Ovi avioni izveli su operaciju koju niko ne može: Nema jačih, ali 1999. su napravili veliku grešku u Srbiji

Kada je 1988. godine prvi put predstavljen javnosti, B-2 Spirit delovao je kao nešto iz SF filmova. To leteće krilo, bez repa i klasičnog trupa, bio je američki stealth bombarder budućnosti - teško uočljiv za radare, izuzetno dugog dometa i sposoban da izvrši misije koje nijedan drugi avion ne može.

Iako ih je inicijalno trebalo biti proizvedeno više od 130, na kraju se ta brojka zaustavila na samo 21. Kraj Hladnog rata, raspad SSSR-a i veoma, veoma visoka cena programa bili su dovoljno jaki argumenti da predsednik Džordž Buš stariji još 1992. godine ograniči njegovu proizvodnju, piše Jutarnji.

Preporučujemo

Inicijalnu operativnu sposobnost B-2 je dostigao 1997. godine, a prvo borbeno iskustvo njegove posade stekle su već dve godine kasnije tokom NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije. Nakon toga korišćen je i u ratovima u Avganistanu, Iraku, Libiji, ali i u napadima na Jemen i pre samo desetak dana, udaru na nuklearna postrojenja u Iranu.

Kakav je to zapravo avion, koje su njegove ključne karakteristike i sposobnosti, kako je tekao njegov razvoj i kako se pokazao u sada već brojnim operacijama u kojima je učestvovao, objašnjava za Jutarnji Matija Blaće sa YouTube kanala Codex Militaria.

"B-2 Spirit je interkontinentalni strateški bombarder, ogroman avion smanjene vidljivosti za radar. To je trenutno najnapredniji bombarder na svetu, nema mu ekvivalenta", kaže Blaće.

On je i objasnio zašto je stealth, smanjena vidljivost za radare, odabran kao pravac razvoja za nove bombardere kako bi se što bolje sačuvali od protivvazdušne odbrane.

"Bilo je tu raznih pokušaja, od velikih brzina leta do niskog leta, elektronskog ratovanja i tako dalje. Potom se prešlo na to da se avion naprosto pokuša sakriti od radara", govori Blaće.

Put razvoja ka dizajnu letećeg krila i nekoj stealth formi krenuo je još od Drugog svetskog rata i nemačkog prototipa Horten Ho 229, a neposredno nakon rata Northrop je razvio model YB-49. Ovaj potonji bio je dobar za smanjenje otpora vazduha, ali je avion zbog malog repa bio vrlo nestabilan, te se taj koncept napustio. Za dalji korak u razvoju stealth tehnologije ključan je bio rad sovjetskog matematičara i fizičara Pjotra Ufimceva, koji se bavio istraživanjem refleksije elektromagnetnih talasa. Njegovo istraživanje, začudo, Sovjeti nisu držali u tajnosti te su ga Amerikanci iskoristili u razvoju svog prvog pravog stealth aviona - F-117 Nighthawk.

"Pod administracijom predsednika Kartera, Amerikanci su napravili taj zaokret ka stealthu kao konceptu koji će njihovim avionima omogućiti duboku penetraciju u protivničku zonu. Počelo se od manjih prototipova, a sam F-117 razvijan je u potpunoj tajnosti, s testovima u pustinjama i tome slično. Kad su se pojavili u Zalivskom ratu, bili su prilično iznenađenje za sve. Tada niko nije bio siguran kako će stealth funkcionisati u borbenim uslovima, ali na njihovu sreću ispalo je odlično i nisu izgubili nijedan avion. To su jedini avioni koji su od početka do kraja rata relativno sigurno leteli iznad Bagdada", navodi.

Kada se već razvijao jurišnik Nighthawk, krenulo se i u projekat stealth bombardera. Uslovi postavljeni pred program bili su da novi avion mora imati veliki domet, kapacitet za nošenje nuklearnog oružja i nevidljivost (tj. izuzetno malu vidljivost) za radare.

"Originalni koncept za B-2 nije ni predviđao korišćenje konvencionalnog oružja. Tender su krenuli 1970-ih, a Northropu su pomogla njegova ranija istraživanja zbog čega su zaključili da je koncept letećeg krila taj koji im omogućava željene karakteristike", kaže Blaće.

I ovaj projekat držao se u velikoj tajnosti, a sve do predstavljanja bombardera 1988. godine nije bilo fotografije tog aviona.

SAD papreno platio "leteći burek"

"Tada je ljudima on izgledao kao 'leteći tanjir', naročito jer je prvo bilo dozvoljeno samo snimanje s prednje strane aviona (iako je ubrzo snimljen i iz vazduha). Amerikanci su ga zbog trouglastog oblika ubrzo prozvali 'Freedom Dorito', a budući da mi takvu grickalicu nemamo, mogli bismo ga nazvati 'leteći burek'", kaže Blaće za Jutarnji list.

