Rat u Koreji započeo je pre 75 godina, za dlaku izbegnuta upotreba atomskog oružja

Korejski rat započeo je 25. juna 1950. pre 75 godina, kada se svet našao "na ivici provalije" i upotreba atomskog oružja izbegnuta "za dlaku".

Rat koji je trajao 37 meseci bio je prvo krupno odmeravanje snaga Istoka i Zapada u doba takozvanog hladnog rata, a oko tri miliona ljudi je ubijeno, ogromnom većinom civila.

Preporučujemo

Po procentu stradalih civila rat u Koreji bio je razorniji čak i od rata u Vijetnamu ili Drugog svetskog rata. Gotovo svi gradovi Koreje razoreni su kako u borbama tako i masivnom bombardovanjima, čak 80 odsto. Do 15 procenata stanovnika Koreje izgubilo je život.

Već tada je bilo jasno da su Amerikanci u Koreji upotrebili više napalma nego tokom celokupnog rata na Pacifiku u Drugom svetskom ratu.

U Korejskom ratu prvi put su se direktno sukobili Kinezi i Amerikanci, ovi drugi pod zastavom OUN.

Glavnokomandujući američkih snaga general Daglas Makartur insistirao je na upotrebi atomskog naoružanja, što je predsednik Truman prvo prihvatio da bi potom promenio odluku. Postojalo je Trumanovo potpisano odobrenje u tom smislu, koje ipak nije dalje prosledio na izvršenje. Makartur je zatim smenjen i povučen u SAD.

Vašington se tada ipak opredelio za uzdržanost najviše zbog bojazni da će Sovjeti provaliti na zapad Evrope ukoliko se rat sa Kinom proširi, odnosno izađe iz okvira Koreje, što bi bila posledica Mekarturovih zamisli.

Procene američkih stratega bile su da bi prva žrtva bila Jugoslavija, njima tada važna zbog obezbeđenja Italije i Grčke, strateških tačaka Mediterana.

U Korejskom ratu učestvovalo je 1.789.000 vojnika SAD. Poginulo je 33.686 Amerikanaca, uz dodatnih još 2.830 stradalih izvan direktnih borbenih dejstava, 7.586 je nestalo, a 103.284 ranjeno.

Tadašnje procene govorile su da je trošak SAD u Koreji bio 30 milijardi američkih dolara, što bi priblližno odgovaralo današnjih 390 milijardi.

Zna se takođe da je između 34 i 43 procenata budžeta Kine u periodu 1950/1953 otišlo na taj rat.

Sovjetski Savez koji se uzdržao od direktnog učešća imao je 299 mrtvih, a izgublio je takođe 335 letelica. Nezvanično, sovjetski vazduhoplovci su učestvovali u borbama.

Čak je i sam general Makartur, učesnik niza ratnih aktivnosti u oba svetska rata, priznao da nigde nije video razaranja približna onim u Koreji.

Koreja koja se od sredine devedesetih 19. veka nalazila pod snažnim uticajem Japana, i formalno je od 1910. do 1945. bila posed Zemlje izlazećeg sunca.

Poraz Japana u Drugom svetskom ratu doveo je do sporazuma SAD i Sovjetskog Saveza o privremenoj upravi, odnosno okupaciji, s linijom razdvajanja duž 38. paralele.

Prvobitna namera nije bila podela i naglašavano je da je reč o privremenom rešenju dok se prilike u Koreji ne stabilizuju. Tokom konferencije u Kairu 1943. saveznički lideri proklamovali su nameru uspostave slobodne Koreje pošto Japan bude poražen.

Dalji razvoj događaja bio je, međutim, drugačiji od onog što je dogovor predviđao.

Sovjetsko prisustvo u poratnoj Koreji bilo je rezultat obećanja Staljina kako u Teheranu 1943. tako i u Jalti 1945. da će Sovjetski Savez stupiti u rat protiv Japana tri meseca po okončanju rata u Evropi. U skladu s obećanjem Sovjeti su 8. avgusta 1945. prodrli u, do tada takođe japanski posed Mandžuriju, a već dva dana potom stupili su na tlo Koreje, završivsi vojne operacije protiv Japanaca pre kraja avgusta.

Na predlog Vašingtona za linju razgraničenja zona između SAD i Sovjetskog Saveza uzeta je 38 paralela, što je Staljin uvažio.

