Svaka tišina postaje alarm koji odzvanja prekasno: Stručnjaci o masakru u Gracu, da li se užas mogao sprečiti?

Vest da je 21-godišnji Artur A. počinio masakr u srednjoj školi u Gracu potresla je ne samo Austriju, već i ceo region. Deset izgubljenih života, deset mladih sudbina nasilno prekinutih, a iza njih ostale su uplakane porodice, neizmerna bol i pitanja bez odgovora. Nakon što je počinio monstruozni čin, Artur se zatvorio u školski toalet i oduzeo sebi život. Navodno, motiv za ovaj strašni zločin bila je osveta zbog godina tihe patnje i vršnjačkog nasilja koje je trpeo. U oproštajnom pismu, koje je ostavio svojoj majci, pokušao je da objasni ono što nikada neće moći biti opravdano.

Artur, nekada tihi đak ove iste škole, neprimetan i povučen, bez bliskih prijatelja, sada se pominje kao počinilac jednog od najtragičnijih događaja u austrijskom školstvu. Njegov čin otvara teška pitanja: kako nismo primetili? Kako društvo nije reagovalo ranije? Kako je moguće da se tuga pretvori u ovakav očaj?

Preporučujemo

Ova tragedija samo je još jedno u nizu krvavih poglavlja o nasilju u školama koje pogađa Evropu, ostavljajući roditelje, đake i nastavnike u stanju duboke nesigurnosti i straha. Svakodnevica nam se menja – više se niko ne usuđuje da kaže: "U školi si bezbedan".

Portal Telegraf.rs kontaktirao je forenzičara Časlava Ristića i psihologa Snežanu Repac, ne bi li pokušao da pronađe bar delić odgovora na užasna pitanja koja je iza sebe ostavila ova tragedija u Gracu. Jer, u svetu u kojem deca stradaju na mestima znanja i rasta, svaka tišina postaje alarm koji odzvanja prekasno.

• Gospodine Ristiću, da li je ranije zlostavljanje ubice moglo da dovede do toga da počini masovno ubistvo ili je u pitanju neki drugi problem u porodici/trauma i slično?

Da, u 80 odsto slučajeva u ovakvim masakrima deca su zlostavljana prevashodno od porodice, u smislu zlostavljanja ili zanemarivanja!

• Da li su mogli da postoje rani znaci upozorenja koje je okolina mogla da vidi i potencijalno spreči masakr?

Da, postojali su znaci upozorenja uvek, ali to okolina ne primeti, ili čak ako primeti ne daje pun značaj tome. Kod svih takvih slučajeva kasnijim ispitivanjem se pokazalo da su postojali znaci, nažalost okolina to u većini slučajeva nije mogla da spreči pošto je teško sprečiti. Ponekad i kada primetite znake upozorenja i radite na tome pa ipak se na kraju desi izvršenje.

• Da li ovaj slučaj može da dovede do potencijalno novih problema širom škola u Evropi, jer su se samo par sati nakon masakra javile nove pretnje u drugim ustanovama?

Moguće je, ali ne u velikom procentu i to neposredno posle izvršenja ovog masakra sa protokom vremena šanse da se to desi su sve slabije. Znači nedelju dana posle masakra je moguće da se pojavi neki ludak i da to uradi, ali masovno u više škola sigurno ne.

O psihološkom profilu Artura, kao i ponašanju koje je prethodilo samom masakru, razgovarali smo sa psihologom Snežanom Repac.Psihološki profil ubice predstavlja pokušaj da se razume način razmišljanja, emocionalno stanje, ličnost i mogući motivi osobe koja je počinila ubistvo. To je složen psihološki portret koji kombinuje različite informacije kako bi se objasnilo zašto je neko izvršio takav čin, kako je planirao i izveo zločin i šta bi moglo da ukaže na njegov identitet ili ponašanje.

• Gospođo Repac, na osnovu dostupnih informacija, kakav psihološki profil biste mogli pretpostaviti kod počinioca ovakvog čina?

Počinioci masovnih pucnjava se ne mogu opisati jednim istovetnim psihološkim profilom, što su pokazala i istraživanja u zemljama koje su to doživele, na primer, Amerika. Crte ličnosti su kod svih ljudi u različitim konstelacijama, i u vezi sa životnom istorijom, tako da u oni koji bi imali slične crte, ne mora da znači da bi se isto ponašali, a posebno kad su ekstremni incidenti u pitanju. Bitan je sklop ličnosti u kontekstu životnih okolnosti, kako neko reaguje.

