"Ovaj naš prijatelj uskoro će postati neprijatelj": Kako su zaratili Iran i Izrael?

Dok SAD sada vode otvoreni rat s Iranom u dugo najavljivanom sukobu izazvanom strahom za opstanak Izraela, vredno je podsetiti se proročkih reči izraelskog špijuna u Teheranu koji je sve to video unapred.

Kao šef stanice Mosada u Teheranu krajem 1970-ih, Reuven Merhav je bio čovek izraelske obaveštajne službe na terenu, zadužen za čuvanje osetljivih obaveštajnih odnosa Izraela sa njegovim najbližim saveznikom na Bliskom istoku, Iranom pod vladavinom prozapadnog monarha, Šaha Mohameda Reze Pahlavija.

Preporučujemo

U scenariju koji baca oštru senku na današnje stanje rata između dve zemlje, Izrael i Iran su negovali bliske veze od osnivanja jevrejske države 1948. godine.

Međutim, poseta ostrvu Kiš u Persijskom zalivu u martu 1978, tada zabavnom raju za bogate i moćne Irance - zajedno sa izraelskim ambasadorom Urijem Lubranijem - ubedila je Merhava da vlast šaha slabi, a dragoceni strateški savez je ugrožen.

"Brinem se da će ovaj naš prijatelj uskoro postati neprijatelj"

Dok su nezadovoljstvo i protesti protiv režima rasli, dvojica su naišla na monarha i obaveštajne agente koji su bili samozadovoljni i odvojeni od približavajuće oluje.

Njihova upozorenja preneta su Mosadu i izraelskom Ministarstvu spoljnih poslova, ali su naišla na skepticizam i nevericu, isto kao što je CIA u Vašingtonu odbacila iste informacije. Nekoliko nedelja kasnije, dok se Merhav pripremao da napusti Teheran na kraju svoje misije, imao je upozoravajuće reči za svog naslednika.

"Brinem se da će ovaj naš prijatelj uskoro postati neprijatelj", rekao je Merhav, kako opisuje Ronen Bergman u svojoj knjizi "Tajni rat sa Iranom" iz 2008.

"Dajem ti Iran sa vremenskom bombom", navodno je rekao Merhav.

Bio je to jezivo precizno predviđanje.

U roku od nekoliko meseci, Iran je bio obuzet revolucionarnim zanosom. Haos i previranja su se širili ulicama. Kako mu je baza moći brzo propadala, šah - kojeg su zapadni saveznici tek nedavno smatrali nepobedivim - pobegao je u inostranstvo sa porodicom u januaru 1979.

Nekoliko nedelja kasnije, ajatolah Ruholah Homeini, radikalni šiitski sveštenik, vratio se iz Pariza nakon godina u egzilu, preuzeo vlast i pretvorio Iran u islamsku državu. Odmah je prekinuo sve veze sa Izraelom. Revolucionari su upali u izraelsku ambasadu, a preostale diplomate su morale da pobegnu, srećni što su izvukli živu glavu.

Tako su započela smrtonosna ideološka neprijateljstva između dve zemlje koje su bile saveznici, nisu imale zajedničku granicu niti teritorijalne zahteve jedna prema drugoj, a koja je sada eskalirala u otvoreni rat i sinoć uvela SAD u sukob, nakon što je Donald Tramp objavio da je Amerika bombardovala tri iranska nuklearna objekta u Fordou, Natanzu i Isfahanu.

Ulazak SAD u sukob na strani Izraela dao je Merhavovoj mračnoj prognozi još ozbiljnije razmere, možda i veće nego što je on sam mogao da zamisli.

Više od tri decenije nakon što ih je prvi put izrekao, autor teksta za Guardian imao je neočekivani susret sa Merhavom u vozu iz Hamburga u Nemačkoj do Praga, češke prestonice.

"Kada je ušao u moj kupe u Berlinu, stariji gospodin naspram mene primetio je šta čitam i pitao da li je to arapski. Rekao sam mu da je farsi, koji pokušavam da naučim, nadajući se da ću se jednog dana moći vratiti u Iran. Bio sam dopisnik Guardiana iz Teherana nekoliko godina ranije, ali sam morao da napustim Iran krajem 2007. jer mi vlasti nisu produžile boravišnu dozvolu, verovatno zbog prigovora na moje izveštavanje. Ipak, intenzitet tog iskustva održao je moj interes za zemlju i nadu u povratak", navodi autor teksta.

