Doktori nisu verovali da će Olga preživeti noć, a ona je uspela da pobedi rak: Sada se bori da vrati muža kući

"Nemaš moralno pravo da umreš". To je Olga Kurtmalajeva rekla sebi dok je ležala na intenzivnoj nezi, a njeno telo se gasilo nakon hitne hemoterapije. Njen rak je napredovao do četvrtog stadijuma, što znači da se proširio na druge delove njenog tela i sada je bio neizlečiv. Bol je bila nepodnošljiva. Doktori nisu bili sigurni da će preživeti noć...

Sama se suočavala sa smrću u prestonici Ukrajine, dok je njen suprug vojnik bio u ruskom zarobljeništvu u ratu koji traje duže od tri godine.

Preporučujemo

"Ako sada umrem, ko će ga vratiti? Nema nikog drugog u Ukrajini", rekla je Olga sebi.

Uprkos svim očekivanjima, prošle godine je saznala da je u remisiji. Ali čak i nakon višestrukih razmena zarobljenika, uključujući i onu koja je oslobodila preko 1.000 ljudi, njen muž, ukrajinski marinac, ostaje zarobljenik.

Foto: Tanjug/AP

Olga, međutim, ne odustaje. Tokom skoro svake razmene, ona tamo čeka, jedna od stotine ukrajinskih žena koje i dalje pokušavaju da vrate kući svoje muževe, sinove i braću.

"On je svuda u mom životu. Njegova fotografija je na ekranu mog telefonu, u mom novčaniku, na kuhinjskom zidu, u svakoj sobi", rekla je Olga za AP.

Svakodnevno, Olgi se po glavi motaju razna pitanja.

"Šta mogu da uradim da ovo ubrzam? Šta da uradim danas da ga dovedem kući?", pita se ona neprestano.

Život pre ruske invazije

Olga je imala samo 21 godinu kada je saznala da ima rak. Bio je to Hodžkinov limfom, stadijum 2. Tumori su rasli, ali su se i dalje mogli lečiti.

"U tim godinama, razmišljaš: rak? Zašto ja? Kako, šta sam uradila?", prisetila se Olga. Njen suprug, Ruslan Kurtmalajev, obećao je da će biti pored nje tokom svake faze hemoterapije. Kada su se upoznali 2015. godine, on je imao 21 godinu a ona samo 15.

"To nije bila ljubav na prvi pogled", rekla je Olga sa širokim osmehom, dok su joj oči sijale.

Njihova privlačnost je postepeno rasla tog leta u Berdjansku, u današnjoj ruskoj okupacionoj zoni u južnoj Zaporoškoj oblasti. Tri godine kasnije, čim je napunila 18 godina, venčali su se.

Prvi put su se sreli nedugo nakon što je Rusija anektirala Krim, rodno mesto Ruslana, 2014. godine. Ruslan, profesionalni vojnik, već je služio na frontu.

Od početka je Olga znala da život supruge vojnika znači konstantnu žrtvu - dugu razdvojenost, propuštene proslave i neizvesnost rata. Ali nikada nije ni pomislila da bi jednog dana mogla da čeka svog supruga da se vrati iz zarobljeništva.

"On je dobar, pravičan. Za njega je bilo pitanje principa da se vrati kući i vrati naš Krim", rekla je, gubitak koji je u potpunosti shvatila tek nakon potpune invazije Rusije na Ukrajinu u februaru 2022. godine.

"Tek kada sam u potpunosti izgubila svoj dom mogla sam u potpunosti da ga razumem", dodala je ona.

Olga je uspela da završi samo dve sesije hemoterapije pre potpune ruske invazije. Kada je duga kosa počela da joj opada, obrijala je glavu.

Kada je poslala Ruslanu svoju fotografiju, on nije oklevao.

"Bože, toliko si lepa", rekao joj je suprug.

Kasnije joj je ipak nešto priznao...

"Rekao mi je da je video kako mi kosa opada ujutru. Skupio je sve sa mog jastuka pre nego što bih se probudila, kako se ne bih uznemirila", prisetila se ona.

U to vreme mislila je da je gubitak kose najgora stvar koja bi mogla da joj se desi. Ali ubrzo je shvatila kako izgleda prava tragedija.

Rat i zarobljeništvo

Olga nikada nije stigla do treće runde hemoterapije. Ostala je u Berdjansku, koji su ruske snage zauzele u ranim danima rata. Odsečena od medicinske nege i čekajući vesti o Ruslanu, tiho je počela da pomaže ukrajinskoj vojsci sa okupirane teritorije.