• Koji su najčešći psihološki obrasci kod mladih koji pribegavaju nasilju, da li je to poremećaj licnosti, depresija, izolacija?

Nešto bi se moglo izdvojiti kao zajednička karakteristika, a to je loša komunikacija sa okolinom, povlačenje u sebe, nezadovoljstvo svetom oko sebe i poremećaj prilagođavanja, tako da usled čestih frustracija i nagomilanih negativnih emocija, nemaju kapacitet da menjaju sebe i žive u ubeđenju da je svet izvor zla, koji treba menjati. Ovakvi pojedinci su duboko nesrećni, ne osećaju radost u dužem vremenskom intervalu koji prethodi onom što su učinili.

• Može li neko bez ranije dijagnostikovane mentalne bolesti postati sposoban za ovakav čin? Kako? Na osnovu kog ponašanja?

Događaji koji su preciptirajući za ove incidente, kod njih su najčešće vezani za osećaj životne ugroženosti. Svaki čovek prolazi kroz iskušenja, ali ima sposobnost prevladavanja, što kod njih izostaje. Ne mora neko biti sa dijagnozom da bi bio u riziku kao počinilac, ali bi bilo važno da se u zajednici vodi računa o ljudima na sistematski način, kroz prevenciju, socijalne službe, psihološku eksploraciju, umesto da bude još tragedija i nevinih žrtava, dece.

• Koji su rani znakovi da dete ili adolescent razvija ozbiljne psihološke probleme koje bi mogle prerasti u agresivne obrasce?

Filozof Niče u knjizi "Ljudsko, suviše ljudsko", pominje tri motiva za nasilje, a to je da bi se agresor odbranio, ili sebe zaštitio, ili sprečio neku štetu, ali i da bi postao svestan svoje moći. Ta "volja za moći", pokreće i one koji su izrazito inferiorni, i one koji su dominantni manifestno, jaki. Poriv zla u ljudskom biću je u vezi sa stepenom osećanja moći i nemoći, osujećenosti, tako da razlika u intenzitet doživljaja ugroženosti, zbog čega se neki iracionalno ili preterano osiguravaju od stvarnih ili zamišljenih opasnosti. Tako neko svojim bližnjima nanosi verbalne uvrede, a neko ubija bez reči.

• Artur je mesecima išao u streljanu, šta to govori o njemu? Slučaj jako podseća na dečaka koji je počinio masakr u Ribnikaru, da li mozete da podvučete paralelu?

Mladić iz Austrije je voleo streljaštvo, što je sigurno pojačalo njegov osećaj moći, vladanja i kontrole nad svetom, u kom nije bio adaptiran. Nije ni završio srednju školu, maturu, te je možda izbor trenutka da ugrozi decu koja maturiraju, lično obojen, da izgleda kao da težina lične tragedije leži u školi. Sličnost sa našom tragedijom je evidentno u tome što su vežbali gađanje, i birali školu za metu, ali nemamo druge podatke, koji bi im bio motiv. Austrijanac nije bio, navodno, korisnik društvenih mreža, što je razlika u odnosu na našu školu u Beogradu.

• Da li je realno očekivati da školski psiholozi prepoznaju devijantno ponašanje kod mladih i da li mogu da spreče ovakve situacije? Da li mislite da su društvene mreže dodatni okidač kod mladih koji već pate od osećaja odbačenosti ili besa?

Veliki je problem što deca nemaju dovoljnu obuhvaćenost od strane struke psihologa, ali je još veći problem što nema jedinstva gledišta sa drugim strukama, tako da se i odgovornost rasipa i nečinjenje, kao pasivan stav, bez rešenja, postaje način izbegavanja responzivnog odgovora. Tako su društvene mreže preuzele anarhizam kao model uređenja, kao odgovor na nemoguća pitanja rešivosti problema mladih i sveta koji ih čeka. Na mrežama se apsurdi vide uveličano i mogu biti baza za nestabilne ličnosti koje žele da budu prihvaćeni i u stanju su da učine sve što se od njih traži, što koriste sekte ili kriminalci, pirati u okeanu interneta.

(Telegraf.rs)