za početak treba znati da su Jevreji na teritoriji "svete zemlje" živeli od početka drugog milenijuma pre nove ere, pa sve do početka prvog milenijuma nove ere. Na njoj su brojna kraljevstva uspostavljali, gubili i obnavljali. Više puta su raseljavani, ali su se uvek tu vraćali... Ipak, teško je u jedan tekst sažeti sve ono što se na ovim prostorima događalo u proteklih 2000 godina - od rušenja Hrama pa nadalje... Zato i rekoh da je potrebno dobro poznavanje istorije da biste čvrsto mogli da opravdate ili osudite sve ono što se na ovim prostorima sada događa... Pokušaću da sažmem poslednjih 500 godina, od novog naseljavanja Jevreja u Palestinu, do dolaska Britanaca, pa sve do osnivanja države Izrael i ratova koji su od tad, pa sve do danas buktali na ovom području.

Nakon proterivanja Jevreja iz Španije 1492. godine, deo njih se naselio u oblastima pod upravom Osmanskog carstva, uključujući i tadašnju Palestinu. Manje grupe su se naselile u gradovima poput Jerusalima, Hebrona, Safeda i Tiberijasa – koji su vekovima važili za četiri sveta grada jevrejstva. Ipak, povratak u "Obećanu zemlju" tada je bio ograničen i uglavnom verski motivisan.

Veći talasi doseljavanja Jevreja počinju u 19. veku, paralelno sa razvojem cionizma kao političkog pokreta. Početkom 20. veka, pod uticajem sve češćih pogroma i antisemitizma u Istočnoj Evropi, započinje organizovano doseljavanje. Najpre su pristizale verski konzervativne zajednice, a zatim i sekularni cionisti, među kojima su socijalisti osnovali kibuce.

Tokom Prvog svetskog rata, britanska vlada je u tzv. Balfourovoj deklaraciji iz 1917. godine podržala uspostavljanje nacionalnog doma za jevrejski narod u Palestini, tada još uvek pod kontrolom Osmanskog carstva. Paralelno, Britanci su obećavali nezavisnost Arapima, što je dovelo do sukoba interesa. Nakon rata, Palestina je postala britanski mandat pod Ligom naroda. U tom periodu, većinu stanovništva činili su palestinski Arapi – muslimani i hrišćani.

Kako se približavao Drugi svetski rat, jačao je nacizam i antisemitizam u Evropi, pa je broj Jevreja koji su emigrirali u Palestinu nastavio da raste. Između 1917. i 1936. godine, procenat jevrejskog stanovništva u Palestini porastao je sa oko 10 na gotovo 30 odsto, što je izazvalo duboku zabrinutost među arapskim stanovništvom. Pored toga, arapski zemljoposednici prodavali su zemlju cionističkim organizacijama, što je dovodilo do gubitka zemljišta za arapske seljake i rađanja straha da će Palestina postati jevrejska država. Sve to je dovelo do Velikog arapskog ustanka koji je trajao od 1936. do 1939. godine. Započeo je generalnim štrajkom, a zatim je prerastao u oružani otpor i gerilski rat protiv britanske uprave i jevrejskih naselja. Britanci su odgovorili slanjem desetina hiljada vojnika, uvođenjem vanrednog stanja, kolektivnim kaznama, pogubljenjima i masovnim hapšenjima. Do kraja ustanka ubijeno je oko 5.000 Palestinaca, a više desetina hiljada je uhapšeno.

Nakon gušenja pobune, britanska vlast pokušava da smanji broj novih jevrejskih doseljenika kroz Belu knjigu iz 1939. godine, kojom se strogo ograničava imigracija. Ova odluka izazvala je bes među cionistima, naročito jer se donosila u trenutku kada su Jevreji u Evropi bili sve izloženiji nacističkom progonu. Uprkos svim ograničenjima, do kraja Drugog svetskog rata, Jevreji su činili oko 33 odsto stanovništva, iako su posedovali relativno mali procenat zemljišta. To je dodatno podiglo tenzije između jevrejske i arapske zajednice, koje su uskoro eksplodirale nakon objave plana Ujedinjenih nacija o podeli Palestine 1947. godine.

Naime, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 15. maja 1947. godine formirala komitet čiji je cilj bio iznalaženje rešenja budućnosti Palestine. Iste godine, 3. septembra, predstavili su svoj izveštaj koji je podrazumevao formiranje jevrejske države, palestinske države i Jerusalima kao slobodnog grada pod međunarodnom upravom, 29. novembra izveštaj je usvojen kao zvanični predlog UN.