Kako kaže, gospodin mu je rekao da govori farsi, pa su pokušali da razgovaraju na tom jeziku, sa ograničenim uspehom.

"Prešli smo na engleski jer je bilo jasno da on mnogo bolje govori farsi od mene. Objasnio je da je Izraelac i da je radio u ambasadi u Teheranu pre revolucije. Predstavio se kao Reuven – a ja sam iznenada prepoznao njegovo ime", navodi autor dodajući da je čita Bergmanov živi prikaz Merhavovih sumornih upozorenja i evakuacije Izraelaca iz Teherana nekoliko meseci ranije.

"To je ostavilo jak utisak. Sada sam bio u društvu glavnog aktera. Izbegavao je da odgovori na moje pitanje o opisu iz knjige da je bio Mosadov čovek u Teheranu, potvrdivši samo da je radio za Ministarstvo spoljnih poslova Izraela, ali je priznao da poznaje Bergmana i njegov rad. Nije bilo sumnje da je stranac u vozu bio Merhav, što su kasnije potvrdile pretrage na Guglu i jedan zvaničnik izraelskog ministarstva spoljnih poslova kojem sam se obratio", ističe autor.

Duga predigra

On kaže da je slučajni susret dodao kontekst i smisao događajima koje je lično video kao dopisnik Guardiana.

"Mnogo toga što se tada desilo objašnjava zašto su danas dve zemlje u sukobu. Biti u Teheranu tada značilo je biti svedok onoga što se pokazalo kao duga predigra sadašnjeg rata – dok su tenzije između Irana i Izraela rasle. Gotovo svake noći tokom proleća i leta, mogao sam sa balkona kuće koju sam iznajmio na severu Teherana čuti žive dokaze neprijateljstva koje je Merhav predvideo – mlade glasove koji su uzvikivali "marg bar Israeel" (smrt Izraelu) i "marg bar Amrika" (smrt Americi) iz nečega što je ličilo na obuku milicije Basidž, dobrovoljne paravojne formacije pod kontrolom Iranske islamske revolucionarne garde", ističe autor.

Kako navodi, oba slogana bila su duboko ukorenjena u iranski revolucionarni pejzaž.

"Mogli su se videti ispisani na zgradama i bili su uobičajen poziv na molitve petkom. 'Smrt Izraelu' bilo je čak i grafitima ispisano na Naqsh-e Jahan trgu u Isfahanu, koji je pod zaštitom UNESCO-a", dodaje.

Podseća da su Izrael i Iran godinama vodili tajne sukobe - Teheran je bio osumnjičen za organizovanje smrtonosnih napada na izraelske i jevrejske ciljeve u Argentini i za podršku Hezbolahu u Libanu, kada je 2005. došao u Iran.

"Međutim, nakon izbora Mahmuda Ahmadinedžada za predsednika u junu te godine, tenzije su znatno porasle. Na konferenciji u Teheranu u oktobru, Ahmadinedžad, populista koji se predstavljao kao zaštitnik obespravljenih, izazvao je međunarodnu osudu izjavom koja se tumačila kao poziv da se Izrael 'izbriše sa mape', iako su neke prevedene verzije bile blaže. Izgleda da je uživao u svojoj ozloglašenosti, jer je potom nazvao Holokaust 'mitom'", dodaje autor.

Kako ističe, gore je tek usledilo. Sledeće godine, najprodavaniji iranski dnevni list Hamšahri organizovao je karikaturistički konkurs koji je karikaturama rugao genocidu u Teheranskom Muzeju savremene palestinske umetnosti.

Najgori incident mržnje prema Izraelu bio je u decembru 2006, kada je iransko Ministarstvo spoljnih poslova organizovalo "naučni skup" na kome se tvrdilo da se Holokaust nije dogodio.

Na tom skupu su se našli poznati negatori Holokausta i antisemiti, među njima Dejvid Djuk, bivši član KKK i budući Trampov pristalica, koji je hvalio Iran zbog "slobode govora" i nazivao Izrael "terorističkom državom".