"U Berdjansku ne postoji odeljenje onkologije. Jednostavno nemate gde da se lečite, ali iskreno, nisam mnogo ni marila za to u to vreme", dodala je ona.

Početkom aprila je otkrila da su Rusi zarobili Ruslana i druge iz njegove jedinice marinaca.

"Počela sam da plačem, ali onda sam se zaustavila. Pomislila sam da li je to nešto zbog čega treba plakati? On je živ, to se računa", rekla je ona.

U to vreme, rekla je, njihova ideja o ruskom zarobljeništvu bila je naivna. Tek kasnije je postala sinonim za mučenje, gladovanje i medicinsko zanemarivanje.

Olga je napustila Berdjansk u junu 2022. godine.

"Šetati kroz svoj grad, a osećati se kao da je tuđi - to je užasno. Svuda su bile ruske zastave. Na slušalicama sam slušala ukrajinsku muziku. Plašila sam se da će mi se blutut isključiti i da će me ubiti. Ali vredelo je", poručila je ona.

Nekoliko meseci selila se od grada do grada, pomagala u organizovanju mirnih protesta kako bi se podigla svest o ukrajinskim ratnim zarobljenicima.

Na kraju se nastanila u Kijevu. Tokom tog vremena, nije obraćala mnogo pažnje na dijagnozu raka, čak i dok joj se zdravlje stalno pogoršavalo.

A onda se njeno stanje brzo pogoršalo, a temperatura skočila na 40 stepeni.

"Kada su doktori pogledali moje rezultate, pitali su me kako uopšte i hodam", dodala je ona.

Njen limfom, koji nije lečen tokom okupacije, napredovao je do 4. stadijuma. Počela je hitna hemoterapija - i teško ju je pogodila.

"Moja druga runda hemoterapije bila je katastrofalna", rekla je. Dobila je crevnu blokadu, nije mogla da vari hranu i hitno je prebačena na intenzivnu negu.

"Cele noći sam pila morfijum zbog bola. Nisam mogla da stojim. Nisam mogla da sedim. Pomerali su me kao mrtvo telo", rekla je ona.

U bolnici je čula lekare kako kažu da je njeno stanje nije za operaciju. Onda je medicinska sestra došla do njenog kreveta...

"Pokušaćemo ručno da ponovo pokrenemo vaš sistem. Ali ako ne uspe, možda se nećete probuditi sutra. Morate nam pomoći kako god možete", rekla joj je sestra.

Upravo je pomisao na Ruslana, koji je još uvek bio u zatočeništvu, pomogla Olgi da preživi.

U aprilu 2024. godine, pet dana pre rođendana, Olgi je rečeno da je u remisiji. Sada žonglira između građanskog aktivizma i vođenja onlajn prodavnice kozmetike. Suosnivačica je Udruženja za snagu marinaca, koje predstavlja preko 1.000 ukrajinskih ratnih zarobljenika koji su još uvek u zatočeništvu.

U bliskom kontaktu sa bivšim zatvorenicima, Olga prikuplja fragmente informacija o Ruslanu - imala je samo jedan telefonski razgovor sa njim u poslednje tri godine. Poslala je nekoliko pisama, ali nikada nije dobila odgovor.

Kao istražiteljka, ona sklapa svaki detalj. Tako je otkrila da je Ruslan imao slomljena rebra i zgnječenu ruku tokom redovnog batinanja, prema svedočenju jednog od ratnih zarobljenika.

Kao deo psihološke torture, teraju ga da više puta sluša rusku himnu. Kao krimski Tatar i musliman, daju mu se samo hrišćanski verski tekstovi za čitanje - što nije najgori oblik pritiska, priznaje Olga, ali je ipak jasno kršenje njegove vere.

Jednog dana ruski čuvar ga je osam puta udario u glavu čekićem.

"Drugi zatvorenici su rekli da nikada u životu nisu videli takve modrice", rekla je ona.

Ruslan je proveo mesece u samici, ali je ipak nekako ostao psihički jak.

"On priča ostalima o meni. Jedan od momaka koji se vratio rekao je da mu je (Ruslan) rekao: "Ona je tvojih godina, ali ima posao, jaka je, bori se za nas. Izvući će nas"", dodala je Olga.

Ta priča je prati stalno.

"Ne mogu da priuštim da budem slaba. Kako žena marinca može da bude slabić? Ono što je bitno jeste da on zna da ću nastaviti da se borim za njega - do samog kraja", poručila je ona.

(Telegraf.rs)