Jevreji su prihvatili predlog i slavili na ulicama svojih gradova, a Arapi su ga odbili. Istog dana počeo je građanski rat u kojem je ubijeno više hiljada ljudi. Dan pre isteka britanskog mandata, 14. maja 1948, David Ben Gurion, predsedavajući Jevrejske agencije i defakto lider palestinskih Jevreja od kraja Drugog svetskog rata, proglasio je "uspostavljanje jevrejske države u zemlji Izraela, koja će se zvati Država Izrael".

Odmah nakon proglašenja, pet arapskih država (Egipat, Sirija, Jordan, Liban i Irak) napale su novouspostavljeni Izrael, što je označilo početak Prvog arapsko-izraelskog rata. Izrael je iz rata izašao teritorijalno proširen i međunarodno priznat, dok je Palestina ostala nepodeljena: Zapadnu obalu je okupirao Jordan, a Gazu Egipat. Palestinska država nije uspostavljena.

U decenijama koje su usledile, vođeno je više ratova (1956, 1967, 1973), kao i dva palestinska ustanka (Intifade). Posebno je važan Šestodnevni rat iz 1967, kada je Izrael osvojio Gazu, Sinaj, Zapadnu obalu, Istočni Jerusalim i Golansku visoravan – događaj koji je duboko uticao na sve buduće sukobe.

Vratimo se u sadašnjost

Sve oči sveta uprte su u Izrael nakon masakra 7. oktobra 2023. u kojem je u napadu Hamasa ubijeno više od 1.200 Izraelaca, a najmanje 250 ljudi je uzeto za taoce. Ukoliko neko nije upućen, Hamas je osnovan tokom Prve intifade i za cilj ima uspostavljanje islamske države na teritoriji istorijske Palestine, uključujući današnji Izrael. Od osnivanja pozivao je na uništenje Izraela, vremenom su ublažili retoriku, ali ne i cilj. Potpuno kontrolu nad Pojasom Gaze preuzeli su 2007. godine, od kada traju periodični oružani sukobi, od kojih je najgori rat upravo onaj koji se sada vodi, a koji je, kako smo rekli, usledio nakon nezamislivog pokolja na jugu Izraela...

Ovom ratu se nažalost ne vidi kraj. Hamas i dalje drži više od 50 talaca, među kojima je i srpski državljanin Alon Ohel. Iako ne više toliko često, i dalje ispaljuju rakete na izraelske gradove, na šta Izrael odgovara bombardovanjem Gaze. U ovim sukobima često strada veliki broj civila, naročito u Gazi, gde je gustina naseljenosti visoka, zbog čega se Izrael sada suočava s međunarodnom kritikom. I kad bi Tel Aviv bilo jedino mesto koje biste videli rekli biste da je kritika jedan kroz jedan na mestu. Međutim, ako biste se odmakli i krenuli u obilazak države, koplja bi u vama počela da se lome, jer biste polako počeli da shvatate sve razmere katastrofe na ovom području Bliskog istoka...

Puste ulice starog grada Jerusalima

U cik zore smo pravo sa aerodroma krenuli put Jerusalima. Olakšanje što smo bezbedno sleteli, budući da je pre koju nedelju roknuo projektil u blizini aerodroma Ben Gurion, me je umornu preplavilo. Znala sam gde dolazim, ali nisam htela da me strah obuzme, pa sam se trudila da se ponašam kao najobičniji turista koji je u mirnodopskim uslovima otišao da poseti neku zemlju.

Prvi utisak je da je Izrael nestvarno zelen i čist, a građani opušteni i bezbrižni. Ipak, nekako ubrzo shvataš da je sve to varka. Dok nam se ljubazno svi smeškaju i pozdravljaju na savršenom engleskom, ne možeš da ne primetiš da neki imaju oružje za pojasom i da su stalno na oprezu.

Već po dolasku u hotel i mene su vratili u "oprezan mod", obaveštavajući o mogućim sirenama za vazdušnu opasnost, najbližim skloništima i potrebi da kod sebe u svakom trenutku imaš papirić, koji sam prozvala "izraelska lična karta". To je zapravo identifikacioni dokument koji dobiješ po sletanju sa sve fotografijom umesto pečata u pasošu. Taj papirić ti je bitniji i od samog pasoša... Zašto? Srećom, nisam saznala.