"To je, na mnogim nivoima, bio užasan prizor - kako zbog nesvakidašnjeg sastava učesnika, tako i zbog drskog napada na istinu, sa nekim eksponatima koji su tvrdili da su savezničke snage, a ne nacisti, bile odgovorne za ratne zločine", navodi autor.

"Holokaust je mit"

"Prelomni trenutak je bio izbor Ahmadinedžada i njegovo poricanje Holokausta", rekao je Meir Javedanfar, iransko-rođeni izraelski stručnjak za Iran, koji predaje iranske studije na Univerzitetu Rajhman, blizu Tel Aviva.

"Iranci polude ako im neko kaže da je Persijski zaliv Arapski zaliv, ali ne shvataju kakve emocije izaziva u Izraelcima kada neko kaže da je Holokaust mit", dodao je.

Uvreda je bila dodatno pojačana izraelskim sumnjama da Iran pokušava da napravi atomsku bombu.

Postojanje do tada tajnog iranskog nuklearnog programa u vidu postrojenja za obogaćivanje uranijuma u Natanzu otkrila je opoziciona grupa Mojahedin-e-Khalq (MEK) 2002. godine. Aktivnosti su potom zaustavljene od strane tadašnjeg reformističkog predsednika Mohameda Hatamija kao mera izgradnje poverenja pod pritiskom zapadnih sila.

Ahmadinedžad je naredio nastavak programa, odlučno ističući "iranska prava" na nuklearnu energiju, što je dovelo do zaoštravanja međunarodnih tenzija i podiglo izraelske strahove do usijanja.

"Imaš nekoga ko negira Holokaust, razvija nuklearni program i podržava Hezbolah – Iran je poprimio novi oblik pretnje", rekao je Javedanfar.

Izraelska zabrinutost zbog iranskog nuklearnog programa pokazuje koliko su se odnosi između nekadašnjih saveznika dramatično promenili od pada šaha, kažu istoričari.

"Jedan od najvažnijih saveznika Irana u poslednjoj deceniji šahove vladavine u njegovom nuklearnom programu bio je Izrael", rekao je Abas Milani, direktor iranskih studija na Stenford univerzitetu i biograf šaha.

On je rekao da postoje objavljeni izveštaji o saradnji Irana, Izraela i Južne Afrike u poslednjoj deceniji njegove vladavine.

Šah je Izrael smatrao "strateškim saveznikom", stav pojačan zajedničkim sumnjama prema arapskom nacionalizmu, koju je simbolizovao egipatski lider Abdel Gamal Naser.

"Šah je bio realista. Shvatao je da je Izrael tu da ostane i da kontroliše njegove neprijatelje", naveo je

Jevreji su se tada u Iranu osećali relativno sigurno.

"Iran je dugo imao veoma dobre odnose sa svojom jevrejskom populacijom. Imao je najveću jevrejsku zajednicu u muslimanskim zemljama tada. Bilo ih je možda 150.000 u vreme revolucije", rekao je Milani.

Izrael slao oružje dok se Iran borio sa Sadamom

I to se promenilo padom šaha. Početak islamskog režima, koji je doneo žestoku anti-cionističku klimu, izazvao je masovni egzodus iranskih Jevreja, mnogi od njih su se na kraju preselili u Izrael.

Početkom 1980-ih, dok je Iran bio u bespoštednom ratu sa Sadamom Huseinom, Izrael je pokušao pomirenje. Plašeći se pobede Sadama čak koliko i režima Homeinija, Izrael je slao oružje iranskim snagama da spreči njihov poraz.

Iranci su sa zahvalnošću prihvatili oružje – ali su odbili bilo kakve pokušaje obnavljanja prijateljstva.

"Razgovarao sam sa Izraelcima koji su služili u Iranu u ambasadi pre revolucije i kasnije se bavili Iranom. Trudili su se svim silama da uspostave kontakte sa režimom. Čak su lobirali kod Amerikanaca – koji su pod predsednikom Ronaldom Reganom preko Izraela slali oružje Iranu u pokušaju da oslobode američke taoce u Libanu, što je završilo Iran-Kontra skandalom", rekao je Javedanfar.

