Opasnost za ljudsku vrstu, imigracija već izvor sukoba: Upozorenje filozofa koji je prorekao "kraj istorije"

Kad je Ezekiel J. Emanuel, jedan od vodećih američkih onkologa i bioetičara, a kasnije i jedan od 16 članova savetodavnog korona-odbora bivšeg predsednika Bajdena, pre desetak godina u magazinu The Atlantic objavio esej pod naslovom "Zašto se nadam da ću umreti sa 75", izazvao je sve što je očekivao: žestoku polemiku i jaku argumentaciju s obe strane.

Dugovečnost i ulaganje maksimalnih napora na svim područjima - pre svega u medicini - kako bi se ljudski život maksimalno produžio i kako bi se smrt odgađala što je duže moguće u zapadnom su društvu prihvaćeni kao imperativ. Stoga odvažni stav poznatog onkologa - koji je, usput rečeno, u vreme pisanja eseja imao gotovo 60 godina, koji je bio potpuno zdrav, koji nije bio klinac kojem je realnost 75. rođendana potpuno nepojmljiva i koji je svoje stavove temeljio na medicinskom znanju i dugogodišnjem lekarskom iskustvu - nije prošao nezapaženo.

Preporučujemo

Posustala, propadajuća bića

U krajnje pojednostavljenoj verziji njegovog razmatranja, Emanuel je zaključio da - iako je smrt nesumnjivo najveći gubitak i za pokojnog i za one koji ostaju iza njega - predugačak život je za većinu takođe gubitak koji njemu nije prihvatljiv: predug život pretvara većinu ljudi u "posustala, propadajuća bića", oduzima im kreativnost i sposobnost da "doprinesu radu, društvu i svetu", pretvara ih u tešku i zahtevnu obavezu podmlatka, menja način na koji ih ljudi "doživljavaju, odnose se prema njima i, što je najvažnije, pamte ih".

Iznevši niz demografskih, medicinskih i drugih statističkih podataka, odredio je upravo 75. godinu kao onu do koje većina ljudi proživi ispunjen život i sve ono što im je individualno važno - bila to profesionalna karijera, unuci ili hiljadu drugih stvari između i oko toga.

U svoje eseju se nije založio za eutanaziju. Upravo suprotno, njen je protivnik, ono što snažno zagovara je pružanje "saosećajne i dostojanstvene smrti" bez boli svakom umirućem. On ne bi sebi oduzeo život nakon 75. godine. Naprotiv. On je naprosto odlučio da će nakon 75. godine prestati da obavlja preventivne preglede i testove "bez obzira na to koliko bili rutinski ili bezbolni" i da više neće pristajati na niz medicinskih postupaka, od ugradnje pejsmejkera, preko hemoterapija do respiratora. Ako slomi nogu, naravno da će, kaže, otići lekaru.

Ako bude u bolovima, maksimalno će trošiti analgetike. I ako se, uprkos svemu tome, dogodi da upravo on bude u onom promilu stanovništva, onih retkih izuzetaka koje mu oponenti najčešće navode kao da nije reč o promilu, nego o većini - seti se ovog i onog, koji je u 85. bio vispren, kreativan, pokretan, zabavan i živeo život punim plućima - zadovoljno će to prihvatiti. Ali ako neće biti tako, ne želi da mu produžavanje života postane samo sebi svrha.

Foto: Neilson Barnard / Getty images / Profimedia

Trošenje resursa

Ni nakon deset godina - a sada je već blizu 70. - Emanuel nije promenio mišljenje: za magazin Filadelfija pre malo više od mesec dana izjavio je, ukratko, da od njega ni milimetra ne odstupa. Svojim je istupom, kaže, pre svega želeo da poruči da je potentno vreme čoveka na Zemlji ograničeno i da ga treba živeti punim plućima. Ponovio je kako smatra da cilj nauke i medicine, kad je reč o starijima od 75 godina, treba da bude palijativna nega i podrška, a ne produženje života. "Novac i energija uloženi u produženje života starije populacije loše je korišćenje naučnih, ekonomskih i kreativnih resursa" koji bi, smatra, trebalo da budu iskorišćeni za istraživanje i sprečavanje uzroka zbog kojih ljudi umiru mladi, odnosno pre te dobi.

Ovih je dana dugovečnost ponovo u središtu rasprava, nakon što je Francis Fukujama - američki politikolog, stručnjak za međunarodne odnose i politički ekonomista, autor ultrapopularne knjige "Kraj istorije i poslednji čovjk", koja je izazvala niz kontroverzi krajem prošlog veka - u neprofitnom digitalnom magazinu Persuasion krajem maja objavio rad pod naslovom "Protiv produženja života".