Prvi "susret" sa ratom, odnosno njegovim posledicama, osetila sam prvog dana boravka u ovoj zemlji. Ne, nisu to bile sirene i bombe, ali jesu nestvarno puste ulice starog grada Jerusalima, nepostojanje redova pred Crkvom svetog groba i "privilegiji" da, ne gurajući se sa vernicima, u miru obiđem najsvetije mesto hrišćanstva gde je prema verovanju Isus Hrist razapet, gde je nakon smrti sahranjen i vaskrsao.

"Pre horora 7. oktobra ovde se čekalo satima na obilazak svetinja. Danas je, vidite, slika potpuno drugačija, ali verujem da će ulice Jerusalima ponovo biti pune. Ovo je mesto gde u miru vekovima dolaze ljudi svih vera, sigurno će se ljudi vraćati ovde", kaže mi Ziv Koen, koji radi kao turistički vodič u Jerusalimu već više od 30 godina.

Dok iz hrišćanske prelazimo u jevrejsku četvrt, put Zida plača, susrećemo veliki broj ortodoksnih Jevreja koji idu na sveto mesto da se mole. Ziv nam objašnjava kako se, bez obzira na situaciju, on ovde oseća bezbedno, gde god da ide - od hrišćanske, jevrejske i muslimanske četvrti, arapskog suka i područja Al Akse. Tužan je što turisti odlažu svoj dolazak u Svetu zemlju zbog trenutne situacije i nada se da će se to uskoro promeniti.

"Turisti u Svetoj zemlji su uvek bezbedni. Oni nisu deo konflikta i nisu 'dobre mete' za teroriste", kaže Ziv sa kojim obilazimo istorijsko i duhovno srce Jerusalima.

Sa tugom u očima se priseća događaja iz 2023. godine koji su ga, iako je u godinama, naveli da se vrati u vojsku i služi državi.

"Niko nije mislio da tako nešto moglo da se dogodi. Svi se sa tim bore na svoj način. Iako su me godine već sustigle, nisam mogao da ostanem kod kuće... Trećeg dana rata sam pitao vojsku da me ponovo uzme, a njima je očigledno trebalo dodatnog ljudstva te su me prihvatili. Služio sam više od 500 dana u bataljonu stacioniranom kod Pojasa Gaze. Nisam ulazio u Gazu, ali sam brinuo o bezbednosti ljudi u kibucima uz Pojas", objašnjava sagovornik Telegraf.rs.

Ističe da se život u centralnom Izraelu koliko toliko vratio u normalu, ali da se nada da će isto biti i na jugu zemlje i da njegovom narodu više nikad neće Hamas biti pretnja.

"Najvažnije je da vrate ljude koji su oteti. Shvatite, želim da svi ljudi žive u miru. I ljudi u Gazi pate pod režimom Hamasa, od pokreta koji šire mržnju i teraju ljude da čine ove grozne stvari", dodaje vodič.

I dok sunce polako zalazi, stojim kraj Zapadnog zida, sa Crkvom svetog groba iza leđa, i pogledom koji puca ka Al Aksi i zlatnoj kupoli, pitam se da li njegova želja može biti ostvarena... Teško je u to poverovati jer si svestan da je Kupola na steni jedno od najvažnijih mesta i za muslimane i za Jevreje i da njen verski, istorijski i politički značaj ovo područje čini jednim od najosetljivijih mesta na svetu.

Put na jug

Iz bezbednog Jerusalima krenuli smo put juga, gotovo do same ograde sa Pojasom Gaze. Prvobitni plan bio je da srpska delegacija novinara, koja je u Izrael došla u organizaciji tamošnjeg Ministarstva spoljnih poslova, obiđe neke od kibuca koji su žestoko stradali u krvavom napadu Hamasa, ali je plan u poslednjem trenutku promenjen iz bezbednosnih razloga.

Prvo stajalište je bilo pokraj Sderota, najvećeg grada na jugu države, na osmatračnici sa kojeg puca pogled na ogradu i deo Gaze, tačnije Beit Hanun, grad koji, prema tvrdnjama Izraela, Hamasovci koriste za skrivanje raketnih lansera, oružja i boraca među civilnim objektima. Isti je i u ovom, ali i prethodnim sukobima, prošao kroz velika razaranja.

