U bunkeru duboko pod zemljom ajatolah Hamnei je pred dilemom: Mora li da popije svoju čašu otrova?

Negde duboko pod zemljom u bunkeru, iranski vrhovni verski vođa ajatolah Ali Hamnei suočava se s najtežom odlukom s kojom se suočio svaki iranski lider još od Islamske revolucije 1979. godine. Jedna vrlo slikovita fraza sažima njegovu dilemu - Da li on mora da popije svoju čašu otrova?

Pre četiri decenije, Hamnei je bio odani sledbenik ajatolaha Ruholaha Homeinija, prethodnog vrhovnog vođe, koji je obećao da se nikada neće odreći "svetog" rata Irana protiv Iraka i njegovog lidera Sadama Huseina.

Godinama je Homeini odlučno odbijao svaku pomisao na kompromis. Onda je, u julu 1988. godine , shvatio da Iran više ne može da izdrži i, kako je rekao, popio je svoju čašu otrova i pristao na primirje.

"Nakon što je prihvatio prekid vatre, više nije mogao da hoda. Nikada više nije govorio u javnosti", napisao je Homeinijev sin Ahmad, prenosi britanski The Telegraph.

Jedanaest meseci kasnije, Homeini je preminuo, a njegov tihi i pouzdani zamenik postao je naslednik. Sada je Hamnei pred istom dilemom, razmatra da popije sopstvenu čašu otrova. Samo što su ovog puta ulozi mnogo veći.

Uz američkog predsednika Donalda Trampa koji zahteva "bezuslovnu kapitulaciju" i preti da će uključiti američku vojnu silu u izraelsku kampanju, Hamnei postaje svestan ozbiljnosti situacije. Za razliku od 1988. sada je u pitanju sam opstanak Islamske Republike.

Na nebu iznad Irana, izraelski avioni pokazali su sposobnost da napadnu gotovo bilo koju metu po sopstvenoj volji. Prošlog petka eliminisali su sve generale iz vrhovne komande Islamske Republike. U utorak su ubili i jednog od njihovih naslednika.

Pored bombardovanja postrojenja za obogaćivanje uranijuma u Natanzu i konverzione fabrike u Isfahanu dva dragulja iranskog nuklearnog programa, Izrael uništava i ključnu infrastrukturu režima, uključujući rafinerije i naftna polja.

Ako Tramp naredi angažovanje američkih snaga, vojna moć usmerena protiv Irana biće višestruko veća. A sva ta ogromna vatrena moć ima jedan cilj: Da izvrši maksimalni pritisak na jednog 86-godišnjeg starca i natera ga da oponaša svog pokojnog učitelja i učini ono što je oduvek tvrdio da nikada neće učiniti.

Prihvatanje uslova SAD i Izraela zahtevalo bi od Hamneija da žrtvuje ceo iranski nuklearni program, posebno sposobnost obogaćivanja uranijuma. A upravo je to pitanje oko kog je tokom protekle dve decenije beskompromisno odbijao svaki ustupak.

Zašto? Zato što je obogaćivanje ključni proces koji se može koristiti za proizvodnju visokobogacenog uranijuma, neophodnog za jezgro nuklearne bombe. Samo nekolicina zemalja na svetu poseduje tu sposobnost.

Pod vođstvom Hamneija, Iran je postao jedna od njih. Cena je bila ogromna i finansijski i ljudski, jer je Izrael počeo da ubija iranske nuklearne naučnike još 2010.

Ajatolah je ovaj sudbonosni projekat započeo decenijama ranije. Tokom 1990-ih počeo je izgradnju tajne fabrike za obogaćivanje uranijuma u Natanzu, smeštene u Dašt-e-Kaviru, velikoj slanoj pustinji, oko 320 kilometara južno od Teherana.

Plan je bio da iranski naučnici u potpunoj tajnosti ovladaju celokupnim procesom, čime bi Hamnei imao slobodu da odluči da li će otići do kraja i naložiti proizvodnju visokobogacenog uranijuma za nuklearnu bombu.

Međutim, plan je propao kada je Natanz otkriven, a njegovo postojanje obznanjeno svetu 2002. godine. Režim se iznenada suočio s ogromnim međunarodnim pritiskom da obustavi program obogaćivanja.

Hamneijev odgovor nije bio samo prkos tim zahtevima, već i izgradnja druge tajne fabrike za obogaćivanje, skrivene u planini u Fordou. I taj pokušaj je propao kada su Sjedinjene Države i Velika Britanija 2009. zajednički otkrile postojanje ovog postrojenja.

Nakon toga su uvedene razorne ekonomske sankcije kako bi se Iran prisilio da prekine s obogaćivanjem uranijuma. Ipak, Hamnei je nastavio dalje, čak i dok su najbogatije zemlje sveta pokušavale da slome iransku privredu.

Njegov prkos je nagrađen 2015. godine, kada su SAD i njihovi saveznici potpisali sporazum kojim je Iranu bilo dozvoljeno da zadrži kapacitete za obogaćivanje, iako pod strogim ograničenjima i stalnim nadzorom.

To je bio sporazum koji je izraelski premijer Benjamin Netanijahu prezirao, a koji je Donald Tramp ukinuo tokom svog prvog mandata. Nakon toga, Hamnei je ponovo pokrenuo širenje iranskog nuklearnog programa, nagomilavši oko 20.000 centrifuga i više od osam tona obogaćenog uranijuma, uprkos pretnjama i pritiscima.

Sada, dok bombe padaju po Iranu, verovatno uništavajući ili onesposobljavajući sve centrifuge u Natanzu, svaka nit Hamneijevog bića govori mu da ostane čvrst i ponovi isti odgovor kao i ranije da Iran nikada neće odustati od mukom stečenog prava na obogaćivanje uranijuma.

Ali jedan faktor i samo jedan, mogao bi da ga natera da promeni mišljenje. Uprkos Trampovim pretnjama, to neće biti lična bezbednost. Hamnei možda jeste "zatucani fanatik", ali nije kukavica. On bi rado dao sopstveni život za ono što vidi kao nuklearno pravo Irana.

Ipak, ima jednu vrhovnu i najvažniju odgovornost da obezbedi opstanak režima. Nadaće se da može da se odupre Izraelu i Sjedinjenim Državama, a da pritom ipak osigura da Islamska Republika preživi ovu krizu.

Stoga se Netanijahu i Tramp pre svega trude da ubede iranskog lidera da ta opcija ne postoji. Sve što rade ima za cilj da ga nateraju da razmišlja o padu režima, gurajući ga na ivicu i navodeći ga da shvati da je prihvatanje njihovih uslova i žrtvovanje programa obogaćivanja jedini način da se spreči taj ishod. Ovo je vrhunski primer politike moći u akciji.

Hamnei se verovatno neće zadržavati na tome kako su ga njegove sopstvene odluke dovele do ovog prelaza. Nuklearni program, osmišljen da režim učini neosvojivim, umesto toga ga je doveo do ivice. Terorističke grupe koje je Iran sponzorisao da bi odvratio izraelski napad posebno Hezbolah u Libanu, umesto toga su uništene.

Resursi protraćeni na taj uzaludni cilj mogli su se iskoristiti za jačanje iranske vazdušne odbrane i pripremu za ovaj napad. Umesto toga, izraelski avioni nekažnjeno napadaju. I svuda okolo, izraelska obaveštajna služba je očigledno prodrla u svaki kutak Hamneijevog režima.

Svojom sopstvenom ludošću, sam je navukao ovu sudbinu. Sada ostaje samo jedno pitanje – Hoće li popustiti i popiti otrov?

(Telegraf.rs)