Dok je Emanuel svoje stavove temeljio pre svega na individualnim postavkama i uticaju umnog i telesnog propadanja na samog pojedinca, Fukujama - koji će ove godine navršiti 73 godine - smatra da je dalje promovisanje dugovečnosti direktna opasnost napretku društva i ljudske vrste kao takve. Predugo održavanje na životu autora i sprovoditelja aktualnih ideja - koje se u budućnosti mogu pokazati pogrešnim i promašenim - bez obzira na to koliko oni vispreni i/ili fizički aktivni bili, automatski sprečava probijanje novih, svežih ideja koje su temelj za napredak društva i civilizacije.

Dosadašnja postignuća u produžavanju životnog veka - poboljšanje uslova života i higijene, razvoj antibiotika i, pre svega, suzbijanje i rutinsko lečenje bolesti zbog kojih je u zapadnim zemljama još pre 100 godina petina do trećina dece umirala prije petog rođendana - spektakularna su i, smatra Fukujama, sasvim dovoljna.

"Postoje jako dobri evolucijski razlozi, povezani s prilagođavanjem, zbog kojih jedinke gotovo ni jedne vrste ne žive večno. Produženje života je nešto što je individualno svakome poželjno, ali je istovremeno katastrofalno na nivou društva kao celine. No, zbog individualne privlačnosti biće vrlo vrlo teško zaustaviti istraživanja u ovom području", smatra Fukujama, kojeg je na ovaj esej podstakao život u Silicijskoj dolini u kojoj milijarderi poput Džefa Bezosa, Lerija Pejdža, Lerija Elisona, Pitera Tila i drugih troše puste milione dolara na istraživanja koja će im pomoći da žive duže.

"To je razumljiva, ali jako loša ideja", navodi Fukujama.

Jer, bez obzira na to što se sam život starijih osoba produžava, navodi Fukujama, njihovo prirodno propadanje ne može da se spreči. Jedna od kognitivnih slabosti koja se neminovno javlja s dobi, navodi, jeste "rigidnost u temeljnim pogledima i pretpostavkama o životu".

Foto: Action Press / Shutterstock Editorial / Profimedia

Vesele i prazne priče

"Gerontolozi vole da dele vesele priče o tome kako ljudi mogu da ostanu otvoreni za nove ideje i da su sposobni da preoblijuku svoje živote u kasnijoj životnoj dobi, i to se svakako događa s nekim pojedincima. Ali istina je da temeljna promena mentalnih pogleda na svet s godinama postaje mnogo manje verovatna", piše Fukujama.

Usporavanje smene generacija, do koje neminovno dolazi produženjem životnog veka, stoga će, nastavlja, vrlo verovatno da uspori i stopu društvene evolucije i prilagođavanja. Društvene promene se, navodi, događaju u generacijskim ciklusima: što se ređe događaju smene, sporije se događa i napredak.

"Šta će se dogoditi ako postane uobičajeno da ljudi žive sto i više godina? Doći će do preklapanja generacija i sve većeg društvenog sukoba jer će mlađi ljudi početi da razmišljaju drugačije i zahtevaju promene, a stariji će pružati otpor. Problem neće biti sukob sam po sebi, nego postupno usporavanje stope društvenih promena. U međuvremenu, tehnološke promene nastaviće da se događaju sve bržim tempom, zahtevajući sve brže stope prilagođavanja. Ako u budućnosti dođe do kombinacije ova dva moguća scenarija, produženje života stvoriće svet koji ekonomski i društveno stagnira", smatra Fukujama.

Vreme je da se krene dalje

S takvim se scenarijima, upozorava, već suočavaju neke države istočne Azije, poput Japana i Južne Koreje, koje se istovremeno nalaze na vrhu sveta i po dužini životnog veka i po najnižim stopama nataliteta.

U takvom svetu niskog nataliteta i dugovečnog života, što pogađa sve bogate zemlje, nužna je brojna imigracija - ako ni zbog čega drugog, onda da brine o tolikom udelu staračkog stanovništva.

"Ne moram da objašnjavam kako je imigracija već sada veliki izvor društvenih sukoba, koji će vremenom postajati još veći", navodi Fukujama.

On sam je, kaže, već mnogo profitirao od metoda produžavanja ljudskog života. Nijedan muškarac s očeve strane njegove porodice nije uspeo da doživi doba u kom je Fukujama sada.

"Ali, iskreno, ne radujem se perspektivi u kojoj živim još 20 godina dok mi ljudi iza leđa govore, kao što to verovatno već sada čine: Evo ga, i dalje priča iste gluposti kao i krajem 20. veka. Vreme je da se krene dalje", završava Fukujama.

(Telegraf.rs/Jutarnji list)