Dok sa razdaljine jedva veće od kilometra gledamo u razrušene delove Gaze i tu i tamo vidimo kako se nad pojedinim područjima nadvija crni dim usled dejstvovanje izraelskih snaga, slušamo kako je u toku "češljanje" terena za teroristima Hamasa koji se kriju u tunelima i razrušenim zgradama duž pojasa.

Na pitanje pripadnicima IDF-a kako pravdaju tako veliki broj ubijenih civila, iznova čujemo kako Hamas civile koristi kao "živi zid" i kako izraelska vojska redovno daje upozorenja pred gađanje kako bi se civili evakuisali. Međutim, prema njihovim rečima, Hamas namerno ostavlja nedužan narod u tim objektima, kako bi posle mogli da "mašu brojkama ubijenih" koje su, kako tvrde, često neistinite.

"Optužuju nas za genocid, a istina je da Izrael ne čini ništa slično... Izrael vodi rat u Gazi na najhumaniji mogući način koliko je to moguće u jednom ratu. Izraelci imaju toliko iskustva u ratovima, a mi nismo započeli nijedan od njih. Ukoliko uporedite broj žrtava civila i broj ubijenih Hamasovaca videćete da je to najmanji postotak u istoriji ratovanja kada je reč u borbama u gusto naseljenom području. Ljudi koji nas optužuju nikad nisu bili u ratu i ne znaju kako se on vodi. Rećiću vam da su mnogi naši vojnici ranjeni i ubijeni, jer nisu želeli da ubijaju civile", kaže nam major Adam Itah iz IDF-a.

Deca prvo uče da trče u sklonište, pa onda da pričaju

Iz Givat Kobija krećemo u grad. U Sderotu nećete videti posledice razaranja u meri kao sa druge strane ograde, ili kao što je to bio slučaj kada je naša ekipa ušla u ovaj grad u novembru 2023. godine, ali je na prvi pogled jasno - ovaj grad živi u strahu.

Za razliku od Jerusalima, gde smo videli dečicu staru 4 ili 5 godina, kako sami idu ulicama sa rančićima na leđima, ovde ih nećete zateći. Šta više, i odrasli se od 7. oktobra sa strahom kreću ulicama... Naime, ovaj grad je već godinama meta napada snaga Hamasa. Do jezivog pokolja svako malo su ih gađali projektilima, zbog čega Gvozdena kupola redovno dejstvuje, a svaka kuća i zgrada imaju svoja skloništa i čitavih 15 sekundi da se u njih povuku kada krene napad. Koliko je situacija ozbiljna svedoči činjenica da u ovom gradu nema sirena, već se kratko čuje samo upozorenje Tzeva Adom (crveni alarm), koje im stiže i na mobilne telefone i to je znak da ih svega nekoliko sekundi deli od moguće smrti.

Građani Sderota su bili naviknuti na projektile, zbog toga kažu da njihova deca prvo uče da trče u sklonište, pa tek onda da govore. Međutim, nisu naviknuti na borbu prsa u prsa. To su osetili pre godinu i po dana, kad su i u njihov grad ušli teroristi i ubili na desetine nedužnih civila.

Tome se, kažu, nikad nisu nadali. Samo par meseci ranije Izraelci su izdali nekoliko hiljada dozvola građanima Gaze da mogu da prelaze granicu i ulaze i rade u Izraelu. Kažu da su verovali da je nastupilo vreme mira, da građani Gaze - ako im daju priliku za bolju budućnost - neće odabrati terorizam... Da li zbog toga ili nekog drugog razloga, kobnog dana nije bilo dovoljno oružanih snaga u Sderotu da ga odbrane. To ih je skupo koštalo. Zato sada naoružani specijalci patroliraju ulicama 24 sata, a sve škole i javne ustanove imaju naoružane čuvare, koji su tu da se postaraju da svaki građanin koji napusti svoj dom se u isti bezbedno i vrati.

"Kuda ću, ovde žive moji roditelji, prijatelji"

Getit Botera, koje je rođena i odrasla u ovom gradu, svedočila je o strahotama koji oko 40.000 stanovnika Sderota preživelo 7. oktobra, ali i godinama ranije. Pre šest godina raketa Hamasa udarila je u njen stan u centru grada. Sa svojom bebom je uspela da preživi napad jer se tri sekunde pre udara povukla u sklonište. Od tada su u sklonište trčali nebrojeno puta. Iako bi joj se svaki put noge odsekle, bila je rešena da bude jaka i ostane u svom rodnom gradu bez obzira na sve.