A taj "leteći burek" SAD papreno platio, čak i uz drastično skraćenje programa sa 145 modela na njih 20 (plus jedan prototip konvertovan u serijski primerak). Originalno je svaki bombarder koštao 737 miliona dolara (1997. godine), zajedno s podrškom i rezervnim delovima - 929 miliona dolara. A kada se u cenu uračunaju baš svi troškovi, od istraživanja nadalje, dolazi se do brojke od 44,75 milijardi dolara već 2004. godine, što znači više od 2,1 milijardu dolara po bombarderu. A tu još imate i cenu leta, najveću za bilo koji avion - 135.000 dolara po satu!

"To je ogroman avion, širok 52 metra, dug 21 i visok 8 metara. Za jedan sat leta potrebno mu je 119 sati održavanja. K tome, u konstrukciji koristi i skupe materijale poput karbonskih vlakana. To je izuzetno skupo i teško za obradu u ovako velikim dimenzijama", govori Blaće i objašnjava koji su ključni elementi za smanjenu radarsku vidljivost aviona.

"Prvo, u gradnji su korišćeni laki kompoziti, karbonska vlakna. Drugo, oblik aviona računarski je simuliran dok se nije došlo do idealnog dizajna, optimizovanog da s donje strane aviona odbija radarske emisije. Treće, motori su mu iznad krila te imaju sisteme s kojima se smanjuje toplota izduva. A tu je i cela plejada pomoćnih sistema poput elektronskih ometača kojima upija sav radarski i radio promet. Njegov radarski odraz je 0,1 metar kvadratni, kao neka veća ptica, a to je na nivou kineskog lovca J-20 ili ruskog Su-57. No, ujedno i dosta slabije od američkih F-22 i F-35", kaže Blaće.

Domet ovog aviona je 11.000 kilometara bez dopune i 19.000 kilometara s jednom dopunom, a može leteti velikim subsoničnim brzinama (krstareća brzina mu je iznad 900 km/h) i nositi do 28 tona oružja. Matična baza mu je Vajtman, Misuri, ali može delovati iz još nekoliko baza širom sveta koje imaju posebno prilagođene hangare za B-2 (Guam, Dijego Garsija...).

"Oni većinom deluju iz Vajtmana. Tamo su svi tehničari, rezervni delovi i jednostavno je jeftinije poslati B-2 na ogroman put i misije od 40 sati iz te baze nego celu logistiku i ljude prebacivati na drugu lokaciju", kaže sagovornik Jutarnjeg.

B-2 Spirit specifičan je po tome što nema rep, zbog čega letenje tim avionom funkcioniše nešto drugačije.

"Bez fly-by-wire sistema to ne bi bilo moguće. Originalno je u njemu bilo 130 računara, danas su svi integrisani. Princip je zapravo jednostavan - pilot daje komandu šta želi, a računar pokreće površine za koje smatra da treba pomeriti kako bi se ta komanda izvršila. A kako nema vertikalni i horizontalni stabilizator, avion se oslanja na zakrilca, a čak i motori funkcionišu kao dodatni stabilizatori tokom leta."

Ono što možda i najviše fascinira kod ovog aviona su njegove maratonske misije koje mogu trajati više od 20 sati. Istina, piloti imaju krevet, mesto gde mogu podgrejati hranu i piće i dovoljno prostora da mogu ustati.

"Sam avion je veći deo vremena misije na autopilotu, koji recimo čak i izbegava protivvazdušnu odbranu. Da, misije od 40 sati jako su naporne, ali mislim da je stvoreno dovoljno uslova da to mogu izdržati", govori Blaće.

Kad je u pitanju naoružanje, za B-2 se može reći da je zaista "nakrcan" i može nositi gotovo sve bombe koje SAD ima.

"Tipično se koristi s GPS bombama, a može nositi do 28 tona tereta. Na primer, to može biti 80 JDAM-ova, to mogu biti krstareće rakete JASM i JSOW, ili dve masivne, 13,5 tona teške GBU-57 MOP bombe, takozvani probijači bunkera. Naravno, može nositi i dve varijante nuklearnih bombi, ili nuklearne krstareće projektile. Sve nosi u unutrašnjim spremnicima", objašnjava sagovornik Jutarnjeg lista.

Kao avion koji je u službi praktično od sredine 1990-ih, B-2 Spirit video je dosta akcije. Prvi put to je bilo tokom NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije 1999. godine. U prvih osam nedelja akcije, u koju je B-2 leteo iz Misurija, ovi avioni su uništili 33% svih odabranih meta, a ukupno su izbacili 11% svih bombi, iako su leteli samo 50 od ukupno 34.000 misija tokom operacije Združena snaga. U Srbiji se s vremena na vreme mogu čuti glasine da je jedan B-2 bio oboren i da je pao na teritoriju Hrvatske, u Spačvanskoj šumi, ali za to nema nikakvih dokaza.