"Nije bilo samo zbog ljubavi prema Iranu. Imali su zajedničke interese, ali su želeli da obnove odnose sa ovim režimom. Na kraju su shvatili da oružje koje su davali Iranu da puca na Iračane, biva prebacivano Hezbolahu i ispaljivano na Izraelce. Iran nije želeo nikakvo pomirenje sa Izraelom. To je bilo nemoguće", dodaje.

Ipak, neuspeh u popravljanju odnosa možda ne bi prerastao u smrtonosnu neprijateljstvo bez odlučnosti ajatolaha Alija Hamneija, koji je postao vrhovni vođa posle Homeinijeve smrti 1989.

Ali Hamnei Foto: Tanjug/AP

Hamnei je pokazao mnogo veću posvećenost uništenju Izraela nego njegov prethodnik, nazivajući zemlju "rakom na Bliskom istoku".

Na konferenciji 1991. godine, organizovanoj u vreme kada su Izraelci i Palestinska oslobodilačka organizacija započinjali pregovore u Madridu, vrhovni vođa je stao na stranu frakcija koje su se protivile mirovnom sporazumu sa Izraelom – stav koji je bio u suprotnosti sa iranskim predsednikom tog doba, Alijem Akbarom Hašem Rafsanjanijem.

Posledica je bila intenziviranje posredničkog rata koji je Iran do tada vodio povremeno, preko Hezbolaha u Libanu i Hamasa. Ova druga grupa je započela seriju samoubilačkih napada koji su ubili na desetine Izraelaca i doprineli, 1996. godine, izboru tvrde ruke Benjamina Netanjahua za premijera Izraela, jer je poverenje u sporazume u Oslu potonulo.

Postojali su i unutrašnji i spoljnopolitički razlozi za Hamneijevu antiizraelsku kampanju.

"Nakon pada Sovjetskog Saveza, video je šansu na Bliskom istoku za novu vrstu supersile, islamsku, i želeo je da to iskoristi", rekao je Javedanfar.

"Ali to je takođe služilo ekonomskim interesima njegovih saveznika, jer je tu milijarde dolara za zaradu u održavanju Irana izolovanim. To im omogućava potpun monopol nad svim sektorima iranske ekonomije, od proizvodnje paradajz pirea do automobila. Jedan od načina da Iran ostane izolovan i da zapadne kompanije ne ulažu jeste da se nastavi linija protiv Izraela".

Milani smatra da Hamneijeva mržnja ima još dublje korene u anti- jevrejskom predrasudama, koje su se ogledale u njegovom komentaru za knjigu "U hladu Kur’ana2, delo egipatskog revolucionara i vođe Muslimanske braće Sajida Kuta, koju je preveo na farsi.

"Mnogi, čak i unutar režima, pitaju se zašto je to u nacionalnom interesu, zašto mislite da je uništenje države Izrael vaša odgovornost?" rekao je dodajući da su retorika i praksa anti-cionizma deo razloga zašto Hamnei to radi,

"Ali mislim da je tu i element antisemitizma. Hamnei misli da je Izrael danas isti, ili čak gori, od onih [Jevreja] koji su se borili protiv Muhameda u Medini. Kada imate takvo antisemitističko razmišljanje, ne možete se sprijateljiti sa Izraelom", istakao je.

To je manjinski stav među Iranцima, od kojih većina ne vidi Izrael kao egzistencijalnog neprijatelja i prihvatila bi normalizovane odnose, kaže Milani.

Veliki broj civilnih žrtava ili ogromna šteta po iransku civilnu infrastrukturu usled produženog izraelskog bombardovanja mogla bi da testira ovaj optimistički pogled i dodatno produbi neprijateljstvo koje je Merhav predvideo pre gotovo pola veka.

Za sada, Milani krivicu prebacuje na Hamneija, kojeg optužuje da nije bio spreman na rat uprkos decenijama ratoborne retorike.

"Njegova posvećenost ideji da ‘smrt Izraelu’ mora biti deo svake političke ceremonije u Iranu, a zatim stavljanje zemlje na put rata, i to potpuno nepripremljeno kada je rat neminovan, je kriminalna nepažnja", rekao je.

(Telegraf.rs)