Međutim, ono što se dogodilo 7. oktobra i dalje ne može da pojmi. Pokušava da izbriše iz glave slike terorista koji pokušavaju da provale vrata i upadnu u njenu kuću, gde bi njena porodica i ona trebalo da se osećaju najbezbednije.

"Krenule su sirene, čekali smo rakete. Komunikacija je kasnila, nismo mogli da se informišemo. Prvo smo mislili da puca IDF, a onda se pronela vest da su teroristi u gradu. Svesna situacije otrčala sam u kuhinju po nož i sa ćerkom Adel sam utrčala u sklonište. Ona je mala, sve vreme me pita: 'Mamice, šta se događa?', a ja joj govorim da ćuti, jer čujem pucnjavu spolja. Sedimo tu u skloništu na podu, bez vode, bez toaleta, bez ičega, u mraku. Mi smo do tada znali smo za vazdušne napade... Prolaze sati i sati, a Adel me sve vreme zapitkuje... U jednom trenutku sam joj prekrila ustašca rukama... Sedim i prisećam se svega što su moji preci preživeli. Sad sam ja majka, tu sam sa detetom, u svojoj kući u kojoj hoće da me ubiju samo zato što sam Jevrejka i srce mi je slomljeno. Nisam vojnik, ne radim u vladi, civil sam, majka...Sve što želim jeste da mirno živim, a neko dođe i hoće da me ubije u mojoj kući", priča Getit sa suzama u očima opisujući kako je, nakon što su izbavljeni iz skloništa, na ulicama videla iskasapljena tela svojih sunarodnika.

Od tada je kaže često razmišljala o odlasku, jer više ne može da živi u strahu 24 sata...

"A onda se mislim, ako odem, teroristi su pobedili. Ovde živim, moji roditelji, moji prijatelji, ovde mi je sve... Kuda da idem? Vi morate da znate da je ovo divan grad, u kojem žive dobri ljudi, ljudi koji su me održali i pomogli mi da stanem na svoje noge nakon što sam umalo poginula u raketnom napadu. Ostajem ovde da ljudi čuju moju priču", kaže Getit.

Ističe da je svesna slike koja iz Gaze odlazi u svet i dodaje da joj je žao naroda koji tamo pati, ali dodaje da svet mora da shvati da se Izrael bori isključivo protiv terorista Hamasa koji su nedužne Izraelce 7. oktobra masakrirali, silovali, sekli im genitalije i udove, a mnoge su i žive spalili.

"Postoje i slike i snimci, sve mogu da vam pokažem. Nisu sve slike otišle u svet, da bismo zaštitili porodice žrtava koje su razorene nakon masakra. Pripadnici ZAKA su mi pričali o detetu u kibucu, starom 12 godina, koje su pronašli golo. Monstrumi su devojčici pucali u glavu kada su završili sa iživljavanjem. Mogu da vam pričam kako su ženama gurali granate u matericu...Pripadnici ZAKA nisu slikali ono što su pronašli, shvatite, to je 1.200 žrtava, to je strašno. Do slika i snimaka smo došli kada smo pronašli GoPro kamere koje su nosili teroristi", kaže Getit koja sad radi u Izraelskom digitalnom centru koji je osnovan da se bori protiv lažnih informacija. Cilj im je da svakom ko želi da čuje njihovu stranu priče to i omogući, i to iz usta onih koji su preživeli masakr.

Čovek koji je sada glavni za bezbednost u Sderotu svedoči da je bio u Pojasu Gaze i da je tamo pronašao planove za uništenje Izraela, ali i udžbenike u kojima piše sve najgore o njegovoj državi i Jevrejima, kao i kopije Hitlerovog zloglanog Majn Kampfa. Sve ovo dodatno brine stanovnike Sderota i okolnih mesta.

"Svakog dana se preispitujem da li treba ostati ovde, a posebno uveče, kada me ćerkica pita da li će se vratiti one čike koje su htele da je ubiju. Šta jedna majka da odgovori na to?", kaže sagovornica Telegraf.rs.

Groblje užasa

Kao što sam ranije pomenula, u kibuce u kojima se dogodio pokolj nismo ovom prilikom ušli zbog procene službi da situacija nije dovoljno bezbedna, ali naša ekipa, koja je posetila Izrael u novembru 2023. godine ulazila je u kibuce gde se samo nekoliko nedelja pre toga dogodio stravičan zločin. Život se u ovim kibucima, prema rečima zvaničnika, polako obnavlja, budući da su stanovnici, koji su mesecima bili izmešteni, doneli odluku da se vrate na svoja ognjišta.