Srbi bili dobro pripremljeni

"Stalno se pominju neki svedoci i dokazi, a nismo videli ništa. Najjača teorija mi je da su ga Amerikanci izgubili, to skrivali 9 godina, onda prototipu 2008. stavili motore i namerno ga srušili pri poletanju kako bi opravdali zašto imaju jedan avion manje. To nema nikakvog smisla. Ono gde je B-2 zaista kiksnuo u ovoj operaciji je kada je s dve navođene bombe pogodio kinesku ambasadu, pri čemu su stradale tri osobe. Amerikanci su kasnije tvrdili da nisu znali da je ambasada promenila adresu, a sam Bil Klinton i američki generali lično su se izvinili Kini i objasnili kako je došlo do ove greške", kaže Blaće.

I dok nema dokaza da je B-2 oboren iznad Srbije, ranije pomenuti F-117 jeste.

Foto: Profimedia/Alamy

"Dva su bila pogođena, a jedan je pao. I to je bio pilot Dejl Zelko, a oborio Dani Zoltan uz pomoć zastarele sovjetske baterije S-125. Taj slučaj je naučio Amerikance da stealth sam po sebi nije dovoljna zaštita. B-2 je ostao siguran jer je leteo na visini od 15 kilomtara i samo je nekoliko sekundi bio ranjiv na S-125 rakete budući da ga radar praktično nije ni mogao zahvatiti. Uz svu zastarelu opremu i druga ograničenja, valja reći da se odbrana dobro taktički pripremila, mnogo kompetentnije nego Irak u Zalivskom ratu, recimo. Mislim da su izvukli maksimum iz onoga što su imali", kaže Blaće.

Spiriti su potom izvršavali misije u ratovima u Iraku, Avganistanu, Libiji, a prošle godine su učestvovali i u napadu na Jemen. Na tu su misiju poleteli s ostrva Dijego Garsija u Indijskom okeanu, a ti udari su prilično degradirali mogućnosti Huta da napadaju brodove u Bab-el-Mandebu, govori Blaće. Međutim, operacija po kojoj će se B-2 verovatno najviše pamtiti dogodila se pre samo desetak dana. Reč je o "Ponoćnom čekiću", udaru na iranska nuklearna postrojenja.

"Američka vojska prvo je iskoristila open source zajednicu da sve prevari. Poslata je jedna formacija ka Guamu, dok je istovremeno, potajno, prava udarna grupa u kojoj je bilo sedam B-2 aviona krenula ka Atlantiku. I oni su imali isključene transpondere. Svi su pratili šta se događa u Pacifiku i očekivali udar koji će krenuti s Guama, a dok se o tome razgovaralo, pravi je udar došao s druge strane. Vazdušni tankeri bili su postavljeni celim putem, a u Siriji su im se priključili i ostali avioni, verovatno F-18 Growleri za elektronsko ratovanje i F-22 Raptori. Pritom je još i SAD navodno zamolio Izrael da udari na nekoliko meta, dok su sami HARM-ovima čistili put bombarderima do cilja. Natanz su napali s jednim B-2 koji je bacio dve GBU-57 MOP bombe, dok je na Fordo šest aviona bacilo čak 12 MOP bombi. Reč je o 13,5 tona teškim probijačima bunkera, a takve nema niko osim SAD (ukupno ih možda ima stotinak)", kaže Blaće.

On podseća kako su Amerikanci pojasnili da su, u udaru na Fordo, ciljana dva ventilaciona otvora.

"Prva bomba bila je namenjena da probije betonski pokrivač koji je skrivao te otvore (jedan glavni i dva sporedna otvora). Sve ostale bombe uletele su u glavni ventilacioni otvor, njih ukupno pet po otvoru. Prema dostupnim snimcima, čini se da nijedna nije promašila i da su pogodile mete prečnika od jednog metra", kaže Blaće i dodaje kako su Iranci ipak, po svemu sudeći, pre napada izvukli iz postrojenja oko 400 kilograma urana obogaćenog do 60 procenata.

"Moguće je da su kamioni spasili i neke od centrifuga", smatra Blaće.

"Šteta je sasvim sigurno nastala, to je i sam Iran priznao. Pitanje je u kom roku te ili bolje centrifuge mogu opet da se naprave i zakopaju još dublje", dodaje Blaće.

Na samom kraju emisije Blaće ističe da B-2 SAD-u pružaju sposobnost koju nema nijedna druga vojska na svetu i da su im se verovatno isplatili, budući da su neke situacije rešili brže i uz mnogo manje gubitke.

"Njihov nedostatak je što su enormno skupi. Ali, sama činjenica da je njihov naslednik, B-21 Raider, konceptualno vrlo sličan, pokazuje da je dizajn bio dobar. O samom B-21 znamo malo, znamo da su manji, verovatno s većim dometom i očekuje se da imaju sledeću generaciju stealtha i kompjuterizacije. Oni bi trebalo da zamene sve američke bombardere, a da li će tako ostati - videćemo", zaključuje sagovornik Jutarnjeg lista.

(Telegraf.rs)