Od decembra te godine zemljom je upravljala Zajednička komisija dve zemlje, s krajnjim ciljem povlačenja obe zemlje nakon pet godina, kada je trebalo da Koreja postane suverena.

Usled vidnog negodovanja Koreanaca, povlačenje je usledilo ranije, Moskva je svoje trupe povukla 1948. a SAD naredne godine.

Pošto su u obe zone 1948. oformljene posebne uprave, na severu, na čelu s Kim il Sungom, na jugu sa Singman Rijem, obe kao plod ideoloških modela zemalja okupatora, a s pretenzijom vladavine nad celokupnom Korejom, sukob širih razmera je postao verovatan. Manji incidenti, kao i bunt pristalica komunista na jugu trajali su uostalom sve vreme.

Snage Severa, Korejska narodna armija, započele su u praskozorje 25. juna 1950. godine, invaziju na južni deo poluostrva.

Već trećeg dana po početku invazije zauzet je Seul, a prodor je uspešno nastavljen tako da se početkom avgusta najveći deo poluostrava nalazio pod kontrolom Korejske narodne armije, a u rukama formacija Juga ostao je samo pojas oko Pusana (danas Busan) na jugoistoku poluostrva.

Pošto je Savet bezbednosti OUN, bez prisustva Sovjetskog Saveza koji se prethodno već odlučio na apstinenciju u tom telu, doneo odgovarajuću odluku, trupe pod zastavom Ujedinjenih nacija, zapravo SAD, intervenisale su 15. septembra, invazijom kod Inčona, na zapadu poluostrva.

U oktobru, po preuzimanju Seula, prešle su 38 paralelu zauzevši i Pjongjang. Makartur je samouvereno obećavao brz poraz komunista.

Njihovo uspešno napredovanje izazvalo je intervenciju Kine 19. oktobra, uz podršku, savetodavnu, tehničku i finansijsku, Moskve. Staljinova procena bila je da pošto Vašington nije, sa antikomunističkim motivima, direktno intervenisao u Kini, još manje je verovatno da će se to dogoditi u Koreji. Otuda tadašnja podrška Moskve ratnom angažmanu Kine.

Posledica je bila uzmicanje trupa pod oznakama OUN, odnosno Amerikanaca i njihovih saveznika. Kada su Kinezi i trupe Severa, posle teških borbi, ponovno dospele do 38. paralele, uz dalje nastupanje, Makartur, koji se nesumnjivo osetio poniženim, predlagao je udar na Kinu, uz upotrebu nuklearnog naoružanja. U Vašingtonu je srećom prevladao razum.

Rat iscrpljivanja koji je nastavljen trajao je nadalje do jula 1953. Iako su pregovori o primirju započeli još januara 1951. Konačno, potpisivanjem primirja u Pandžumonu 27. jula 1953. ustanovljena je demilitarizovana zona, kao privremena granična linija dve Koreje.

Posledice Korejskog rata nisu otklonjene do danas. Zemlja je ostala podeljena, formalno u stanju primirja, do naših dana.

Procenjuje se da aktivni deo vojske Narodne Demokratske Republike Koreje (severne) sadrži stalno oko 1, 2 milona ljudi pod oružjem, što je danas čini četvrtom, po brojnosti, vojskom sveta, koja pritom poseduje nuklearno oružje.

Na jugu poluostrva put je bio drugačiji. Iako su polazne osnove Republike Koreje (juga) bile skromnije od severnog dela zemlje, gde se u vreme izbijanja rata 1950. nalazilo približno tri cetvrtine industrijskog potencijala zemlje, postupni privredni rast sve je promenio, uprkos u prvo vreme vidnom antiamerikanizmu.

Sedamdesetih, Južna Koreja je postala jedna od najprosperitetnijih ekonomija sveta, neretko opisivana kao tigar Dalekog istoka (uz Japan, Tajvan, Singapur, Hong Kong).

U Korejskom ratu prvi put su masovno korišćeni mlazni avioni, prvi put su u ratne aktivnosti uključeni helikopteri, koji će potom biti široko korišćeni od Vijetnama do Avganistana.

Strah od širenja komunističkog bloka, tada jedinstvenog izuzev Jugoslavije, doveo je takođe do širenja NATO. Turska je primera rada pristupila 1952.

Smatra se takođe da je rat u Koreji presudno doprineo privrednom bumu Japana, što su SAD tada podržale kao sigurnu zaleđinu, odnosno stabilan oslonac Vašingtona u tom delu sveta.

(Telegraf.rs/Tanjug)