Umesto u kibuce otišli smo do "groblja užasa", mesto u blizini gde sada stoje automobili izrešetani i spaljeni u jezivom pohodu Hamasa. Prizor je, malo je reći - strašan. Iako je na groblje automobila prenet samo deo vozila koje su teroristi uništili u napadu, dovoljan je samo jedan pogled na olupine da naslutite razmere užasa.

Na tom "parkingu" smo zatekli i kombi, spaljen do neprepoznatljivosti. Jedino što ostalo prepoznatljivo jeste boca kiseonika koja je sva čađava, ali nije eksplodirala. Otkriveno nam je da je spaljeni kombi zapravo vozilo Hitne pomoći, koja je kobnog dana dežurala na festivalu Nova.

"U ovom vozilu su mnogi pokušali da potraže spas kada su teroristi napali svim silama. Oko 20 ljudi je krenulo da trči u ova ambulantna kola. Teroristi su iz kalašnjikova pucali na te ljude, bacali su granate. Na kraju su ispalili projektil u haubu i zapalili vozilo. U vozilu i oko njega smo pronašli ostatke DNK čak 18 žrtava", rekao nam je major Itah.

Desno od nas smeštena je planina olupina, vozila toliko spaljenih da ne možeš prepoznati ni marku, kamoli model. Ispred njih poređane su školjke automobila i džipova, razorene hicima i granatama, kao i table na kojima je opisana sudbina vozača i putnika tih vozila. Itah nam je govorio o tome kako su iz automobila usisavali pepeo žrtava, te da su pronašli i brojna ugljenisana tela, za koja je obdukcijom ustanovljeno da su u pitanju ljudi koji su bili živi spaljeni.

Dok smo obilazili područje upoznali smo i Danijela Hadžbija, kolegu snimatelja izraelskog kanala 13, koji je 7. oktobra bio na jugu i koji nam je pokazao jezive snimke ljudi koji su u napadu ostali bez udova, a kojima je pomagao da prežive. Ono što je tamo snimio nateralo ga je da po prvi put u životu zatraži dozvolu za nošenje oružja i od tada ne napušta svoj dom bez pištolja za pojasom.

"Ljudi su vrištali, čula se pucnjava. Devojku koju ste videli na snimku, koja je ostala bez noge, sam uvukao u automobil. Njen dečko je takođe ostao bez noge... Oni su sada venčani... Tog dana ne mogu da vam opišem koliko me je ljudi zvalo. Znaju da radim u medijima, da imam kontakte u policiji, vojsci, bolnicama. Molili su za pomoć, a ja nisam mogao ništa da uradim... Bilo je strašno", rekao nam je Danijel, koji nam je i ustupio snimke, ali koje nećemo objaviti jer su previše potresni.

Na mestu pokolja

Potresna su svedočenja i koje smo čuli od Hen Malke, devojke stare oko 25 godina, koja je pukom srećom preživela masakr na festivalu Nova, gde je poginulo mnogo njenih prijatelja... I dalje potresena, zamuckujući, ispričala je detalje kojih se seća. Prisetila se dronova koje je ugledala oko 6 sati ujutru kod bine. Kaže da su svi mislili da organizatori snimaju festival i da su srećni mahali, nesvesni da su to zapravo dronovi terorista.

"Posle par minuta videli smo bljeske na nebu i mislili smo da je to vatromet... Ubrzo je muzika stala i tad je bilo jasno da to nije vatromet, nego rakete... Onda je počeo pakao", ispričala nam je Hen koju smo upoznali na mestu gde je održan kobni festival, a gde je danas ustanovljen memorijalni centar posvećen žrtvama masakra.

Dok je Hen govorila o detaljima svog bekstva i scenama pokolja koje je gledala tražeći spas, pogled mi je lutao ka licima mladih ljudi koji nemo gledaju sa fotografija. Većina njih imala je svega 20 godina kada su ih teroristi pobili na ovom istom mestu. Među njima je i Mor, unuk Dušana Mihaleka, dugogodišnjeg urednika muzičkog programa Radija Novi Sad i najpoznatijeg srpskog turističkog vodiča u Svetoj zemlji.

Srpska zastava kraj žrtava

Dok slušam Heninu ispovest, koju bih volela da mogu da zaboravim jer je prestrašna, vidim kako kraj pojedinih fotografija stoje članovi porodice, prijatelji, i liju suze nemo otvarajući usta, možda u molitvi ili tihom "razgovoru" sa onim kojeg više nema. Pokušali smo da čujemo i njihovu priču, ali nisu želeli da daju izjave, kažu da nemaju snage da srce ponovo cepaju u delove.

Nisu oni jedini koji dolaze ovde. Na stotine ljudi svakodnevno dođe do memorijalnog centra da oda počast stradalima. Uglavnom su to Jevreji iz dijaspore, ali i retki turisti koji su došli da posete Izrael. Tinejdžer Zek iz SAD, Jevrejin koji je prvi put došao da u Izrael da bi naučio više o svom narodu kaže da ne može da prežali žrtve, iako nijednu od njih nije lično poznavao.

"Teško je biti ovde. Putujem na festivale i koncerte po svetu. Ovo je moglo da se dogodi bilo gde. Ovi ljudi su došli da se provedu, da uživaju u muzici, da uživaju u svojoj kulturi, svom identitetu, a upali su u smrtonosnu zamku... Oni nisu to zaslužili, oni ništa loše nisu uradili", kaže nam Zek.

Dok hodam među stubovima i crvenim anemonama, pogled mi privlači srpska zastava koja stoji kraj izraelske. Oko stuba stoji obmotana žuta vrpca, a ispod fotografija Alona Ohela, srpsko-izraelskog državljanina koji je otet na ovom festivalu i koji je već 600 dana u zatočeništvu. Kraj Alonove fotografije je i jasna poruka: "Vratite ga kući"...

"Zahtevamo od izraelske vlade da učini sve da otete vrate njihovim porodicama", kažu nam Izraelci koje smo zatekli na licu mesta. Neki od njih ističu da, iako su u početku podržavali odgovor izraelskih vlasti na napad i vojne akcije, sada žele da se rat što pre završi, da se taoci vrate kući, a oni "normalnom životu", koliko je to moguće na ovim prostorima.

"Vi ste iz Srbije, nekadašnje Jugoslavije, vi znate šta je rat, šta je politika u ratu, ko koliko i kako trpi. Narodu nije lako, ovo predugo traje, ali rešenje mora da se nađe i za nas i za ljude sa one strane ograde", rekao je jedan stariji gospodin koji je odbio da kaže svoje ime.

O blokadi humanitarne pomoći u Gazu obični građani neće da govore, "dovoljno im je problema u njihovom dvorištu" i samo žele kraj. S druge strane, zvaničnici ponavljaju da Hamas zloupotrebljava humanitarnu pomoć za vojne svrhe, poput krijumčarenja oružja i izgradnje tunela.

"Da li vi zaista mislite da ta pomoć stigne do običnog građanina, gladnog čoveka. Ne, to sve oni uzmu, pa raspoređuju kako im je volja i ucenjuju narod, da rade ono što oni žele, za koru hleba", ističu pripadnici IDF-a.

Dok napuštamo područje čuje se tutnjava u daljini. Kako nema sirena i povlačenja u skloništa, shvatamo da su Izraelci aktivni "iza ograde"... Sa ove strane nema toliko razrušenih kuća i gladnih, ali je činjenica da se strah i te kako uvukao u kosti svakog Izraelca koji ovde živi i da će jug večno ostati zavijen u crno. Šta sutra čeka Gazu i ovo područje Izraela, teško je predvideti. Isto kao što je teško i ne dozvoliti da te priče porodica stradalih ne dotaknu do srži...Jer, kad staviš u stranu politiku, fanatizam i "više interese", ostaje ti da sve gledaš očima običnog građanina, koji nije birao da bude rođen tamo gde je rođen, kao ni boju kože, ni veru... Može da promeni mesto stanovanja, ali to ne znači da će pronaći sigurnost... Da li sigurnosti za bilo koga u Izraelu ima, vreme će dati odgovor. Ne stradaju ovde samo Jevreji... O tome svedoči i sudbina nesrećnih Druza, koji ovde nastanjuju sever, gde je večita pretnja Hezbolah... I nisu samo oni i Hamas jedini koji Izraelcima uteruju strah u kosti...ali više o tome čitaćete u našim narednim tekstovima.

(Telegraf.rs)